„Šta je to?“ — pitala je Meri. „Sat koji govori?“
„Mnogo više od toga.“
Meri se malo nagla da bi pogledala implant. „Ne prepoznajem ove cifre, ako su to uopšte cifre“, rekla je. „I, zar se ne menjaju previše brzo da bi bile oznake za sekunde?“
„Dobro zapažate“, rekao je Ruben. „Da. Na ekranu postoji deset različitih oznaka, iako nijedna od njih ne izgleda kao bilo šta što sam ikada video. I merio sam vreme: one se povećavaju svakih 0,86 sekundi što, kada izračunate, iznosi tačno jedan stohiljaditi deo dana. Drugim rečima, radi se o decimalnom sistemu računanja vremena zasnovanom na Zemlji. I kao što možete da vidite, to je veoma sofisticirana naprava. To nije LCD. Ne znam šta je, ali na ekranu može da se vidi šta piše bez obzira iz kog ugla da gledate i bez obzira na to koliko svetlosti pada na njega.“
„Ja se zovem Hak“, rekao je implant ugrađen u Ponterovu levu ruku. „Ja sam Ponterov Pratilac.“
„Ah“, rekla je Meri ispravivši se. „Drago mi je što smo se upoznali.“
Ponter je svojim dubokim glasom izgovorio niz reči koje Meri nije razumela. Hak je rekao: „I Ponteru je drago što ste se upoznali.“
„Proveli smo celo jutro učeći jezik“, rekao je Ruben, pogledavši Meri. „Kao što vidite, prilično smo napredovali.“
„Očigledno“, rekla je Meri zapanjeno.
„Hak, Pontere“, rekao je Ruben, „ovo je Džilijan.“
„Zdravo“, rekao je Hak. Ponter je klimnuo glavom, slažući se.
„Zdravo“, rekla je Džilijan, trudeći se svim silama, kako se Rubenu činilo, da sačuva pribranost.
„Pretpostavljam da je Hak kompjuter.“
„Prenosivi kompjuter koji može da govori.“ Ruben se nasmešio. „Mnogo je bolji od mog palm pajlota.“
„Da li iko pravi ovakve sprave?“ — pitala je Džilijan.
„Ne, koliko je meni poznato“, odgovorio je Ruben. „Hak ima savršenu memoriju. Dovoljno mu je da samo jednom čuje neku reč da bi je zapamtio.“
„A ovaj čovek, Ponter, on zaista ne govori engleski?“ — pitala je Meri.
„Ne“, odgovorio je Ruben.
„Neverovatno“, rekla je Meri. „Neverovatno.“
Biiip! Ponterov implant se oglasio.
„Neverovatno“, počeo je Ruben, okrećući se ka Ponteru, „znači da nešto nije moguće.“ Ponovo se začuo isti zvuk. „Znači da nije istinito.“ Ruben se ponovo okrenuo ka Meri. „Obradili smo koncepte istinitog i pogrešnog koristeći malo jednostavne matematike, ali kao što vidite, imamo još mnogo toga da uradimo. Kao prvo, iako je očigledno lakše Haku, s njegovom savršenom memorijom, da nauči engleski nego nama da naučimo njihov jezik, ni on ni Ponter ne mogu da izgovore glas i, a — “
„Zaista?“ — pitala je Meri.
Deluje prilično uzbuđeno, pomislio je Ruben. Klimnuo je glavom.
„Tvoje ime je Mer-“, rekao je Hak, demonstrirajući joj ovo u praksi. „Njeno ime je Dž-l-jan.“
„Ovo je zapanjujuće“, rekla je Meri.
„Zar?“ — pitao je Ruben. „Zašto?“
Meri je duboko udahnula. „Godinama su vođene brojne rasprave oko toga da li su Neandertalci mogli da govore, i, ako su mogli, koje glasove su mogli da artikulišu.“
„I?“ — pitao je Ruben.
„Neki lingvisti smatraju da nisu bili u stanju da izgovore glas i zato što su njihova usta bila mnogo veća od naših.“
„To znači da je on stvarno Neandertalac!“ — uzviknuo je Ruben.
Meri je ponovo duboko udahnula vazduh, a onda polako izdahnula. „Pa, to je ono što ja treba da utvrdim, zar ne?“ Spustila je malu torbu koju je donela sa sobom i otvorila je. Zatim je iz nje izvadila par gumenih rukavica i navukla ih na ruke. Izvukla je plastičnu kutiju punu kuglica vate i uzela jednu od njih.
„Potrebno je da mu kažete da otvori usta“, rekla je Meri.
Ruben je klimnuo glavom. „To je lako.“ Okrenuo se ka Ponteru. „Pontere, otvori usta.“
Došlo je do kratkog zastoja — Ruben je znao da Hak može da se obraća Ponteru tako da drugi to ne čuju. Ponter je podigao svoje spojene plave obrve — što je bio neverovatan prizor — kao da je iznenađen ovim zahtevom, ali je učinio ono što su tražili.
Ruben je bio zapanjen. Jedan njegov prijatelj u srednjoj školi mogao je da ugura svoju pesnicu u usta. Međutim, Ponterova usta su bila toliko velika i prostrana da je on mogao da unutra gurne ne samo svoju pesnicu, već i dobru trećinu ruke.
Meri je krenula napred i gurnula kuglicu vate u Ponterova usta, prešavši njom duž sluzokože na unutrašnjem delu njegovog dugačkog obraza. „Ćelije u ustima se lako skidaju“, objasnila je, očigledno primetivši da je Džilijan začuđeno gleda. „To je najednostavniji način da se uzme uzorak DNK.“ Zatim je izvadila kuglicu vate iz Ponterovih usta, odmah je sputila u sterilnu epruvetu, zapečatila, a onda stavila nalepnicu na nju i rekla: „U redu, ovo je sve što mi je bilo potrebno.“
Ruben se nasmešio najpre Džilijan, a onda Meri. „Odlično“, rekao je. „Kada ćemo znati rezultat?“
„Pa, moram da se vratim u Toronto i — “
„Naravno, ako tako želite“, rekao je Ruben, „Međutim, pozvao sam jednog svog prijatelja koji radi u odeljenju za herniju i biohemiju na univerzitetu Lorentijan. Lorentijan je mali univerzitet, ali ima odličnu laboratoriju u kojoj se rade forenzične analize DNK za RCMP i OPP. Možete to da tamo uradite.“
„Inko će vas sigurno smestiti u hotel Ramada“, dodala je Džilijan.
Meri je očigledno bila iznenađena. „Ja ...“, počela je. A onda je, kako se činilo, ponovo razmotrila predlog i rekla: „Naravno“, rekla je. „Naravno, zašto da ne?“
Poglavlje 16
Sada kada je Džasmel pristala da govori u Adikorovu korist, sledeći korak je bio da je odvede u Obod i da joj pokaže mesto gde se takozvani zločin odigrao. Međutim, Adikor je zamolio Džasmel da ga sačeka jednu desetinu-dana otprilike, rekavši joj da mora još nešto da obavi dok je tu u Centru.
Klast je bila Ponterov ženski partner i Adikor je se sećao s ljubavlju i bio je veoma tužan kada je umrla. Međutim, i Adikor je imao svog ženskog partnera, a ona je, na svu sreću, bila i te kako živa. Adikor je poznavao ljupku Lurt Fradlo podjednako dugo koliko i Pontera, i on i Lurt su imali sina Daba, pripadnika Generacije 148. Pa ipak, iako ju je poznavao toliko dugo, Adikor je samo nekoliko puta bio u njenoj hemijskoj laboratoriji; uostalom, za vreme Kada dvoje postaje jedno je praznik i niko ne ide na posao. Srećom, Adikorov Pratilac je znao put do laboratorije i pokazao mu je.
Lurtina laboratorija je bila izgrađena u potpunosti od kamena. Naime, iako je postojala samo mala mogućnost da dođe do eksplozije u nekoj hemijskoj laboratoriji, propisi su nalagali da one budu sagrađene od materijala koji može da izdrži eksploziju i požar.
Ulazna vrata u zgradu laboratorije bila su otvorena. Adikor je ušao.
„Prijatan dan“, rekla mu je jedna žena, načinivši, kako je Adikor pomislio, napor vredan divljenja da prikrije da je iznenađena što vidi nekog muškarca na tom mestu i u to vreme u mesecu.
„Prijatan dan“, uzvratio joj je Adikor. „Tražim Lurt Fradlo.“
„Malo dalje niz hodnik.“
Adikor se nasmešio i krenuo hodnikom. „Prijatan dan!“ — povikao je, proturivši glavu kroz vrata Lurtine laboratorije.
Lurt se okrenula, s velikim osmehom na njenom divnom licu. „Adikore!“ Prešla je rastojanje između njih i zagrlila ga. „Kakvo divno iznenađenje!“
Adikor nije mogao da se seti da je ikada video Lurt tokom Poslednjih pet. Učinila mu se savršeno zdravom i racionalnom — a što se toga tiče isti je bio slučaj i sa Džasmel. Možda je cela ta stvar sa Poslednjih pet preuveličana u očima muškaraca, pomislio je.