Ponter je podigao obrve. „Da!“ — rekao je Hak, progovorivši ponovo umesto njega. „Gde ... gde idemo?“
Ruben se počešao po svojoj obrijanoj glavi. „To je pravo pitanje.“
„Daleko“, rekao je Hak. „Daleko.“
„Želiš da ideš daleko?“ — pitao je Ruben. „Zašto?“
„To... to ...“ Hak je zaćutao, ali Ponter je podigao ruku i prekrio njome svoj ogromni nos — što je možda predstavljalo kod Neandertalaca isto što kod nas znači kada neko stegne prstima nozdrve.
„Miris?“ — upitao je Ruben. Klimnuo je glavom i okrenuo se ka Luiz. „Sa tolikom nosinom i ne čudi me što ima osetljivo čulo mirisa. I ja mrzim miris koji vlada u bolnicama, a proveo sam mnogo vremena u njima.“
Luiz je gledala Pontera, ali se obratila Rubenu. „I dalje nemaš pojma odakle je došao?“
„Ne.“
„Ja mislim da se radi o paralelnom univerzumu“, rekla je Luiz mirno.
„Šta!“ — rekao je Rubin. „Oh, hajde!“
Luiz je slegla ramenima. „Odakle bi drugde mogao da dođe?“
„Pa, to jeste pravo pitanje, ali...“
„A ako je došao iz paralelnog univezuma“, rekla je Luiz, „onda pretpostavi da na tom svetu ne postoje motori sa unutrašnjim sagorevanjem niti bilo šta drugo što zagađuje vazduh. Ako neko ima jako osetljivo čulo mirisa, nikada ne bi koristio tehnologiju koja stvara smrad.“
„Možda, ali teško da to predstavlja dokaz da on dolazi iz paralelnog sveta.“
„Bez obzira na to“, rekla je Luiz, sklanjajući svoju dugu smeđu kosu sa očiju, „on verovatno želi da ode negde daleko od civilizacije. Negde gde ne smrdi ovoliko.“
„Pa, mogu da uzmem odsustvo od kompanije Inko“, rekao je Ruben. „Dobra stvar kada si lekar je što možeš da sam sebi napišeš opravdanje za izostanak s posla. Zaista bih voleo da nastavim da radim s njim.“
„Ni ja nemam nekog posla“, rekla je Luiz, „sve dok ne isuše postrojenje NOS.“
Ruben je osetio kako mu je srce brže zakucalo. Ali sasvim je sigurno da Luiz želi da pođe sa njima zato što je Ponter zanima u naučnom smislu. Pa, ipak, bilo bi divno provesti nešto više vremena s njom; njen naglasak je neverovatno seksi, pomislio je Ruben.
„Pitam se da li će vlasti pokušati da ga odvedu“, rekao je Ruben.
„Prošao je tek jedan dan otkako je stigao ovde“, rekla je Luiz, „i kladim se da niko u Otavi ovo još uvek ne shvata ozbiljno. Misle da se radi o samo još jednoj šašavoj priči. Federalni agenti i face iz vojske ne pojavljuju se svaki put kada neko izjavi da je video leteći tanjir. Sigurna sam da im još nije ni palo na pamet da bi ovo, možda, moglo da bude istinito.“
Smrad je ovde zaista užasan, mislio je Ponter, dok je gledao Lu i Rubena. Njih dvoje je predstavljalo potpunu suprotnost: on sa svojom tamnom kožom i potpuno ćelav, a ona sa kožom koja je bila svetlija čak i od Ponterove i gustom, smeđom kosom koja joj je poput vodopada padala na uska ramena.
Ponter je i dalje bio uplašen i zbunjen, ali Hak bi nešto umirujuće prošaputao kroz njegove slušne implante svaki put kada bi otkrio da Ponterovi vitalni znaci pokazuju da je previše uznemiren. Ponter je bio siguran da bi bez Hakove pomoći do sada već sasvm sigurno poludeo.
Toliko toga se dogodilo za tako malo vremena! Još juče se probudio u svom krevetu, sa Adikorom pored sebe, nahranio svog psa, otišao na posao...
A sada je ovde, ma gde da je to. Hak je bio u pravu: ovo je sasvim sigurno Zemlja. Ponter je verovao da postoje i druge planete u beskrajnim dubinama svemira na kojima je moguć život, ali činilo mu se da mu je ovde telo iste težine kao i kod kuće, a i vazduh je mogao da se udiše — mogao je da se udiše isto onako kao što je za ono što bi skuvao njegov voljeni Adikor moglo da se kaže da može da se jede. Bilo je odvratnih mirisa, groznih isparenja gasova, hemijskih smradova, nekih smradova koje čak nije mogao ni da identifikuje. Ali, morao je da prizna, da je vazduh odgovarao njegovim plućima, kao i da je hrana koju su mu dali bila — uglavnom — hemijski kompatibilna sa njegovim digestivnim traktom.
Znači, ovo je Zemlja. I to ne Zemlja iz prošlosti, sasvim sigurno. Postojali su neki delovi današnje Zemlje, posebno u ekvatorijalnim oblastima, koji su bili malo istraženi, ali, kao što je to Hak naglasio, vegetacija ovde je bila uglavnom ista kao ona u Saldaku, što znači da je bilo malo verovatno da se nalazi na nekom drugom kontinentu ili u južnoj hemisferi. I mada je bilo toplo, drveće koje je ovde video uglavnom je bilo listopadno; ovo nije nikako mogla da bude ekvatorijalna oblast.
Znači, ovo je budućnost. Ali ne, nije ni to. I da se dogodilo da su ljudi iznenada prestali da postoje iz nekog neobjašnjivog razloga, Gliksini ne bi bili ti koji bi se pojavili i zauzeli njihovo mesto. Gliksini su bili izumrli; to da ponovo ožive bilo je verovatno koliko i da dinosaurusi ponovo ožive.
A ako je ovo bila ne samo Zemlja, već i isti onaj deo Zemlje iz kojeg je došao, gde su onda ona velika jata golubova-selica, pitao se. Nije video ni jednog otkako je stigao. Možda su ih ovi smradovi koji izazivaju mučninu oterali.
Ali ne. Ne.
Ovo nije bila ni budućnost ni prošlost. Ovo je bila sadašnjost — paralelni svet, svet u kojem na neki neobjašnjiv način, uprkos svojoj urođenoj gluposti, Gliksini nisu izumrli.
„Pontere“, rekao je Ruben.
Ponter je podigao pogled, s izrazom izgubljenosti na licu, kao da je upravo prekinut u sanjarenju.
„Da?“ — rekao je.
„Pontere, odvešćemo te na neko drugo mesto. Nisam siguran gde. Pa, za početak, otići ćemo odavde. Ti ćeš da budeš sa mnom.“
Ponter je malo nagnuo glavu, nesumnjivo slušajući Hakov prevod. Na momente je delovao zbunjeno; verovatno Hak nije bio potpuno siguran kako da prevede neke reči koje je Ruben upotrebio.
„Da“, rekao je Ponter konačno. „Da. Ići odavde.“
Ruben je pokazao Ponteru da krene napred.
„Ja otvaram vrata“, rekao je Ponter na engleskom, očigledno uživajući u tome, dok je otvarao vrata sobe. „Ja prolazim kroz vrata“, rekao je, proprativši ove reči odgovarajućim postupkom. Zatim je sačekao da Luiz i Ruben izađu. „Ja zatvaram vrata“, rekao je, zatvarajući vrata za sobom, a onda se široko osmehnuo. A kada se Ponter široko osmehne, to iznosi otprilike jednu stopu od jednog do drugog ugla usta. „Ponter napolju!“
Poglavlje 19
Sledeći uputstva doktora Singa, Ruben Montego, Luiz Benoa i Ponter su bezbedno stigli do Rubenovih kola koja su bila parkirana u garaži za osoblje bolnice. Ruben je imao ford eksplorer boje vina, kome je, mestimično, šljunak sa prilaznog puta rudniku oštetio lak. Ponter je seo na zadnje sedište i spustio se dole, prekrivši glavu novinama Sadberi star. Luiz — koja je došla pešice do bolnice — sela je napred pored Rubena. Prihvatila je njegov poziv da se pridruži njemu i Ponteru u njegovoj kući na večeri; Ruben joj je rekao da će je kasnije odvesti do njene kuće.
Vozili su se dalje dok je radio tiho svirao; pesma koju su upravo slušali bila je „It's Raining Men“ Geri Halivel „Dobro“, počeo je Ruben pogledavši u Luiz, „hajde, ubedi me. Zašto misliš da je Ponter došao iz paralelnog univerzuma?“
Luiz je za trenutak dotakla jezikom svoje pune usne. Bože, pomislio je Ruben, zaista je divna. Onda je rekla: „Kako stojiš s fizikom?“
„Ja?“ — pitao je Ruben. „Uglavnom znam ono što sam učio u srednjoj školi. Oh, i da, kupio sam primerak Kratke istorije vremena Stivena Hokinga kada je on bio u Sadberiju, ali nisam daleko odmakao.“
„U redu“, rekla je Luiz, dok je Ruben skretao nadesno. „Dozvoli mi da ti postavim jedno pitanje. Ako ispališ jedan jedini foton svetlosti na pregradu sa dva vertikalna proreza i postaviš jedan list fotografskog papira iza pregrade, tako da se na njemu pokažu interferencijalne šeme, šta će se dogoditi?“