Adikorov tužilac Daklar Bolbej stupila je u veliku četvrtastu prostoriju. Ventilatori su pokretali vazduh tako da struji sa severne strane dvorane ka južnoj na kojoj je sedela sudija Sard, sa svojim izboranim mudrim licem na kojem se ništa nije moglo pročitati i posmatrala šta se dešava. Pokretanje vazduha je imalo dva cilja: do sudije su tako dopirali feromoni optuženog koji su često mogli da pruže isto onoliko podataka koliko i izgovorene reči, a s druge strane, time je sprečavano da njeni feromoni — koji bi mogli da odaju koji argumenti na nju ostavljaju utisak — stignu do tužioca i optuženog koji su bili smešteni na severnoj strani dvorane.
Adikor je mnogo puta sreo Klast i uvek se dobro slagao s njom; uostalom, Ponter je bio njen muški partner. Ali činilo mu se da Bolbej, koja je bila Klastin ženski partner, ne poseduje ništa od Klastine topline i duhovitosti.
Bolbej je nosila tamno-narandžaste pantalone i tamno-narandžastu bluzu; pravilo je bilo da tužilac uvek nosi odeću narandžaste boje. Adikor je bio obučen u plavo, boju optuženog. Stotine posmatrača — muškarci i žene su bili zastupljeni u istoj meri — sedelo je na obe strane dvorane. Očigledno su smatrali da vredi videti dooslarm basadlarm nekoga ko je optužen za ubistvo. Džasmel Ket je bila tu, kao i njena mlađa sestra Megameg Bek. Lurt, Adikorov ženski partner, bila je takođe prisutna. Ona ga je čvrsto zagrlila kada je ušla. Pored Lurt je sedeo Adikorov sin Dab, koji je bio isto godište kao i mala Megameg.
I naravno, gotovo svi Egzibicionisti iz Saldaka su bili prisutni; nijedno dešavanje trenutno nije bilo zanimljivije od ovog saslušanja. Uprkos položaju u kojem se nalazio, Adikoru je bilo drago što može da vidi Hausta uživo, s obzirom koliko ga je često gledao na svom voajeru. Prepoznao je i Lulazmu, koja je bila Ponterov omiljeni Egzibicionista, kao i Gauta i Taloka i Repeta i još nekolicinu drugih. Egzibicioniste je bilo lako primetiti — oni su morali da nose odeću srebrne boje, stavljajući tako do znanja svima oko sebe da ono što njihovi implati emituju može svako da posmatra.
Adikor je sedeo na visokoj stolici; bilo je dosta mesta iza i ispred nje, tako da je Bolbej mogla da kruži oko njega dok govori, i ona je to i činila, i to veoma teatralno. „Pa, reci nam, naučniče Huld, da li je tvoj eksperiment uspeo? Da li si uspešno faktorisao željeni broj?“
Adikor je odmahnuo glavom. „Ne.“
„Znači, to što ste radili duboko ispod površine zemlje nije bilo od pomoći“, rekla je Bolbej. „Čija je bila ideja da se taj eksperiment faktorisanja obavi toliko duboko pod zemljom?“ Bolbej je imala glas koji je bio prilično dubok s obzirom da je bila žena.
„Ponter i ja smo se složili oko toga.“
„Da, da, ali ko je to prvi predložio? Ti ili naučnik Bodit?“
„Nisam siguran.“
„To si bio ti, zar ne?“
Adikor je slegao ramenima. „Možda i jesam.“
Bolbej se sada nalazila ispred njega; Adikor nije želeo da prizna njeno prisustvo pogledavši je.
„Dakle, naučniče Huld, reci nam zašto si izabrao tu lokaciju.“
„Nisam rekao da sam je ja izabrao. Rekao sam da sam to možda bio ja.“
„Dobro, reci nam onda, zašto je ta lokacija odabrana za vaš rad?“
Adikor se namrštio, razmatrajući koliko pojedinosti treba da iznese. „Zemlju“, počeo je konačno, „neprestano bombarduju kosmički zraci.“
„A oni su...?“
„Jonizujuće zračenje koje stiže iz kosmosa. Niz protona, nukleotida helijuma i drugih nukleotida. Kada se sudare sa nukleotidima koji se nalaze u našoj atmosferi, oni proizvode sekundarnu radijaciju — uglavnom pi-mezone i mi-mezone, elektrone i dutar zrake.“
„Da li su oni opasni?“
„Nisu, bar ne u malim količinama koje proizvode kosmički zraci. Ali oni mogu da utiču na osetljive instrumente tako da smo mi želeli da postavimo našu opremu negde gde je ona zaštićena od njih. A rudnik nikla Debral se nalazio u blizini.“
„Zar niste mogli da koristite neko drugo mesto?“
„Verovatno jesmo. Ali Debral je jedinstven ne samo zbog svoje dubine — to je najdublji rudnik na svetu — već i zbog niske sekundarne radijacije stena. Uranijum i drugi radioaktivni elementi koji su prisutni u mnogim drugim rudnicima emituju naelektrisane čestice koje bi mogle da utiču na naše instrumente.“
„Znači da ste tamo dole bili dobro zaštićeni?“
„Da, od svega sem od neutrina.“ Adikor ugleda izraz lica sudije Sard i objasni: „To su minijaturne čestice koje prolaze kroz čvrstu materiju; ništa ne može da predstavlja štit od njih.“
„Da li ste tamo dole bili zaštićeni i od nečeg drugog?“ — pitala je Bolbej.
„Ne razumem“, rekao je Adikor.
„Hiljadu dužina ruku stena između vas i površine zemlje. Nema radijacije — čak ni čestica kosmičkih zraka koje su prevalile ogromne razdaljine; ništa nije moglo da dopre do vas.“
„Tačno.“
„I nikakvo zračenje nije moglo da stigne do površine sa mesta gde ste vi bili, zar ne?“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Hoću da kažem“, rekla je Bolbej, „da signali koje su emitovali tvoj Pratilac i Pratilac naučnika Bodita nisu mogli da dopru do površine zemlje.“
„Da, to je tačno, iako o tome nisam mnogo razmišljao sve dok mi to juče jedan čuvar zakona nije rekao.“
„Nisi o tome mnogo razmišljao?“U Bolbejinom glasu se osećala neverica. „Od dana kada si rođen, imao si ličnu kocku za snimanje koja se čuva u paviljonu sa Arhivom alibija koji se nalazi odmah do ove zgrade. Tu je zabeleženo sve što si ikada učinio, svaki trenutak tvog života, onako kako je to prenosio tvoj Pratilac. Svaki trenutak tvog života, sem vremena koje si proveo duboko ispod površine zemlje.“
„Ja nisam stručnjak za to“, rekao je Adikor, pomalo neubedljivo. „Zaista ne znam mnogo o prenosu podataka iz Pratioca.“
„Hajde, naučniče Huld. Pre jednog trenutka si nas zabavljao pričama o pi-mezonima i mi-mezonima, a sada očekuješ od nas da ti poverujemo da ne razumeš jednostavno prenošenje radio-talasa?“
„Nisam rekao da ne razumem“, rekao je Adikor. „Radi se samo o tome da nikada nisam razmišljao o tome.“
Bolbej je ponovo stajala iza njega. „Nikada nisi razmišljao o činjenici da dok se nalaziš dole po prvi put otkako si rođen neće postojati snimak onoga što radiš?“
„Slušajte“, rekao je Adikor, pogledavši direktno u sudiju, pre nego što je Bolbej koja se kretala oko njega mogla da mu zakloni vidik. „Nisam imao razloga da pristupim svojoj Arhivi alibija već bezbroj meseci. Naravno, ja sam, na neki neodređeni način, svestan činjenice da se svi moji postupci snimaju, ali ja ne razmišljam o tome svakog dana.“
„Pa, ipak“, rekla je Bolbej, „svakog dana svog života, ti uživaš u miru i bezbednosti koje ti je to snimanje omogućilo.“ Pogledala je sudiju. „Ti znaš da dok se šetaš noću mogućnost da budeš napadnut i opljačkan ili ubijen ili da postaneš žrtva lasagklat gotovo da ne postoji. I to zato što ne postoji mogućnost da se iko izvuče počinivši takav zločin. Kada bi, recimo, ti mene optužio da sam te napala na trgu Peslar i ako bi mogao da ubediš sudiju da tvoja tužba ima osnova, sudija bi mogao da naredi da se otvori tvoja Arhiva alibija, ili moja, i mogao bi da pogleda snimak načinjen u tom vremenskom periodu, što bi dokazalo da sam ja nevina. Sama činjenica da nijedan zločin ne može da bude počinjen, a da ne postoji snimak toga, omogućava svima nama da živimo spokojno.“
Adikor nije ništa rekao.