„Znači, Ponterova smrt nikako nije mogla da bude samoubistvo“, pitala je Bolbej.
„Podsećam te ponovo“, počela je Sard, „da moraš da govoriš o naučniku Boditu kao da je živ sve dok — i ako — ja ne odlučim suprotno.“
Bolbej se ponovo naklonila sudiji. „Ponovo se izvinjavam“, rekla je, a zatim se obratila Adikoru. „Da je Ponter želeo da se ubije, da li je pošteno reći, naučniče Huld, da on ne bi sebi oduzeo život tako da to baci sumnju na tebe.“
„I sama pomisao da bi on sebi oduzeo život je neverovatna“, rekao je Adikor.
„Da, slažemo se oko toga“, rekla je Bolbej mirno, „ali, hipotetički gledano, da je on želeo da to učini, sigurno ne bi za to odabrao način koji bi bacio sumnju da se radi o zločinu, da li se slažeš?“
„Da, slažem se“, odgovorio je Adikor.
„Hvala ti“, rekla je Bolbej. „A sada, što se tiče onoga pitanja koje je pokrenuto — da bi tvoj doprinos, možda, bio ocenjen neodgovarajućim...“
Adikor se vrpoljio na stolici. „Da?“
„Pa, ja, naravno, nisam imala nameru da to pokrećem“, rekla je Bolbej. Adikor je u njenom glasu osetio da je neiskrena. „Ali pošto si ti sam pokrenuo to pitanje, možda bi trebalo da se pozabavimo njime.“
Adikor nije ništa rekao i posle izvesnog vremena Bolbej je nastavila. „Kako si se osećao“, počela je tiho, „živeći u njegovoj senci?“
„Molim?“
„Pa, upravo si nam rekao da je bilo malo verovatno da će njegov doprinos biti preispitivan, ali da je bilo moguće da se to dogodi s tvojim.“
„Na sastanku Saveta koji je trebalo da se održi, da“, rekao je Adikor, „ali uopšte gledano...“
„Uopšteno gledano,“, rekla je Bolbej, s prizvukom prepredenosti u svom dubokom glasu, „moraš da priznaš da je tvoj doprinos predstavljao tek delić njegovog. Da li je to tačno?“
„Da li je ovo neophodno?“ — umešala se Sard.
„Zapravo, sudijo, ja verujem da jeste“, rekla je Bolbej. Sard je delovala kao da je u nedoumici, ali je klimnula glavom davši znak Bolbej da nastavi. Ona je to i učinila.
„Sasvim sigurno, naučniče Huld, ti znaš da će se onda kada generacije koje tek treba da se rode budu studirale fiziku i informatiku, Ponterovo ime često spominjati, a tvoje retko, ako i uopšte?“
Adikor je mogao da oseti kako mu se puls ubrzava. „Nisam nikada o tome razmišljao“, odgovorio je.
„Oh, hajde“, rekla je Bolbej kao da oboje znaju da to nije istina. „Razlika u vašem doprinosu je očigledna.“
„Upozoravam te ponovo, Bolbej“, rekla je sudija Sard. „Ne vidim nikakav razlog da ponižavaš optuženog.“
„Ja samo pokušavam da ispitam kakvo je bilo njegovo mentalno stanje“, odgovorila je Bolbej, ponovo se naklonivši sudiji. Ne čekajući da Sard išta kaže, Bolbej se opet okrenula ka Adikoru. „Dakle, naučniče Huld, reci nam kako je bilo osećati da si ti taj čiji je doprinos manje značajan?“
Adikor je duboko udahnuo. „Nije na meni da odmeravam vrednost naših doprinosa.“
„Naravno da nije, ali nema sumnje da je postojala razlika između tvog i njegovog doprinosa“, rekla je Bolbej kao da se Adikor bavi nekim nevažnim detaljem, umesto da posmatra širu sliku. „Dobro je poznato da je Ponter bio taj koji je genijalan.“ Bolbej se nasmešila. „Ponovo te pitam: reci nam kako si se osećao.“
„Osećam se“, rekao je Adikor, pokušavajući da mu se u glasu ništa ne pokaže, „potpuno isto danas kao i što sam se osećao pre nego što je Ponter nestao. Jedino što se promenilo je da sam sada toliko tužan da to ne mogu rečima da izrazim zbog gubitka najboljeg prijatelja.“
Bolbej je kružila iza njega. Stolica je imala sedište koje je moglo da se okreće i Adikor bi mogao da je prati dok se kretala, ali je odlučio da to ne čini.
„Svog najboljeg prijatelja?“ — pitala je Bolbej, kao da se radi o nekom zapanjujućem priznanju. „Svog najboljeg prijatelja, zar ne? A kako si se ti odnosio prema tom prijateljstvu kada je Ponter nestao? Tako što si govorio da su tvoj softver i oprema, a ne njegove teorije, predstavljali suštinu eksperimenta.“
Adikor je širom otvorio usta od neverice. „Ja ... ja nikada to nisam rekao. Rekao sam jednom Egzibicionisti da ću dati komentar samo o ulozi softvera i hardvera zato što su oni predstavljali moju odgovornost.“
„Tačno tako! Od trenutka kada je on nestao, ti si umanjivao Ponterov doprinos.“
„Dosta Bolbej!“ — prekinula ju je oštro Sard. „Ponašaj se prema naučniku Huldu s dužnim poštovanjem.“
„Poštovanjem?“ — prezrivo je rekla Bolbej. „Kao što je ono koje je on ukazivao Ponteru otkako je nestao?“
Adikoru se vrtelo u glavi. „Možemo da pristupimo mojoj Arhivi alibija, ili arhivi tog Egzibicioniste“, rekao je, gledajući u Sard, kao da su dugogodišnji saveznici. „Sudija će moći da čuje tačne reči koje sam izgovorio.“
Bolbej je odmahnula rukom, odbacujući taj predlog kao da predstavlja najveću ludost. „Nije uopšte važno koje si reči tačno upotrebio; ono što je važno je da nam one pokazuju šta si osećao. A ono što si ti osećao je olakšanje što je tvoj suparnik nestao.“
„Ne“, rekao je Adikor oštro.
„Upozoravam te ponovo, Bolbej“, rekla je Sard, oštro.
„Olakšanje što više nećeš morati da budeš u njegovoj senci“, nastavila je Bolbej.
„Ne!“ — uzviknuo je Adikor, dok mu se u glasu osećao bes.
„Olakšanje“, nastavila je Bolbej glasnije, „da sada možeš da počneš da tvrdiš da si ti jedini doprinosio u svemu što ste zajedno radili.“
„Dosta, Bolbej!“ — povikala je Sard, udarivši šakom u naslon za ruke na stolici.
„Olakšanje“, vikala je Bolbej, „što je tvoj suparnik mrtav!“
Adikor je ustao i okrenuo se da bi se suočio sa Bolbej. Skupio je prste u pesnicu i ispružio ruku.
„Naučniče Huld!“ Glas sudije Sard odjeknuo je dvoranom.
Adikor se sledio. Srce mu je udaralo kao ludo. Primetio je da se Bolbej mudro okrenula i da stoji nasuprot strujanju vazduha tako da do njega nisu više stizali njeni feromoni. On pogleda u svoju stisnutu pesnicu, pesnicu kojom je mogao da smrska Bolbej lobanju, pesnicu kojom je mogao da joj smrvi grudni koš, polomi rebra i iskida srce jednim jedinim dobrim udarcem. Činilo mu se da je to nešto što mu je nepoznato, nešto što više nije deo njegovog tela. Adikor je spustio ruku, ali još je bilo toliko besa u njemu i toliko ogorčenosti da još nekoliko otkucaja nije uspeo da ispravi prste. Okrenuo se ka sudiji Sard, s molbom u glasu: „Ja ... sudijo, sigurno shvataš, ja ... ja nisam mogao...“ Odmahnuo je glavom. „Čula si šta mi je rekla. Niko ne bi mogao ...“
Ljubičaste oči sudije Sard bile su širom otvorene dok je gledala u Adikora. „Nikada nisam videla takvo ponašanje, za vreme zakonskog procesa ili van njega“, rekla je. „Naučniče Huld, šta nije u redu s tobom?“
Adikor je i dalje ključao od besa. Bio je ubeđen da Bolbej sasvim sigurno zna šta se onda dogodilo. Ona je bila Klastin ženski partner, a Ponter je bio sa Klast, čak i tada... ali., ali... da li je to razlog zbog čega ga Bolbej ovako osvetoljubivo progoni, pitao se. Da li je to njen motiv? Morala je da zna da Ponter to ne bi želeo.
Adikor je prošao kroz brojne terapije zbog svog problema s kontrolisanjem besa. Dragi Ponter je shvatao da se radi o bolesti i o hemijskom disbalansu i taj divni čovek je bio uz njega i podržavao ga je tokom lečenja. A sada... sada ga je Bolbej isprovocirala, poterala preko ivice, tako da su svi mogli da vide....