Meri je u početku bila iznenađena, a zatim je shvatila šta radi: Ponter je koristio ivicu police kao stub za češanje. Slika zadovoljnog medveda Balua iz Diznijevog crtanog filma Knjiga o džungli pade joj na pamet. Pokušala je da prikrije osmeh. I nju su često svrbela leđa — i, upravo joj je palo na pamet, prošlo je dugo vremena otkako je imala nekoga da je počeše. Ako su Ponterova leđa bila prekrivena dlakama, verovatno su ga često svrbela. Bilo je očigledno da u kućama u njegovom svetu postoji neka naprava za češanje.
Zapitala se da li bi bilo pristojno da mu ponudi da mu počeše leđa; a onda se zapanjila što joj je ovo uopšte palo na pamet. Pretpostavljala je da više nikada neće poželeti da dodirne nekog muškarca niti da neki muškarac dodirne nju. Nije bilo ničeg seksualnog u češanju leđa, ali, s druge strane, čitajući literaturu koju joj je Kejša dala, samo je potvrdila ono što je već znala: ničeg seksualnog nije bilo ni u činu silovanja. Uz to, nije imala pojma kakvo je uobičajeno ponašanje između muškarca i žene u Ponterovom svetu: mogla bi da ga uvredi ili ...
Saberi se, devojko!
Nema sumnje da ona nije bila privlačna Ponteru ništa više nego što je on bio njoj. Ponter je češao leđa još nekoliko trenutaka; a zatim se udaljio od velike police. Pokazao je rukom Meri ka polici, kao da je poziva da i ona učini isto.
Meri se brinula da ne ošteti drvo ili da nešto ne obori s police, ali se smirila pomislivši da je sve uspelo da preživi Ponterovo žestoko pomeranje.
„Hvala“, rekla je Meri. Prešla je preko sobe, obišla stakleni stočić za kafu i naslonila se leđima na ivicu police. Počela je da se pomera; prijalo joj je, iako je kopča njenog prslučeta stalno zapinjala o ivicu dok je prelazila preko nje.
„Dobro, da?“ — pitao je Ponter.
Meri se nasmešila. „Da.“
U tom trenutku je zazvonio telefon. Ponter je pogledao u njega, a isto je učinila i Meri.
„Nije za mene, ne“, rekao je Ponter.
Meri se nasmejala i krenula ka stočiću na kome se nalazio aparat. Podigla je slušalicu. „Kuća Montega.“
„Da li je profesorka Meri Von slučajno tu?“ — začuo se muški glas. „Na telefonu.“
„Odlično! Ja se zovem Sandžit i ja sam producent na discovery.ca, noćnom naučnom programu koji se emituje na kanalu Diskaveri Kanada.“
„Auu!“, rekla je Meri. „To je odličan program.“
„Hvala. Pratimo priču o tom Neandertalcu koji se pojavio u Sadberiju. Iskreno, u početku nismo verovali, ali, upravo smo dobili agencijske izveštaje da ste vi potvrdili da je uzorak njegove DNK autentičan.“
„Da“, rekla je Meri. „On zaista ima neandertalsku DNK.“
„A šta je sa samim čovekom? On nije prevarant?“
„Ne“, rekla je Meri. „On je pravi.“
„Pa, onda, želeli bismo da sutra budete gost u našoj emisiji. Naš vlasnik je CTV, tako da možemo da pošaljemo nekoga iz naše lokalne filijale da uradi intervju sa vama tamo i Džejom Ingramom, jednim od naših voditelja ovde u Torontu.“
„Hmm“, rekla je Meri, „dobro, pristajem.“
„Odlično“, rekla je Sandžit. „Voleo bih da vam kažem o čemu ćemo da razgovaramo.“
Meri se okrenula i pogledala kroz prozor dnevne sobe; mogla je da vidi Luiz i Rubena kako spremaju roštilj. „Dobro.“
„Prvo, da najpre proverim da li imam sve podatke o vama. Vi ste profesor na univerzitetu Jork, zar ne?“
„Da, profesor genetike.“
„A vaš doktorat je iz...?“
„Molekularne biologije.“
„Godine 1996 ste išli u Nemačku da biste uradili analizu DNK uzetu sa fosila Neandertalca, da li je to tačno?“
Meri je bacila pogled na Pontera, da bi proverila da li je uvređen zato što ona razgovara telefonom. On joj se nasmešio, tako da je ona nastavila. „Da.“
„Recite mi nešto više o tome“, rekao je Sandžit.
Sve u svemu, ova priprema za intervju je trajala dvadesetak minuta. Meri je čula Luiz i Rubena kako ulaze i izlaze iz kuhinje nekoliko puta, a i jednom je Ruben na trenutak promolio glavu u dnevnu sobu da bi video kako je Meri. Ona je prekrila rukom mikrofon na slušalici i rekla mu šta se dešava. Ruben se nasmešio i vratio se pripremanju hrane. Napokon, Sandžit više nije imao pitanja i oni su završili s dogovaranjem za intervju. Meri je spustila slušalicu i okrenula se ka Ponteru. „Izvini zbog ovoga“, rekla je.
U tom trenutku je Ponter krenuo ka njoj, ispruživši jednu ruku napred. Shvatila je u sekundi kakav je idiot bila: saterao ju je ovde, uz policu za knjige, daleko od vrata. Samo da je jednom gurne tom ogromnom rukom, i ona će se naći daleko i od prozora, tako da Ruben i Luiz neće moći da je vide.
„Molim te“, rekla je Meri. „Molim te. Vrištaću...“
Ponter je napravio još jedan teturavi korak napred, a onda —
A onda —
A onda —
A onda je Meri vrisnula. „U pomoć! U pomoć!“
Ponter je pao i sada je ležao na tepihu. Čelo mu je bilo mokro od znoja, a koža mu je dobila boju pepela. Meri je klekla pored njega. Grudi su mu se ubrzano podizale i spuštale i teško je disao.
„U pomoć!“ — povikala je ponovo.
Začula je kako se staklena vrata pomeraju u stranu. Ruben je uleteo unutra. „Šta? Oh, Bože!“
Požurio je ka Ponteru koji je ležao na podu. Luiz je došla nekoliko sekundi kasnije. Ruben je opipao Ponterov puls.
„Ponter je bolestan“, rekao je Hak, koristeći svoj ženski glas.
„Da“, rekao je Ruben, klimajući glavom. „Da li znaš šta nije u redu s njim?“
„Ne“, rekao je Hak. „Njegov puls je ubrzan, disanje plitko. Njegova temperatura je 39 stepeni.“
Meri se za trenutak zapanjila kada je čula kako implant navodi ono što je pretpostavila da je brojka izražena u Celzijusovim stepenima, što znači da je Ponter imao povišenu temperaturu; s druge strane, bilo je logično da sva bića koja imaju deset prstiju razviju takvu vrstu skale za merenje.
„Da li on ima nekakve alergije?“ — pitao je Ruben.
Začulo se biiip.
„Alergije“, rekao je Ruben. „Hrana ili neke stvari u životnoj sredini koje ne utiču na normalne ljude, ali kod njega izazivaju bolest.“
„Ne“, rekao je Hak.
„Da li je bio bolestan pre nego što je otišao sa vašeg sveta?“
„Bolestan?“, ponovio je Hak.
„Loše. Ne dobro.“
„Ne.“
Ruben je pogledao na drveni izrezbareni sat koji se nalazio na polici za knjige. Prošlo je pedeset i jedan časova otkako je Ponter stigao ovde. „Isuse! Isuse!“
„Šta je?“ — pitala je Meri.
„Ja sam idiot“, rekao je Ruben ustajući. Požurio je u drugu sobu i vratio se noseći lekarsku torbu od izlizane smeđe kože, koju je odmah otvorio. Izvadio je drveni štapić za pregledanje grla i malu baterijsku lampu.
„Pontere“, rekao je odlučno, „otvori usta.“
Ponterove zlaćane oči bile su poluzatvorene, ali učinio je ono što je Ruben tražio. Očigledno, Ponter nije nikada bio na ovaj način pregledan; opirao se kada mu je Ruben stavio drveni štapić na jezik. Ali, uskoro je prestao da se opire, smirivši se, možda, kada mu je Hak rekao nešto što je samo on mogao da čuje i Ruben je uperio svetlost baterijske lampe u njegova ogromna usta.
„Njegovi krajnici i okolno tkivo su jako upaljeni“, rekao je Ruben. Pogledao je najpre Meri, a onda Luiz. „Ovo je neka infekcija.“