Odlazak u Centar za žrtve silovanja na univerzitetu Jork nije dolazio u obzir. Tamo su savetnici koji su radili sa žrtvama uglavnom bili dobrovoljci i iako bi svi oni nesumnjivo morali da čuvaju ono što saznaju kao tajnu, činjenica da je neka profesorka napadnuta mogla bi da se pokaže kao prevelik izazov. Uz to, neko bi mogao da je vidi kako ulazi ili izlazi odatle.
Međutim, ma koliko da je bio mali, i univerzitet Lorentijan je imao Centar za žrtve silovanja. Tužno je bilo to što je bilo neophodno da takav centar postoji na svakom univerzitetu; čula je da postoji čak i na univerzitetu Oral Roberts. Niko u Lorentijanu nije poznavao Meri i ona još nije dala ni jedan intervju za televiziju — mada će se to, bez sumnje, dogoditi kada bude imala rezultate analize Ponterove DNK. Dakle, ako želi da to učini još dok niko ne može da je prepozna, nema vremena za odlaganje.
Vrata su bila otvorena. Meri je ušla u malo prijemno odeljenje.
„Zdravo“, rekla je mlada crnkinja koja je sedela za stolom. Ustala je i prišla Meri. „Uđite, uđite.“ Meri je shvatila zašto je podstiče. Verovatno su mnoge žene uspevale da stignu do ulaznih vrata, a onda bi se okrenule i otišle, jer nisu bile u stanju da govore o onome što im se dogodilo.
Pa ipak, ta žena je verovatno mogla da zaključi da se silovanje — ako je Meri i bila žrtva — nije dogodilo nedavno. Merina odeća nije bila izgužvana, a i šminka i frizura su joj bile u redu. Sasvim sigurno su u Centar dolazile i žene koje nisu doživele silovanje, kao i oni koji su želeli da tu dobrovoljno rade, ili zbog nekog istraživanja, pa čak i majstor koji popravlja fotokopir-mašine, na primer, razmišljala je Meri.
„Da li ste bili povređeni?“ — pitala je žena.
Povređena. Da to je pravi pristup. Lakše je priznati da si bila povređena, nego upotrebiti reč na slovo s. Meri je klimnula glavom.
„Moram da vas pitam“, rekla je žena. Imala je krupne smeđe oči i malu zlatnu alku u nosu. „Da li se to dogodilo danas?“
Meri je odmahnula glavom.
Jedan delić sekunde, žena ju je gledala ... pa, razočarano bi bila pogrešna reč, pomislila je Meri, ali bi joj nesumnjivo sve ovo bilo mnogo zanimljivije da se upravo dogodilo, da sada može da uzme uzorke da bi prikupila dokaze, da...
„Juče“, rekla je Meri, progovorivši po prvi put. „Sinoć.“
„Da li je to bio neko koga poznajete?“
„Ne“, rekla je Meri, ali je onda zastala. Zapravo nije bila sigurna šta da odgovori na ovo pitanje. Monstrum je nosio skijašku kapu koja mu je prekrivala lice. To je mogao da bude bilo ko: neki student kome je predavala; neki član osoblja; neko ko pripada pomoćnom osoblju fakulteta; neka propalica s ulice. Bilo ko. „Ne znam. Lice mu je bilo pokriveno.“
„Znam da vam je naudio“, rekla je mlada žena, uhvativši Meri za ruku, „ali da li vam je naneo neku povredu? Da li je potrebno da vas pregleda lekar?“ Istog trena je podigla ruku i nastavila: „Imamo izvrsnu lekarku koja je sada dežurna.“
Meri je ponovo odmahnula glavom. „Ne“, rekla je. „Imao je — “ Meri je zaćutala u pola reči, iznenadivši time i sebe. Pokušala je ponovo. „Imao je nož, ali ga nije upotrebio.“
„Životinja“, rekla je žena. Meri je klimnula glavom, slažući se.
Ušle su u drugu prostoriju, čiji su zidovi bili obojeni svetlo ružičastom bojom. Tu su se nalazile dve stolice, ali nije bilo kauča. Čak i ovde, čak i u ovom svetilištu, i sam pogled na kauč mogao bi da bude pretežak. Mlada žena je pokretom ruke dala znak Meri da sedne na jednu od stolica, a ona je sela na drugu naspram nje, pružila ruku i nežno uhvatila Meri za njenu levu.
„Da li želite da mi kažete kako se zovete?“ — pitala je žena.
Meri je palo na pamet da joj kaže neko izmišljeno ime ili — s obzirom da nije želela da laže tu ljubaznu mladu ženu koja se toliko trudila da joj pomogne — možda da joj kaže samo svoje srednje ime, Nikol; to onda neće predstavljati pravu laž, a ipak će prikriti njen identitet. Međutim, kada je otvorila usta, iz nje je izašlo: „Meri, Meri Von.“
„Meri, ja sam Kejša.“
Meri ju je pogledala. „Koliko imate godina?“ — pitala je.
„Devetnaest“, odgovorila je Kejša.
Tako mlada, pomislila je Meri. „Dali ste... dali ste vi ikada-?“
Kejša je stisla usne i klimnula glavom.
„Kada?“
„Pre tri godine.“
Meri je osetila kako su joj se oči raširile. Tada je Kejša imala samo šesnaest godina; možda joj je, Bože, možda joj je to bio prvi put, a bila je silovana.
„Žao mi je“, rekla je Meri.
Kejša je nagla glavu malo na stranu, prihvativši njene reči. „Ne želim da vam kažem da ćete to zaboraviti, Meri, ali vi to možete da preživite. A mi ćemo vam pomoći da to učinite.“
Meri je sklopila oči, duboko udahnula, a onda polako izdahnula. Mogla je da oseti kako joj Kejša nežno steže ruku, prenoseći joj svoju snagu. Konačno, Meri je ponovo progovorila. „Mrzim ga“, rekla je. Otvorila je oči. Na Kejšinom licu je bio izraz zabrinutosti i podrške. „I — “, počela je Meri, polako, tiho, „mrzim sebe što sam dozvolila da se to dogodi.“
Kejša je klimnula glavom i pružila i drugu ruku, i nežno uhvatila Merinu desnu.
Poglavlje 18
Adikor i Džasmel su se vratili iz rudnika u Adikorovu kuću, kuću koju je on delio sa Ponterom. Kada je Adikor izgovorio naredbu, svetiljke su se upalile i Džasmel se radoznalo osvrnula oko sebe. Ovo je bio prvi put da je Džasmel došla u kuću svog oca. Za vreme Kada dvoje postaje jedno uobičajeno je da muškarci odlaze u Centar, a ne da žene idu u Obod.
Džasmel je bila istovremeno fascinirana i tužna dok je tumarala po kući i gledala Ponterovu zbirku skulptura. Znala je da on voli rezbarije urađene u kamenu i imala je običaj da mu poklanja jednu svaki put kada je pomračenje Meseca. Džasmel je znala da je Ponter posebno voleo rezbarije urađene od mineralnog kamenja koje nije tipično za oblast u kojoj su živeli i koje su izrađene u obliku neke životinje. Najviše se radovao i ponosio — sudeći barem po tome kako je ta skulptura stajala na istaknutom mestu pored wadlaka — dabrom izrađenom u polovini njegove prirodne veličine; bila je to skulptura životinje tipične za tu oblast, izvajana od malahita uvezenog iz Centralnog Evsoja.
Dok je Džasmel tumarala po kući, Adikorov Pratilac se oglasio. „Prijatan dan“, rekao je Adikor. „Oh, divno draga, to su odlične vesti! Sačekaj samo jedan trenutak...“ Okrenuo se ka Džasmel. „Ovo će te sigurno zanimati. To je moj ženski partner, Lurt. Uradila je analizu tečnosti koju sam pronašao u kompjuterskoj laboratoriji nakon što je tvoj otac nestao.“
Adikor je izvukao kontrolno dugme na svom Pratiocu, aktivirajući tako spoljni zvučnik.
„Džasmel Ket, Ponterova kćerka je sada sa mnom“, rekao je Adikor.
„Prijatan dan, Džasmel“, rekla je Lurt.
„I tebi“, odgovorila je Džasmel.
„Dobro“, nastavila je Lurt. „Ovo će te iznenaditi, Adikore. Da li znaš šta je tečnost koju si mi doneo?“
„Mislio sam da je voda“, rekao je Adikor. „Zar nije?“
„Jeste neka vrsta vode. Radi se, zapravo, o teškoj vodi.“
Džasmel je podigla obrve.
„Zaista?“ — rekao je Adikor.
„Da“, odgovorila je Lurt. „To je čista teška voda. Naravno, molekuli teške vode javljaju se u prirodi; oni predstavljaju oko 0,1 procenata obične kišnice, na primer. Ali da bi se dobila koncentracija kao što je ova, pa, ne znam kako bi to moglo da se učini. Pretpostavljam da bi mogao da se napravi neki aparat koji bi izdvajao tešku vodu iz vode koja se nalazi u prirodi, zasnovano na činjenici da je teška voda deset procenata teža od obične, ali bilo bi potrebno da se u tom procesu preradi ogromna količina vode da bi se izdvojilo onoliko teške vode koliko ti tvrdiš da si našao. Ne znam da postoji neko postrojenje koje bi to moglo da učini, niti mi pada na pamet bilo koji razlog zašto bi to iko želeo da učini.“