On samo što nije ubio Pontera Bodita; malo je nedostajalo da mu udarcem koji je uputio svom snagom smrska glavu.
Megameg je plakala, Džasmel se pomerila na stolici, odmičući se od Adikora.
Sudija Sard je odmahivala glavom, polako, u neverici.
A Bolbej —
Bolbej je stajala prekrštenih ruku na grudima.
„Dakle, Adikore“, rekla je Bolbej, „da li treba da pustim sve ovo iz početka zajedno sa zvukom ili ćeš da nam uštediš vreme i ispričaš zbog čega ste se ti i Ponter svađali?“
Adikor je osećao mučninu.
„Ovo nije fer“, rekao je tiho. „Ovo nije fer. Prošao sam brojne terapije da bih naučio da kontrolišem bes, a izvršeno je i prilagođavanje na nivou neuro-transmitera; to će vam potvrditi moj skulptor ličnosti. Nikada pre toga nisam nikoga udario niti ikada posle toga.“
„Nisi mi odgovorio na pitanje“, rekla je Bolbej. „Oko čega ste se svađali?“
Adikor je ćutao, polako odmahujući glavom.
„Pa, naučniče Huld?“ — pitala je sudija Sard.
„To je bilo nešto potpuno beznačajno“, rekao je Adikor, gledajući sada u mahovinom prekriven pod. „To je bilo...“ Duboko je udahnuo vazduh, a onda polako izdahnuo. „Radilo se o nekom filozofskom pitanju, povezanom sa kvantnom fizikom. Postojale su brojne interpretacije kvantnih fenomena, ali je Ponter rekao da je sklon da prihvati onu za koju je dobro znao da je potpuno pogrešna. Ja ... sada znam da me je samo zadirkivao, ali, u tom trenutku ...“
„U tom trenutku je to bilo previše za tebe“, rekla je Bolbej. „Dozvolio si da obična diskusija o naučnom pitanju — naučnom! — izmakne kontroli, i toliko si pobesneo da je to moglo da košta Pontera života da si ga udario samo malo više.“
„Ovo nije fer“, ponovio je Adikor, gledajući u sudiju Sard. „Ponter mi je oprostio. On nikada nije podigao tužbu, a bez tužbe žrtve, zločin, po definiciji, nije počinjen.“ U glasu mu se sada oseća molba. „Takav je zakon.“
„Videli smo jutros u dvorani Saveta koliko uspešno Adikor Huld kontroliše svoju narav ovih dana“, rekla je Bolbej. „A sada ste mogli da vidite da je on već jednom pokušao da ubije Pontera Bodita. Tada nije uspeo, ali mislim da postoji razlog da verujemo da je nedavno uspeo, tamo u laboratoriji za kvantne kompjutere duboko pod zemljom.“ Bolbej je zastala, a onda pogledala u sudiju Sard. „Mislim“, rekla je, „da su ustanovljene činjenice dovoljne da se ovaj slučaj uputi na sud.“
Poglavlje 25
Meri je otišla do prozora na prednjem delu Rubenove kuće i pogledala napolje. Iako je bilo prošlo 6 sati uveče, biće još dovoljno svetlosti još nekoliko sati u ovo doba godine, razmišljla je Meri, i —
Producent sa kanala Diskaveri nije bio jedini koji je otkrio gde se nalaze. Dva kombija sa antenama na krovovima i tri automobila na kojima su bila ispisana imena radio-stanica bili su pred kućom, a uz njih i jedna ulubljena honda čiji je jedan branik bio drugačije boje od ostatka automobila — ona, je, verovatno, pripadala nekom novinaru iz pisanih medija. Izgleda da su sada svi, čim se vest o tome da je Meri potvrdila autentičnost Ponterove DNK proširila, počeli da uzimaju ovu naizgled neverovatnu priču ozbiljno.
Ruben je konačno završio s telefoniranjem. Meri se okrenula ka njemu. „Nisam očekivao goste“, rekao je lekar, „ali..“
„Šta?“ — pitala je Luiz, iznenađena.
Međutim, Meri je odmah shvatila o čemu se radi. „Mi nigde ne idemo, zar ne?“
Ruben je odmahnuo glavom. „LCDC je naredio da ostanemo u karantinu. Niko ne sme da izađe i niko ne sme da uđe.“
„Koliko dugo?“ — pitala je Luiz, raširivši svoje smeđe oči.
„To zavisi od nadležnih organa“, odgovorio je Ruben. „Nekoliko dana najmanje.“
„Nekoliko dana!“ — uzviknula je Luiz. „Ali., ali...“
Ruben je nemoćno raširio ruke. „Žao mi je, ali niko ne može da zna šta se sve nalazi u Ponterovoj krvi.“
„Šta je ono beše dovelo do istrebljenja Acteka?“ — pitala je Meri.
„Velike boginje, uglavnom“, odgovorio je Ruben.
„Ali, velike boginje...“ — počela je Luiz. „Da se o tome radi, zar ne bi imao kraste na licu?“
„One izbijaju dva dana posle porasta temperature“, rekao je Ruben.
„Ipak“, počela je Luiz, „velike boginje su iskorenjene.“
„Na ovoj Zemlji, jesu“, rekla je Meri. „Zbog toga se više i ne daje vakcina. Ali je moguće — “
Luiz je klimnula glavom, shvatajući. „Moguće je da nisu iskorenjene u njegovom svetu.“
„Tačno“, rekao je Ruben. „A čak i da jesu, moguće je da postoje bezbrojne patogene klice koje su evoluirale u njegovom svetu protiv kojih mi nemamo imunitet.“
Luiz je duboko udahnula, očigledno pokušavajući da ostane mirna.
„Ali, ja se osećam dobro“, rekla je.
„I ja“, rekao je Ruben. „Meri?“
„Dobro mi je.“
Ruben je odmahnuo glavom. „Ne smemo da rizikujemo. Imaju uzorke Ponterove krvi u Sent Džozefu; žena iz LCDC sa kojom sam razgovarao je rekla da će se dogovoriti sa njihovim šefom patologije i da će uraditi testove na sve čega se sete.“
„Da li imamo dovoljno hrane?“ — pitala je Luiz.
„Ne“, odgovorio je Ruben. „Ali doneće nam još i — “
Ding-dong!
„Oh, Isuse“, rekao je Ruben.
„Neko je pred vratima!“ — objavila je Luiz, pogledavši kroz prozor.
„Neki novinar“, rekla je Meri ugledavši čoveka.
Ruben je otrčao gore. U deliću sekunde, Meri je palo na pamet da je otišao po pušku, ali onda ga je čula kako viče kroz prozor sobe na spratu.
„Odlazite! Ova kuća je pod karantinom!“
Meri je videla kako se novinar udaljava nekoliko koraka i podiže glavu da bi pogledao u Rubena. „Želeo bih da vam postavim nekoliko pitanja, doktore Montego“, vikao je.
„Odlazite!“ — povikao je Ruben ponovo. „Neandertalac je bolestan i ovo mesto je pod karantinom po naređenju Ministarstva zdravlja Kanade.“
Meri je postala svesna da se čuje zvuk vozila koja stižu seoskim putem i da se vide crveno-žuta svetla u daljini.
„Hajde, doktore“, ponovio je novinar. „Samo nekoliko pitanja.“
„Ozbiljan sam“, rekao je Ruben. „Imamo ovde neku zaraznu bolest.“
„Koliko znam, profesorka Von je takođe unutra“, povikao je novinar. „Da li bi ona mogla da kaže nešto o svojoj analizi DNK Neandertalca?“
„Odlazite! Pobogu čoveče, odlazite!“
„Profesorko Von, da li ste tamo? Ja sam Sten Tinbergen iz Sadberi stara. Želeo bih — “
„Mon dieu!“ — uzviknula je Luiz, pokazujući na ulicu. „Onaj čovek drži pušku u ruci!“
Meri je pogledala u pravcu u kojem je Luiz pokazivala. Tamo je zaista stajao neki čovek koji je uperio pušku pravo u kuću sa razdaljine od nekih tridesetak metara. Sekundu kasnije, čovek koji je stajao pored njega podigao je megafon i prineo ga ustima . „Ovde RCMP“, začuo se glas koji je odzvanjao. „Udaljite se od kuće.“
Tinbergen se okrenuo. „Ovo je privatno vlasništvo“, povikao je. „Nije počinjen nikakav zločin i — “
„Udaljite se!“ — viknuo je ponovo policajac, koji je bio obučen u civilno odelo, ali je Meri videla da se na njegovim belim kolima zaista nalazi oznaka RCMP — kao i njen ekvivalent na francuskom GRC.
„Kada bi doktor Montego ili profesorka Von samo odgovorili na nekoliko pitanja“, rekao je Tinbergen, „ja bih — “
„Ovo je poslednje upozorenje!“ — rekao je policajac kroz megafon. „Moj partner će pokušati da vas samo rani, ali...“
Tinbergen je, očigledno, želeo da dobije odgovor na svoje pitanje. „Imam pravo da postavljam pitanja!“