„Časni sudijo“, rekao je Adikor, očajnički se trudeći da deluje mirno. Da li treba da išta objašnjava? Da li uopšte može da to učini? Adikor je pognuo glavu. „Izvinjavam se zbog svog ispada.“
U glasu sudije Sard se i dalje osećalo zaprepašćenje. „Da li imaš da izneseš još dokaza koji potkrepljuju tvoju otužbu, Daklar Bolbej?“
Bolbej, koja je očigledno postigla upravo ono što je želela, sada je ponovo predstavljala oličenje razuma. „Ako mogu da dodam, sudijo, ima još jedna stvar ...“
Poglavlje 23
Na kraju sastanka održanog u konferencijskoj sali kompanije Inko, Ruben Montego je pozvao sve kod sebe na roštilj. Ponter mu je uputio širok osmeh; on je, očigledno, uživao u obroku prethodne večeri. Luiz je takođe prihvatila poziv, objašnjavajući da, budući da je NOS uništena, ionako nema šta drugo da radi. I Meri je pristala; činilo joj se da bi moglo da bude zabavno, a i da je bolje nego da provede još jedno veče sama, buljeći u plafon svoje hotelske sobe. Ali profesorka Mah je odbila. Morala je da se vrati u Otavu; imala je zakazan sastanak u 10 sati uveče u ulici Saseks drajv broj 24 na kojem je trebalo da podnese izveštaj Premijeru.
Priča o Ponteru je sada potresala medije, i brojni novinari su, po rečima ljudi iz obezbeđenja kompanije Inko, sada čekali ispred kapije rudnika Krejton. Ruben i Luiz su brzo smislili plan, koji su odmah i sproveli u delo.
Meri je dobila iznajmljena kola od kompanije Inko — crveni dodž neon — (kada ga je uzimala, Meri je pitala službenika agencije za iznajmljivanje da li automobil troši bezolovni benzin, ali ju je on samo potpuno bezizražajno pogledao).
Meri je ostavila svoja kola kod rudnika, i umesto toga sela na prednje sedište Luizinog crnog forda eksplorera, koji je imao belo-plave tablice sa hvalisavom oznakom „D2O“ — posle jednog trenutka razmišljanja, Meri je shvatila da je to hemijska formula za tešku vodu. Luiz je izvadila ćebe iz prtljažnika — svi iole razumni vozači u Ontariju i Kvebeku nose ćebad ili vreće za spavanje u slučaju da im se zimi dogodi nesreća — i pokrila Meri njime.
Meri je u početku bilo užasno vruće, ali je, srećom, Luiz imala klima-uređaj u kolima; vrlo malo postdiplomaca je to sebi moglo da priušti, ali Meri je verovala da Luiz nema problema da postigne povoljan dogovor ma gde da ode.
Luiz je vozila niz krivudavi šljunkom posuti put kojim se stizalo do rudnika, a Meri je pod ćebetom činila sve što je mogla da bi delovala što krupnijom. Posle izvesnog vremena, Luiz je počela da ubrzava, kao da pokušava da pobegne.
„Upravo prolazimo kroz kapiju“, rekla je Luiz Meri, koja nije mogla ništa da vidi. „Upalilo je! Ljudi pokazuju na nas i počinju da nas prate.“
Luiz ih je vodila natrag ka Sadberija. Ako se sve bude odvijalo po planu, Ruben će sačekati dok novinari ne krenu za Luizinim eksplorerom, a onda će odvesti Pontera u svoju kuću u Lajvliju.
Luiz je stigla do male zgrade u kojoj je stanovala i zaustavila kola na parkingu. Meri je čula kako se i drugi automobili zaustavljaju blizu njih, uz šrkipu guma. Luiz je ustala s vozačkog sedišta i došla do drugih vrata. „Dobro“, rekla je Luiz Meri, otvorivši ih, „sada možete da izađete.“
Meri je to i učinila i mogla je da čuje kako se vrata na drugim automobilima s treskom zatvaraju i kako njihovi vozači izlaze. Luiz je povikala: „Voila!“ dok je pomagala Meri da zbaci ćebe sa sebe, i Meri se široko osmehnula novinarima.
„Oh, sranje!“ — rekao je jedan od novinara. „Prokletstvo!“ — rekao je drugi. Ali začuo se i treći glas — bilo je možda desetak prisutnih novinara — i jedna novinarka koja je, očigledno upućenija od ostalih u celu priču, upitala: „Vi ste doktor Meri Von, zar ne?“ — povikala je. „Genetičar?“
Meri je klimnula glavom.
„Dakle“, počela je novinarka, „da li on jeste ili nije Neandertalac?“
Meri i Luiz je bilo potrebno 45 minuta da se otarase novinara, koji su , iako su bili razočarani što nisu pronašli Pontera, bili oduševljeni što su čuli rezultate Merine analize njegove DNK. Konačno su Meri i Luiz stigle do Luizine zgrade i popele se u njen mali stan na trećem spratu. Čekale su sve dok svi novinari nisu otišli s parkinga — koji je mogao da se vidi kroz prozor Luizine spavaće sobe — a onda je Luiz izvadila nekoliko boca vina iz frižidera i ona i Meri su se vratile do njenih kola i odvezle do Lajvlija.
Stigle su do Rubenove kuće nešto pre 6 sati. Ruben i Ponter su bili mudri i nisu počeli da spremaju večeru, budući da nisu znali kada će Meri i Luiz stići. Ponter je ležao na kauču u Rubenovoj dnevnoj sobi; Meri je pomislila da je, možda, umoran, što ne bi bilo iznenađujuće s obzirom na to kroz šta je sve prošao.
Luiz je rekla da će ona da pomogne u spremanju večere. Ispričala je Meri da je vegetarijanac i da joj je bilo neprijatno što je Ruben morao da joj sprema posebno jelo prethodne večeri. Ruben je, primetila je Meri, brzo prihvatio Luizin predlog da mu pomogne; uostalom, koji normalan muškarac to ne bi učinio, pomislila je.
„Meri, Pontere“, rekao je Ruben, „osećajte se kao kod svoje kuće. Luiz i ja ćemo da spremimo roštilj.“
Meri je osetila kako srce počinje da joj kuca ubrzano, a usta da joj se suše. Nije bila nasamo s nekim muškarcem još od ... od —
Ali sada je tek rano veče i —
I Ponter nije —
Bio je to kliše, ali ovoga puta je bio potpuno istinit, istinitiji nego ikada pre.
Ponter nije bio kao ostali muškarci.
Sasvim sigurno će sve biti u redu, ubeđivala je sebe. Uostalom, Ruben i Luiz neće biti daleko. Meri je duboko udahnula, pokušavajući da se smiri. „Naravno“, rekla je tiho. „Naravno.“
„Odlično“, rekao je Ruben. „U frižideru ima gaziranih pića i piva, a za večeru ćemo da otvorimo vino koje je Luiz donela.“ Zatim su on i Luiz otišli u kuhinju, a posle nekoliko minuta su se uputili ka dvorištu. Meri je osetila kako teško diše, dok je Ruben zatvarao staklena vrata za sobom, ne želeći da ohlađeni vazduh iz kuće izlazi napolje. Pa ipak, sa zatvorenim vratima i brujanjem klima-uređaja, Meri je sumnjala da bi Ruben i Luiz uopšte mogli da je čuju.
Meri je okrenula glavu da bi pogledala Pontera koji je stajao. Uspela je da mu se slabašno nasmeši.
Ponter joj je uzvratio osmeh.
On nije bio ružan, zaista nije. Ali njegovo lice je bilo prilično neobično: kao da je neko uzeo model od gline normalnog ljudskog lica i povukao ga napred.
„Zdravo“, rekao je Ponter na engleskom.
„Zdravo“, rekla je Meri.
„Tužno“, rekao je Ponter.
Meri se setila svog putovanja u Nemačku. Mrzela je što ne može da se izrazi, što ne može da pročita uputstvo u telefonskoj govornici, niti da naruči hranu u restoranu ili da pita gde je neka ulica. Koliko mora da je strašno za Pontera — naučnika, intelektualca! — što je prinuđen da komunicira na nivou deteta.
Mogla je po njegovim izrazima lica da shvati šta oseća: smešio se, mrštio, podizao svoje spojene plave.obrve, smejao se; nije ga videla kako plače, ali je pretpostavljala da i to može da čini. Njegov Pratilac još nije znao dovoljan broj reči da bi mogli da razgovaraju o tome kako se oseća; bilo je lakše da pričaju o kvantnoj fizici nego o osećanjima.
Meri je saosećajno klimnula glavom. „Da“, rekla je, „sigurno ti je veoma čudno što ne možeš da komuniciraš.“
Ponter je kucnuo prstom po glavi, možda je razumeo, a možda nije. Osvrtao se oko sebe i posmatrao Rubenovu dnevnu sobu, i činilo se kao da misli da nešto nedostaje. „U vašim sobama nema — “ Namrštio se, očigledno frustriran što ne može da kaže ono što želi, jer ni on ni njegov implant ne znaju odgovarajuću reč. Konačno je otišao do ivice velike ugrađene police za knjige, prepune kriminalističkih romana, DVD-a i figurica sa Jamajke. Okrenuo se leđima ivici i počeo da ih trlja o nju.