Džasmel je očigledno bila frustrirana. Pogledala je krupnog čoveka. „A šta ako ti siđeš dole sa nama? Ti ćeš onda moći da vidiš šta Adikor radi.“
„Da siđem dole? — rekao je Dut i nasmejao se. „Ti želiš da siđem do jedinog mesta odakle moj Pratilac ne može da šalje signal, a uz to i da to učinim sa osobom koja je možda počinila ubistvo na tom istom mestu? Šališ se!“
„Moraš da ga pustiš da siđe dole“, rekla je Džasmel.
Ali Dut je samo odmahnuo glavom. „Ne. Ono što ja moram da učinim je da ga sprečim da siđe dole.“
Adikor je isturio vilicu. „Kako?“ — rekao je.
„Molim?“ — pitao je Dut.
„Kako? Kako ćeš da me sprečiš da siđem dole?“
„Na svaki način“, rekao je Dut, ne povisivši glas.
„Dobro, onda“, rekao je Adikor. Stajao je nepomično jedan trenutak, kao da razmišlja da li zaista želi da to pokuša. „Dobro, onda“, ponovio je i krenuo ka ulazu u lift.
„Stani“, rekao je Dut, bez neke posebne oštrine u glasu.
„Ili šta?“ — rekao je Adikor, ne okrećući se. Trudio se da deluje kao da se ne plaši, ali glas mu je zadrhtao, što ga je sprečilo da postigne željeni efekat. „Da li ćeš da mi razbiješ glavu?“ Ne mogavši da se savlada, osetio je kako mu se grče mišići na vratu, kao da se spremaju da prime udarac.
„Ne“, rekao je Dut. „Samo ću da te omamim strelicom za uspavljivanje.“
Adikor je zastao i okrenuo se.
„Oh“. Adikor nije nikada ranije bežao od čuvara zakona — niti je znao ikoga ko je to učinio. Pretpostavio je da ovo ima smisla i da oni moraju da imaju neki način da zaustave ljude, a da ih pritom ne povrede.
Džasmel se postavila između Datovog bacača strelica koji je on sada držao u ruci i Adikora. „Moraćeš prvo mene da pogodiš“, rekla je. „On ide dole.“
„Ako tako želiš. Ali moram da te upozorim: probudićeš se sa užasnom glavoboljom.“
„Molim te!“ — rekla je Džasmel. „On pokušava da spase mog oca, zar ne shvataš?“
Ovog puta se u Dutovom glasu osetilo nešto topline. „Hvataš se za slamčicu. Znam da ti je jako teško da se suočiš s tim, ali moraš da prihvatiš realnost.“ Pokazao im je rukom u kojoj je držao bacač da se udalje od rudnika. „Žao mi je, ali tvoj otac je mrtav.“
Poglavlje 17
Laboratorija za genetiku univerziteta Lorentijan nije imala posebnu opremu za izdvajanje oštećene DNK kakvu je posedovala Merina laboratorija u Jorku. Ali, to joj ionako nije ni bilo potrebno. Bila je jednostavna stvar da se uzmu ćelije iz Ponterovih usta i izdvoji DNK iz jedne od mitohondrija. U svakoj laboratoriji za genetiku na svetu to je moglo da se učini.
Meri je uzela dva kontrolna uzorka — male delove mitohondrijalne DNK koji su se slagali s početkom lanca koji je identifikovala pre mnogo godina u DNK fosila Neandertalca nađenog u Nemačkoj. Zatim je dodala enzim DNK — polimerazu — izazivajući lančanu reakciju koja će dovesti kod sekcije koja ju je zanimala do uvećanja i do toga da počne da se reprodukuje iznova i iznova, svaki put se dvostruko kvantitativno povećavajući. Tako će uskoro Meri imati milione kopija lanca DNK koje će moći da analizira.
Kao što je Ruben Montego rekao, laboratorija u Lorentijanu je obavljala mnogo posla iz domena sudske medicine, tako da je imala lepljivu traku koja je mogla da se pričvrsti za staklo. Ova traka je korišćena da bi genetičari koji su uradili analizu mogli da sa sigurnošću svedoče na sudu da niko nije mogao da nešto uradi s epruvetom s uzorkom dok im nije bila pred očima. Meri je zapečatila staklenu posudu u kojoj se odigravalo PCR uvećanje i potpisala se.
Zatim je preko Interneta na kompjuteru koji se nalazio u laboratoriji proverila svoju elektronsku poštu u Jorku. Dobila je više i-mejlova prethodnog dana nego što inače dobija tokom celog meseca i većinu njih su poslali stručnjaci za Neandertalce iz celog sveta koji su na to bili podstaknuti činjenicom da se ona u tom trenutku nalazi u Sadberiju. Bilo je poruka sa unverziteta Vašington, univerziteta Mičigen, UCB, UCLA, Brauna, Sani Stoni Bruka, Stenforda, Kembridža, zatim iz Britanskog muzeja prirodnih nauka, Francuskog instituta za praistoriju i geologiju, zatim od njenih starih prijatelja iz Rheinisches Landesmuseum i drugih — i svi su oni tražili uzorke neandertalske DNK istovremeno praveći šale na račun toga, kao da je, naravno, potpuno nemoguće da se sve to zaista dešava.
Meri je ignorisala sve ove poruke, ali je osetila potrebu da napiše pismo svojoj studentkinji u Jorku:
„Darija,
izvini što sam te ostavila onako na brzinu, ali znam da možeš da se sama snađeš. Sigurna sam da si čitala izveštaje u novinama i mogu da ti kažem: da, istina je, izgleda da postoji mogućnost da se radi o pravom Neandertalcu. Upravo radim analizu njegove DNK da bih to potvrdila.
Ne znam kada ću se vratiti. Verovatno ću ostati ovde još najmanje nekoliko dana. Ali, želela sam da ti kažem ... želela sam da te upozorim da mislim da je neki muškaraca pokušao da me prati kada sam u petak uveče izašla iz laboratorije. Čuvaj se. Ako budeš ostajala do kasno uveče, pozovi svog dečka da dođe i nađi se s njim, ili nazovi nekog iz obezbeđenja i zatraži da te otprati do kuće.
Čuvaj se.
Meri je pročitala nekoliko puta pismo, a onda je pritisla dugme „poslati“.
Zatim je samo sedela, zureći dugo u ekran.
Prokletstvo!
Prokletstvo!
Prokletstvo!
Nije uspevala da to izbaci iz glave, čak ni na pet minuta. Pretpostavljala je da je danas bar polovina njenih misli bila posvećena tom strašnom događaju. Oh, Bože, da li se to zaista dogodilo juče? Činilo joj se da je prošlo mnogo više vremena, iako je sećanje na užasne stvari koje joj je učinio bilo oštro poput noža.
Da je sada u Torontu, mogla bi da razgovara o tome sa svojom majkom ali —
Ali njena majka je bila dobra katolkinja, i nije postojao način da izbegne neke neprijatne teme ako bi s njom razgovarala o silovanju. Majka bi se brinula oko toga da li je Meri ostala trudna i nikada ne bi odobrila abortus. Meri i ona su već ranije raspravljale o ukazu pape Jovana Pavla u kojem je rečeno da kaluđerice koje su silovane moraju da rode dete ako su pritom zatrudnele. A da kaže svojoj majci da ne mora da brine oko toga jer uzima pilule za kontracepciju, jedva da bi bilo išta bolje. Što se Merinih roditelja tiče, ritam plodnih i neplodnih dana bio je jedini prihvatljiv metod sprečavanja začeća. Meri je mislila da je ravno čudu što ima samo dvojicu braće i jednu sestru, a ne tuce njih.
Zaista, mogla bi da razgovara sa njima. Ali... Ali o tome nije mogla da razgovara sa nekim muškarcem — ni sa jednim muškarcem. To je značilo da ne može da razgovara sa svojom braćom Bilom i Džonom. A njena jedina sestra, Kristin, živela je u Sakramentu, a Meri se činilo da to nije nešto o čemu bi želela da razgovara telefonom.
Pa, ipak, morala je s nekim da razgovara, znala je to. I to sa nekim lično. Nekim ko je sada tu.
Jedan primerak rasporeda predavanja na univerzitetu Lorentijan nalazio se na stolu u laboratoriji: Meri je pronašla i mapu kampusa kao i ono što je tražila. Ustala je i otišla hodnikom do stepenica, a onda se uputila ka onome za šta je saznala da ga studenti sa Lorentijana nazivaju „aleja za kuglanje“ — dugačkog staklenog hodnika koji se pružao između zgrade sa učionicama i velikog glavnog hola. Prešla ga je celom dužinom, dok ga je popodnevno sunce obasjavalo, prošla pored kioska za krofne Tim Horton i nekoliko kioska posvećenih studentskim aktivnostima. Konačno je skrenula nalevo na krajnjem delu hodnika i prošavši pored kancelarije osoblja za rad sa studentima, popela se uz stepenice, prošla pored knjižare i zašla u jedan kratak hodnik.