Najpoznatiji deo fosila — lobanja sa dvostrukim izbočenim lukom iznad obrva — bio je izložen kao muzejski eksponat, ali su ostale kosti čuvane u čeličnoj kutiji koja je držana u čeličnom ormariću unutar čeličnog trezora veličine sobe. Meri je u trezor odveo Hans, Nemac koji se bavio prepariranjem kostiju. Nosili su zaštitna plastična odela i hirurške maske; sve mere predostrožnosti su morale da budu preduzete da ne bi kontaminirali kosti svojom DNK; ljudi koji su otkrili fosil su ga, nesumnjivo, kontaminirali, ali posle veka i po koliko je prošlo od njihovog otkrića, njihova nezaštićena DNK na površini kostiju bila je potpuno uništena.
Meri je bilo dozvoljeno da uzme jedan sasvim mali deo kosti; s istom ljubomorom su i sveštenici u Torinu čuvali Pokrov. Pa ipak, bilo je izuzetno teško i njoj i Hansu da to učine, jer su se osećali kao da skrnave neko veliko umetničko delo. Meri je uhvatila sebe kako briše suze dok je Hans, koristeći testericu kakvu upotrebljavaju zlatari, odsecao polukružni delić samo jedan centimetar širok i samo tri grama težak sa desne nadlaktične kosti koja je bila najbolje očuvana od svih kostiju.
Srećom, čvrsti kalcijumski karbonat u spoljnim slojevima kosti je trebalo da obezbedi neku vrstu zaštite za originalnu DNK koja se nalazila unutra. Meri je odnela uzorak u svoju laboratoriju u Torontu i isekla ga na tanke komadiće.
Bilo joj je potrebno pet meseci mukotrpnog rada da bi izvukla 379 nukleotida iz neandertalske mitohondrijalne DNK. Meri je koristila polimeraznu lančanu reakciju da bi reprodukovala milione kopija ovako povraćene DNK i pažljivo ju je sekvencirala. Zatim je proverila odgovarajući deo mitohondrijalne DNK kod 1600 današnjih ljudskih bića: kanadskih Indijanaca, Polinežana, Australijanaca, Afrikanaca, Azijata i Evropljana. Svaki od tih 1600 ljudi je imao najmanje371 istih nukleotida od onih 379; maksimalna devijacija iznosila je samo 8 nukleotida.
Međutim, neandertalska DNK je imala prosečno samo 352 nukleotida koji su bili isti onima kod današnjih ljudi; do devijacije je dolazilo na neverovatnih 27 osnova. Meri je zaključila da je do razdvajanja između njene vrste ljudskih bića i Neandertalaca moralo da dođe pre najmanje pet stotina pedeset hiljada do šest stotina devedeset hiljada godina da bi se stvorile tolike razlike u njihovim DNK. Nasuprot tome, sva današnja ljudska bića su, verovatno, imala istog pretka pre sto pedeset hiljada do dvesta hiljada godina. Iako je datum od pola miliona godina kada se dogodilo razdvajanje Neandertalaca i današnjih ljudi bio mnogo skorašniji u odnosu na vreme kada je došlo do razdvajanja roda Homo i njegovih najbližih rođaka — šimpanzi i majmuna bonobo — koje se dogodilo pre pet do osam miliona godina — ipak je i to bilo dovoljno daleko u prošlosti da bi Meri smatrala da su Neandertalci bili verovatno potpuno različita vrsta u odnosu na današnja ljudska bića, a ne samo podvrsta; oni su bili Homo neanderthalensis, a ne Homo sapiens neanderthalensis.
Mnogi naučnici se nisu složili sa ovim zaključkom. Milford Volpof sa univerziteta Mičigen je bio uveren da su geni Neandertalaca bili potpuno uključeni u DNK današnjih Evropljana; bio je ubeđen da se kod svakog eksperimenta koji je pokazao da se nešto razlikuje radilo ili o grešci u sekvenciranju ili o pogrešno protumačenom rezultatu.
Međutim, mnogi paleo-antroplozi su se slagali sa Merinom analizom, iako su svi — kao i sama Meri, uostalom — govorili da su neophodna dalja proučavanja da bi se bilo sigurno. Ali, za to je bilo neophodno da se pronađe još neandertalske DNK.
A sada, možda — samo možda! — možda je pronađena, pomislila je Meri. Nije verovala da postoji ikakva mogućnost da je taj Neandertalac pravi, ali, ako jeste...
Meri je isključila kompjuter i pogledala kroz prozor. Severni Ontario se pružao pod njom, sa Kanadskim planinama koje su na mnogim mestima bile prekrivene jasenovima i brezama. Avion je počeo da se spušta.
Ruben Montego nije imao pojma kako izgleda Meri Von, ali budući da nije bilo drugih putnika u avionu kompanije Inko, nije imao problema da je opazi. Ispostavilo se da je ona belkinja u kasnim tridesetim, sa kosom boje meda na kojoj su se videli tamniji korenovi. Bilo je možda nekoliko kilograma teža nego što bi trebalo i dok mu je prilazila, Ruben je video da očigledno nije mnogo spavala prethodne noći.
„Profesorko Von“, rekao je Ruben, pružajući joj ruku, „Ja sam Ruben Montego, lekar u rudniku Krejton. Hvala vam što ste došli.“ Pokazao je na jednu mladu ženu koju je poveo sa sobom kada je krenuo na aerodrom Sadberi. „Ovo je Džilijan Riči, predstavnik za štampu kompanije Inko. Ona će se starati o vama.“
Ruben je primetio da je Meri delovala neobično zadovoljno kada je ugledala privlačnu mladu ženu koja je bila s njim; možda je profesorka lezbejka, pomislio je. Pružio je ruku da bi uzeo Merin prtljag. „Dozvolite mi da vam pomognem.“
Meri mu je pružila torbu, ali je stala pored Džilijan, umesto pored Rubena i tako su išli preko aerodromske piste, po vrelom let-njem suncu. Ruben i Džilijan su imali naočare za sunce, ali je Meri žmirkala zbog prejake svetlosti; bilo je očigledno da je zaboravila da ponese svoje.
Kada su stigli do Rubenovog ford eksplorera boje vina, Džilijan se učtivo uputila ka zadnjem sedištu, ali je Meri rekla: „Ne, ja ću sesti tamo. Želim da se malo ispružim.“ Ova njena neobična izjava ostala je da visi u vazduhu nekoliko sekundi, a onda je Ruben video kako je Džilijan slegla ramenima i krenula ka mestu suvozača.
Krenuli su pravo ka Zdravstvenom centru Sent Džozef koji se nalazio u ulici Pariz, malo pored muzeja Sajens nort sagrađenog u obliku pahuljice. Putem je Ruben ispričao Meri sve o nesreći u NOS i o neobičnom čoveku koji je pronađen.
Dok su se zaustavljali na bolničkom parkiralištu, Ruben je video tri kombija lokalnih televizijskih stanica. Bio je siguran da obezbeđenje bolnice drži novinare daleko od Pontera, ali je bio podjednako ubeđen da će novinari brižljivo pratiti ovu priču.
Kada su stigli do sobe 3G, Ponter je stajao i gledao kroz prozor, okrenut vratima svojim širokim leđima. Mahao je — Ruben je shvatio da su televizijske kamere upravljene ka njegovom prozoru. Slavna ličnost spremna na saradnju, pomislio je Ruben, mediji će obožavati ovog tipa. Ruben se učtivo nakašljao i Ponter se okrenuo. Svetlost mu je padala od pozadi i nije mogao da se jasno vidi. Ali kada je Ponter krenuo napred, lekar je uživao posmatrajući Meri kako otvara usta u trenutku kada je prvi put dobro videla Neandertalca. Ona je, kako je ispričala Rubenu, samo na trenutak videla Pontera na televiziji, ali je to, očigledno, nije pripremilo na ono što će zateći u stvarnosti.
„Toliko što se tiče Karltona Kuna“, rekla je Meri, povrativši pribranost.
„Šta?“ — rekao je oštro Ruben.
Meri je najpre delovala zbunjeno, a onda je objasnila. „Oh, Karlton Kun. On je bio američki antropolog. Rekao je da ukoliko obučete Neandertalca u odelo Bruks braders, on neće imati problema da prođe kao običan čovek.“
Ruben je klimnuo glavom. „Ah“, rekao je, a onda nastavio: „Profesorko Von, želim da vas upoznam s Ponterom.“
„Zdravo“, začuo se ženski glas koji je dopirao iz Ponterovog implanta.
Ruben je video da su se Meri raširile oči. „Da, da“, rekao je, klimnuviši. „Ta stvarčica na njegovoj ruci može da govori.“