Meri je primetila da Mah klima glavom. „Vazduh koji je došao zajedno sa Ponterom.“
„Tačno“, rekla je Luiz. „Kao što smo već i pre pogodili, uglavnom je vazduh bio taj koji je prenet u ovaj svet, i to količina vazduha koja je bila dovoljna da izazove pucanje akrilne sfere. Ali, sem vazduha, i jedna osoba koja je u tom trenutku stajala u laboratoriji sa kvantnim kompjuterom je preneta ovamo.“
„To znači da on nije znao da će doći ovamo?“ — pitala je Mah.
„Ne“, rekao je Ruben Montego. „On to nije znao. A sada, kada pomislite koliko smo mi bili šokirani, zamislite samo koliko je on bio šokiran. Siroti čovek se odjednom našao u vodi, u potpunom mraku. Da nije postojao taj ogromni mehur vazduha koji je ovde prenet zajedno s njim, on bi se sasvim sigurno udavio.“
Ceo tvoj svet se okrenuo naglavačke, pomislila je Meri. Pogledala je u Neandertalca. Uspevao je da dobro prikrije dezorijentisanost i strah koje je nesumnjivo osećao, ali šok koji je doživeo je bio ogroman. Meri mu se nasmešila saosećajno.
Poglavlje 22
Adikor Huldov dooslarm basadlarm je nastavljen. Sudija Sard je i dalje sedela na južnoj strani dvorane, a Adikor na „vrućoj“ stolici, dok je Daklar Bolbej kružila oko njega.
„Da li je zločin zaista počinjen?“ — pitala je Bolbej, gledajući u sudiju Sard. „Telo nije pronađeno i neko bi mogao da kaže da se ovde radi o jednostavnom slučaju nestale osobe, bez obzira na to koliko su neverovatne okolnosti tog nestanka. Ali mi smo pretražili rudnik pomoću prenosnih detektora signala i mi znamo da Ponterov implant ne emituje signal. Da je Ponter povređen, Pratilac bi emitovao signal. Čak i da je Ponter umro prirodnim putem, on bi nastavio s emitovanjem signala, koristeći uskladištenu energiju, i to danima nakon što bi došlo do zaustavljanja biohemijskih procesa u Ponterovom organizmu. Ničim drugim sem nasilnom smrću ne može da se objasni Ponterov nestanak i prekid emitovanja signala njegovog Pratioca.“
Adikor je osetio da mu se stomak steže. Bolbej je bila u pravu, pravilno je razmišljala: Pratioci su i bili stvoreni da budu otporni na sve. Pre nego što su pronađeni, dešavalo se da neko ponekad nestane i tek posle mnogo meseci bi bio proglašen mrtvim, obično samo zbog nedostatka boljeg objašnjenja. Međutim Lonvis Trob je obećao da će njegovi Pratioci to izmeniti, i oni su to i učinili. Više se nije dešavalo da neko nestane.
Sard se očigledno slagala sa Bolbej. „Slažem se“, rekla je, „da to što nema ni tela ni signala iz Pratioca ukazuje na moguću kriminalnu radnju. Hajde da nastavimo.“
„Dobro“, rekla je Bolbej. Bacila je pogled na Adikora, a zatim se ponovo okrenula sudiji. „Ubistvo“, počela je Bolbej, „nikada nije bilo nešto uobičajeno. Okončati nečiji život, staviti potpuni i nedvosmisleni kraj na nečije postojanje je užasno. Međutim, ubistva su se, ipak, događala, uglavnom, to priznajem, u vreme pre nego što su Pratioci pronađeni i ustanovljena Arhiva alibija. I u tim prethodnim slučajevima, na sudu je uvek traženo da se pokažu tri stvari da bi se potkrepila optužba za ubistvo. Prvo je mogućnost da se zločin počini — a to je Adikor Huld imao i to onako kako niko drugi na ovoj planeti nije, jer se nalazio na mestu na kojem njegov Pratilac nije mogao da prenosi ono što on čini. Drugo je tehnika, odnosno način na koji je ubistvo počinjeno. S obzirom da nema tela, mi možemo samo da nagađamo kako je to učinjeno, iako je, kao što ćete kasnije videti, jedna metoda verovatnija od drugih. I, konačno, čovek treba da pokaže razlog da se zločin počini, odnosno, šta je bilo to što je moglo da navede nekoga da počini tako užasan zločin. Pitanje razloga je ono što bih sada želela da ispitam, sudijo.“
Stara žena je klilmnula glavom. „Slušam.“
Bolbej se okrenula da bi pogledala Adikora. „Ti i Ponter Bodit ste živeli zajedno, zar ne?“
Adikor je klimnuo glavom. „Šest deset-meseci.“
„Da li si ga voleo?“
„Da. Veoma mnogo.“
„Ali Klast — njegov ženski partner — je nedavno umrla.“
„Ona je bila i tvoj ženski partner“, rekao je Adikor, grabeći priliku da naglasi konflikt interesa kod Bolbej.
Međutim, Bolbej je bila dorasla situaciji. „Da, Klast, moja voljena. Ona više nije živa i zbog toga osećam veliku tugu. Ali nikoga ne krivim za njenu smrt, nikoga ne mogu da krivim. Bolest se dešava, i produživači života su učinili sve što su mogli da ona što manje pati u njenim poslednjim mesecima. Ali za smrt Pontera Bodita postoji neko ko može da bude kriv.“
„Budi oprezna, Daklar Bolbej“, rekla je sudija Sard. „Ti nisi dokazala da je naučnik Bodit mrtav. Dok ja ne odlučim drugačije, ti možeš da govoriš samo hipotetički o tome.“
Bolbaj se okrenula prema Sard i naklonila se. „Izvinjavam se, sudijo.“ Ponovo se okrenula ka Adikoru. „Razmatrali smo jednu drugu smrt, onu koja se nesumnjivo dogodila: smrt Klast koja je bila Ponterov i moj ženski partner.“ Bolbej je sklopila oči. „Moja tuga je prevelika da bih mogla da je izrazim i više neću da o tome ovde govorim. A uverena sam i da je Ponterova tuga bila podjednako velika. Klast mi je često govorila o njemu; znam koliko je mnogo volela Pontera, i koliko mnogo je on voleo nju.“ Bolbej je za trenutak zaćutala, možda pokušavajući da se pribere. „Međutim, s obzirom na tu nedavnu tragediju, mi moramo da uzmemo u obzir još jednu mogućnost za objašnjenje Ponterovog nestanka. Da li je on, možda, oduzeo sebi život, u očajanju zbog Klastine smrti?“ Pogledala je Adikora. „Šta ti misliš o tome, naučniče Huld?“
„Ponter je bio veoma tužan zbog njene smrti, ali prošlo je već izvesno vreme otkako se to dogodilo. Da je Ponter želeo da izvrši sa-moubistvo, siguran sam da bih ja to znao.“
Bolbej je klimnula glavom s razumevanjem. „Neću da se pretvaram da sam ja poznavala naučnika Bodita ni izbliza onoliko koliko si ga ti poznavao, naučniče Huld. Pa, ipak, slažem se s tvojim mišljenjem. Ali, da li je mogao da postoji neki drugi razlog zbog kog bi on počinio samoubistvo?“
Adikor je bio iznenađen. „Koji, na primer?“
„Pa, ono što ste radili — oprosti mi, naučniče Huld, ali ne vidim nijedan prijatan način da to kažem — ono što ste radili predstavljalo je promašaj. Približavalo se vreme za Savetovanje sedokosih i tada je trebalo da ti i on iznesete koji je vaš doprinos društvu. Da li je moguće da se on toliko plašio da bi vaš rad mogao da bude okončan, da je, recimo odlučio da oduzme sebi život?“
„Ne,“, rekao je Adikor, zapanjen ovim pitanjem. „Ne, zapravo, ako bi neko od nas dvojice i ostavio loš utisak na Savetovanju, to bih bio ja, a ne on.“
Bolbej je pustila da ove njegove reči neko vreme vise u vazduhu, a onda je rekla: „Da li bi želeo da o tome kažeš nešto više?“
„Ponter je bio teoretičar“, rekao je Adikor. „Njegove teorije nisu bile ni dokazane ni osporene, tako da je još bilo sasvim opravdano da se i dalje radi na njima. Ali, ja sam bio inženjer: trebalo je da ja budem taj koji će da napravi eksperimentalnu opremu kojom bi bilo moguće proveriti Ponterove ideje. Taj aparat — naš prototip kvantnog kompjutera — bio je promašaj. Savet sedokosih bi mogao da zaključi da je moj doprinos društvu neodgovarajući, ali ne bi, sasvim sigurno, smatrali da je i Ponterov.“