„Osim“, rekla je Bolbej, „kada neko stvori takvu situaciju da sakrije i sebe i svoju žrtvu na nekom mestu — u suštini jedinom mestu na svetu — na kojem snimak o tome šta se dešava između njih ne može da bude načinjen.“
„To je besmislica“, rekao je Adikor.
„Da li je? Rudnik je otvoren mnogo pre nego što je započela era Pratilaca, a, uz to, mi, naravno, već jako dugo koristimo robote za rad u rudnicima. Jako retko se dešava da neki čovek siđe u bilo koji rudnik, i iz tog razloga mi nismo nikada razmatrali problem prekida komunikacije između Pratioca tamo dole i paviljona sa Arhivom alibija na površini. Međutim, ti si stvorio situaciju u kojoj je trebalo da ti i naučnik Bodit provedete veliki period vremena u tom podzemnom skrovištu.“
„Mi na to nismo čak ni pomislili.“
„Niste?“, pitala je Boldvej. „Da li ti je poznato ime Kobast Gant?“
Adikorovo srce brže zalupa, a usta mu se osušiše. „On se bavi istraživanjima na polju veštačke inteligencije.“
„Zaista je tako. I on će izjaviti da je pre sedam meseci poboljšao tvog Pratioca, kao i onog naučnika Bodita, dodajući im sofisticirane komponente veštačke inteligencije.“
„Tačno“, rekao je Adikor. „On je to učinio.“
„Zašto?“
„Pa, ja...“
„Zašto?“
„Zato što se Ponteru nije sviđalo što je odvojen od planetarne informativne mreže. Mislio je da bi naši Pratioci, s obzirom da su dok smo dole u rudniku odsečeni od mreže, trebalo da imaju bolje procesore da bi mogli da nam pomognu u poslu.“
„I ti si, nekako, uspeo da zaboraviš na to?“ — pitala je Bolbej.
„Kao što si već rekla“, odgovorio je Adikor oštro, „to je urađeno pre mnogo meseci. Potpuno sam se navikao da imam Pratioca koji je savršeniji od običnog. Uostalom — a siguran sam da će Kobast Gant to potvrditi — iako su to bile rane verzije njegovog novog softvera — on je nameravao da ih učini dostupnim svima koji to žele. Očekivao je da će ljudi zaključiti da je to prilično korisno, čak iako nisu odsečeni od mreže, i smatrao je da bi se ljudi navikli na novu tehnologiju veoma brzo, tako da bi uskoro postalo potpuno prirodno da imaju ove nove umesto starih, glupljih Pratilaca.“ Adikor je skrstio ruke. „Ja sam se brzo navikao na svog, i kao što sam već rekao, nisam o tome mnogo razmišljao, niti sam razmatrao zašto je on u početku bio potreban... ali ... sačekaj! Sačekaj!“
„Da?“ — rekla jeBoibej.
Adikor je pogledao pravo u sudiju Sard, koja je sedela na drugoj strani dvorane. „Moj Pratilac bi mogao da vam kaže šta se dole desilo!“
Sudija je posmatrala Adikora. „Koji je tvoj doprinos društvu , naučniče Huld?“
„Moj doprinos? Ja sam fizičar.“
„I kompjuterski programer, zar ne?“ — pitala je sudija. „Zapravo, ti i naučnik Bodit ste radili na veoma kompleksnim kompjuterima.“
„Da, ali — “
„Dakle“, rekla je sudija, „teško mi je i da pomislim da bismo mogli da poverujemo u bilo šta što bi tvoj Pratilac mogao da kaže. Nekome s tolikom stručnošću kakvu ti poseduješ bilo bi veoma jednostavno da ga programira da nam kaže štogod ti želiš.“
„Ali, ja — “
„Hvala ti, sudijo Sard“, rekla je Bolbej. „A sada, reci nam, naučniče Huld, koliko ljudi je obično uključeno u neki naučni eksperiment?“
„To je besmisleno pitanje“, rekao je Adikor. „Na nekim projektima radi jedan jedini čovek, a — “
„A na nekima radi na desetine istraživača, zar nije tako?“
„Ponekad, da.“
„Ali za vaš eksperiment su bila potrebna samo dva istraživača.“
„To nije tačno“, rekao je Adikor. „Još četvoro ljudi je radilo u različitim fazama našeg projekta.“
„Ali nijedan od njih nije bio pozvan da siđe u rudnik. Samo ste vas dvojica — Ponter Bodit i Adikor Huld — silazili dole, zar ne?“
Adikor je klimnuo glavom.
„A samo ti si se vratio na površinu.“
Adikor nije ništa odgovorio.
„Zar to nije tačno, naučniče Huld? Samo jedan od vas dvojice se vratio na površinu?“
„Da“, rekao je, „ali, kao što sam već objasnio, naučnik Bodit je nestao.“
„Nestao“, rekla je Bolbej, kao da nikada pre nije čula za tu reč i kao da se trudi da shvati njeno značenje. „Hoćeš da kažeš da je ispario?“
„Da.“
„U vazduhu.“
„Tačno.“
„Ali nema nikakvog dokaza o tom nestanku.“
Adikor je polako odmahnuo glavom. Zašto ga Bolbej ovako progoni? On nikada nije bio neljubazan prema njoj, a nije mogao ni da zamisli da je Ponter mogao da išta loše kaže Bolbej o njemu. Koji je njen motiv za sve ovo, pitao se.
„Niste pronašli telo“, rekao je Adikor drsko. „Niste pronašli telo zato što nema tela.“
„To je tvoj stav, naučniče Huld. Ali na hiljadu dužina ruke pod zemljom, mogao si da ostaviš telo bilo gde: mogao si da ga staviš u kesu koja ne propušta vazduh da se miris ne bi osećao, a zatim da je baciš u prokop, ili da je zakopaš ispod neke stene, ili da je ubaciš u mašinu za mrvljenje stena. Rudnik je ogroman, sa tunelom dugačkim desetine hiljada koraka i brojnim oknima. Sasvim sigurno je postojao način da se tamo dole rešiš tela.“
„Ali, ja to nisam učinio.“
„To ti kažeš.“
„Da“, rekao je Adikor, sileći se da zvuči mirno, „to ja kažem.“
Prethodne noći u Rubenovoj kući, Luiz i Ponter su pokušali da smisle neki eksperiment pomoću kojeg bi mogli da dokažu da je ono što Ponter tvrdi istina — da je, zaista, došao iz paralelnog sveta.
Hemijska analiza vlakana od kojih je bila načinjena njegova odeća bi mogla da pruži takav dokaz. Bila su sintetička, kako im je rekao Ponter, i vrlo verovatno nisu ličila ni na jedno sintetičko koje se proizvodi na ovoj Zemlji. Isto tako, za neke od sastavnih delova Ponterovog neobičnog implanta bi se gotovo sasvim sigurno ispostavilo da su nepoznati nauci koja postoji na ovom svetu.
Zubar bi mogao da pokaže da Ponter nije nikada pio vodu u koju je dodavan fluor. Čak bi bilo moguće i dokazati da je on živeo u svetu gde nema nuklearnog oružja, dioksina i motora sa unutrašnjim sagorevanjem.
Međutim, kao što je Ruben naglasio, sve to bi samo pokazalo da Ponter ne potiče sa ove Zemlje, ali ne i da je došao iz paralelnog univerzuma. Po ovim dokazima, on bi mogao da bude i vanzemaljac.
Luiz je tvrdila da ne postoji mogućnost da se život na nekoj drugoj planeti razvije tako da toliko mnogo podseća na ono što ovde predstavlja nasumične rezultate evolutivnog razvoja, ali se složila da bi mnogima ideja o postojanju vanzemaljaca bila prihvatljivija, a sasvim sigurno i mnogo bliža, od pomisli na postojanje paralelnog sveta.
Konačno je sam Ponter smislio odgovarajući test. Rekao je da njegov implant sadrži detaljne mape rudnika nikla koji je na njegovoj verziji Zemlje bio lociran na istom mestu; uostalom, tu se nalazila i laboratorija u kojoj je on radio. Naravno, većinu glavnih rudnih nalazišta su pronašli i njegovi ljudi i radnici kompanije Inko, ali, uporedivši svoje mape sa detaljnim mapama datim na sajtu kompanije Inko, Ponterov Pratilac je identifikovao jedno mesto na kojem su se nalazile velike naslage rude bakra koje je promaklo istraživačima kompanije Inko. Ako je to bilo istina, to je bila baš onakva vrsta informacije koju bi samo neko ko je došao iz paralelnog sveta mogao da poseduje.
Ponter Bodit — svi su sada znali njegovo puno ime — Luiz Benoa, Boni Džin Mah, Ruben Montego i jedna žena koju je Luiz videla po prvi put, genetičarka po imenu Meri Von, stajali su usred guste šume tačno 372 metara udaljene od površinske zgrade NOS. Sa njima su bila i dva geologa kompanije Inko koji su obavljali probno bušenje. Jedan od njih je tvrdio da je potpuno nemoguće da je Ponter u pravu i da tu nema bakra. Bušili su do dubine od tačno 9,3 metara — to je bila dubina koju je Ponterov Pratilac naveo — a zatim su izvukli na površinu sajlu sa uzorkom. Luiz je osetila olakšanje kada je bušilica sa dijamantskim vrhom konačno utihnula; od nepodnošljive buke ju je zabolela glava.