„Žao mi je zbog toga“, rekla je Džasmel. „Ali — “
„Nema nikakvog 'ali' „, rekao je Adikor. „Ja sam nevin.“
„Onda će i sudija to isto da zaključi.“
Ah, naivnost mladosti, pomislio je Adikor. To bi gotovo bilo dražesno, da ulog nije bio toliko veliki. „Ovo je izuzetno neobičan slučaj“, rekao je Adikor. „Čak i ja to priznajem. Ali nije bilo razloga da ubijem čoveka kojeg volim.“
„Daklar kaže da je za tebe bilo teško da uvek budeš u senci mog oca.“
Adikor je osetio da se ukočio. „Ne bih to tako nazvao.“
„Ja bih“, rekla je Džasmel. „Budimo iskreni — moj otac je bio inteligentniji od tebe. Nije ti se dopadalo to što predstavljaš samo dodatak njegovoj genijalnosti.“
„Svako od nas doprinosi najbolje što može“, rekao je Adikor, citirajući Zakonik civilizacije.
„Zaista je tako“, rekla je Džasmel. „Ali ti si želeo da tvoj doprinos bude značajniji. Međutim, u vašem zajedničkom radu, Ponterove zamisli su bile te koje su korišćene.“
„To nije razlog da ga ubijem“, oštro je uzvratio Adikor.
„Zar nije? Mog oca nema, a samo ti si bio s njim kada je nestao.“
„Da, njega nema. Njega nema i — “ Adikor je osetio kako mu se suze skupljaju u očima, suze tuge i frustriranosti. „Mnogo mi nedostaje. Reći ću ti ovo visoko podignute glave: ja to nisam učinio. Nisam nikako mogao da to učinim.“
Džasmel je pogledala Adikora. Video je kako joj se nozdrve šire, kako upija njegov miris, njegove feromone. „Zašto da ti verujem?“ — upitala ga je, prekrstivši ruke na grudima.
Adikor se namrštio. Pokazao joj je koliko je tužan; pokušao je da joj govori o onome što oseća. Ali ova devojka nije od Pontera nasledila samo izgled očiju, već i um — oštar, analitičan um, um koji ceni logično i racionalno razmišljanje.
„Dobro“, rekao je Adikor. „Razmisli o ovome: ako budem proglašen krivim za ubistvo tvog oca, biću osuđen. Izgubiću ne samo svoju sposobnost da imam decu, već i svoj položaj i imovinu. Neću moći da nastavim sa svojim radom. Ako budem osuđen, Savet sedokosih će zasigurno od mene zahtevati da na mnogo konkretniji i direktniji način doprinosim društvu da bih i dalje ostao njegov deo.“
„Tako bi i trebalo da učine“, rekla je Džasmel.
„Ali, ako nisam kriv — ako, zapravo, niko nije kriv, ako je tvoj otac nestao, ako je izgubljen — onda je njemu potrebna pomoć. Njemu je potrebna moja pomoć; ja sam jedini koji bi možda mogao da ga pronađe. Bez mene, tvoj otac je sasvim sigurno zauvek izgubljen.“ Pogledao ju je pravo u zlaćane oči. „Zar ne shvataš? Jedino razumno je da mi veruješ: ako lažem i ako sam stvarno ubio Pontera, onda ga nikakva kazna koju mogu da mi odrede neće vratiti. Ali ako govorim istinu i Ponter nije ubijen, onda je jedina nada koju on ima ta da ja nastavim da ga tražim.“
„Rudnik je pretražen“, rekla je Džasmel hladno.
„Rudnik jeste, ali — “ Da li da se usudi da joj kaže, zapitao se Adikor. Zvučalo je i njemu samom ludo kada je o tome razmišljao; mogao je samo da zamisli koliko će ludo zazvučati kada to izgovori naglas. „Radili smo na nečemu što ima veze sa paralelnim svetovima“, rekao je Adikor. „Moguće je — doduše, radi se o veoma maloj mogućnosti, to znam, ali odbijam da dignem ruke od njega, od čoveka koji je toliko važan i za mene i za tebe — dakle, moguće je da je on... skliznuo na neki način u neki od tih svetova.“ Adikor je pogleda ispitivački. „Sasvim sigurno znaš bar nešto o onome što je tvoj otac radio. Iako si imala malo vremena za njega“ — video je da ju je ovim rečima povredio — “uveren sam da ti je pričao o našem radu i o svojim teorijama.“
Džasmel je klimnula glavom. „Da, pričao mi je.“
„Dakle, možda, samo možda, postoji šansa. Ali potrebno mi je da nekako preguram onaj užasan dooslarm basadlarm preko glave, potrebno mi je da se vratim svom poslu.“
Džasmel je dugo ćutala. Adikor je znao na osnovu svojih povremenih rasprava sa njenim ocem da treba da je samo pusti da ovo u miru razmotri i da će to imati više efekta nego da nastavi da je pritiska, ali nije mogao da se uzdrži i rekao je: „Molim te, Džasmel, molim te. To je jedino razumno što možeš da učiniš: prihvati pretpostavku da ja nisam kriv i onda će postojati šansa da vratimo Pontera. Ako pretpostaviš da sam kriv, on je sasvim sigurno zauvek izgubljen.“
Džasmel je još neko vreme ćutala, a onda je rekla: „Šta želiš od mene?“
„Ja ... ovaj, mislio sam daće ti to biti očigledno“, rekao je. „Želim da govoriš u moju korist na dooslarm basadlarm.“
„Ja!“ — uzviknula je Džasmel. „Ali, ja sam jedna od onih koji te optužuju za ubistvo!“
Adikor je uhvati za levu ruku. „Pažljivo sam proučio dokumenta koja su mi dostavljena. Moj tužilac je ženski partner tvoje majke, Daklar Bolbej, koja nastupa u ime dece tvoje majke: tebe i Megameg Bek.“
„Tačno.“
„Ali, ona ne može da nastupa u tvoje ime. Ti si sada napunila 250 meseci; odrasla si. Da, naravno, još ne možeš da glasaš, ne mogu ni ja — ali ti si odgovorna za sebe. Daklar je još uvek tabant mlade Megameg, ali nije više tvoja.“
Džasmel se namrštila. „Nisam razmišljala o tome. Toliko sam se navikla na to da se Daklar brine o mojoj sestri i meni da...“
„Sada pred zakonom sama odgovaraš za sebe. A niko ne bi mogao bolje da uveri sudiju da ja nisam ubio Pontera od njegove kćerke.“
Džasmel je sklopila oči, duboko udahnula, a onda ispustila dug uzdah. „U redu“, rekla je konačno. „U redu. Ako postoji ikakva šansa, ma i najmanja, da je moj otac živ, ja moram da pokušam, moram.“ Klimnula je glavom. „U redu, govoriću u tvoju korist.“
Poglavlje 14
Na zidovima sale za sastanke rudnika Krejton nalazili su se dijagrami koji su prikazivali mrežu tunela i okana. Na postolju na dugom drvenom stolu stajao je komad sirove rude nikla. Kanadska zastava je bila postavljena na jednom kraju prostorije, a na drugom se nalazio veliki prozor koji je gledao na parkiralište i okolinu.
Na čelu stola je sedela Boni Džin Mah — belkinja sa dugom smeđom kosom koja je bila udata za Kanađanina kineskog porekla, i otud njeno prezime. Ona je bila direktor Neutrinske observatorije Sadberi i upravo je doletela iz Otave.
Na jednoj strani stola sedela je visoka i lepa Luiz Benoa, postdiplomac fizike, koja se nalazila u kontrolnoj sobi NOS kada se nesreća dogodila. A na drugoj strani je sedeo Skot Mejlor, inženjer kompanije koja je proizvela akrilnu sferu koja je predstavljala srce NOS. Pored njega je sedeo Albert Šavanosovaj, vrhunski stručnjak kompanije Inko za mehaniku stena.
„Dobro“, rekla je Boni Džin. „Želim da vas sve obavestim o najnovijim dešavanjima. Počelo je isušivanje komore NOS, da se teška voda ne bi još više zagadila. AECL će pokušati da razdvoji tešku vodu od obične vode. Teoretski, trebalo bi da uspemo da ponovo sastavimo sferu, da je napunimo spašenom teškom vodom i da ponovo osposobimo NOS za rad.“ Pogledala je sve prisutne u prostoriji. „Ipak, želela bih da znam šta je tačno izazvalo ovu nesreću.“
Mejlor, gojazni belac koji je počinjao da ćelavi, rekao je. „Mislim da je sfera u kojoj se nalazila teška voda prsla zbog pritiska iznutra.“
„Da li je potisak koji je izazvao čovek koji je ušao u sferu mogao da bude uzrok tome?“ — pitala je Boni Džin.
Mejlor je odmahnuo glavom. „U sferi se nalazilo hiljadu i sto tona teške vode; ako se na to doda težina ljudskog bića koje ima oko sto kilograma — što predstavlja jednu desetinu tone — masa se povećava za samo jedan desethiljaditi deo. Čovečje telo ima otprilike istu gustinu kao i voda, tako da bi potisak iznosio samo jedan desethiljaditi deo, takođe. Akrilik je to mogao da lako izdrži.“