„Pet sekundi!“, grmeo je policajac.
Tinbergen se nije micao.
„Četiri!“
„Javnost ima pravo da zna!“ — povikao je novinar.
„Tri!“
Tinbergen se ponovo okrenuo, očigledno odlučan u tome da postavi bar jedno pitanje. „Doktore Montego“, povikao je podigavši glavu, „da li njegova bolest predstavlja opasnost za javnost.“
„Dva!“
„Odgovoriću na sva vaša pitanja“, povikao je Ruben, „ali ne ovako. Odmaknite se!“
„Jedan!“
Tinbergen se okrenuo i podigao ruke uvis najviše što je mogao. „Dobro!“ Počeo je da se polako udaljava od kuće.
Novinar jedva da je stigao do prilaznog puta kući kada je telefon zazvonio. Meri je otišla na drugi kraj dnevne sobe i podigla slušalicu, ali Ruben je već podigao slušalicu gore na spratu. „Doktore Montego“, začula je muški glas, „ovde inspektor Metjuz iz RCMP.“
U normalnim okolnostima, Meri bi spustila slušalicu, ali sada je umirala od radoznalosti.
„Dobar dan, inspektore“, rekao je Ruben.
„Doktore, Ministarstvo zdravlja Kanade je tražilo od nas da vam pružimo svaku moguću pomoć.“ Meri je pretpostavila da čovek zove sa mobilnog telefona. Okrenula je glavu da bi pogledala kroz prozor: čovek koji je malopre govorio kroz megafon sada je stajao pored svog belog automobila i držao mobilni telefon u ruci. „Koliko ljudi se nalazi u kući?“
„Četvoro“, odgovorio je Ruben. „Ja, Neandertalac i dve žene: profesorka Meri Von sa univerziteta Jork i Luiz Benoa, postdiplomac fizike koja radi u Neutrinskoj observatoriji Sadberi.“
„Koliko sam shvatio, neko od njih je bolestan“, rekao je Metjuz.
„Da, Neandertalac. Sada ima visoku temperaturu.“
„Daću vam broj mog mobilnog telefona“, rekao je policajac i onda ga je izdiktirao Rubenu.
„Zapisao sam“, rekao je Ruben.
„Biću ovde sve dok moja smena ne dođe u 13 sati“, rekao je Metjuz. „On će biti na istom broju telefona; nazovite ako vam išta bude potrebno.“
„Potrebni su mi antibiotici za Pontera. Penicilin, eritromicin i još neki.“
„Da li imate mogućnost primanja i-mejla“, pitao je Metjus.
„Da.“
„Napravite spisak. Pošaljite na Roberta Metjuza na rcmp-grc.gc.ca. Da li ste zapisali?“
„Da“, rekao je Ruben. „Antibiotici su mi potrebni najbrže što je moguće.“
„Donećemo ih uskoro, ako ih ima u apotekama ili u Sent Džozefu.“
„Biće nam potrebno i još hrane“, rekao je Ruben.
„Donećemo vam sve što želite. Pošaljite mi i-mejlom spisak hrane, sredstava za higijenu, odeće, bilo čega što vam je potrebno.“
„Odlično“, rekao je Ruben. „Takođe, trebalo bi da uzmete uzorke krvi svih nas i da ih odnesete u Sent Džozef i u neke druge laboratorije.“
„Dobro“, rekao je Metjuz.
Dogovorili su se da nazovu jedan drugog ukoliko se bilo šta promeni i Ruben je spustio slušalicu. Meri je čula kako silazi niz stepenice.
„Pa?“ — pitala je Luiz, odajući da je Meri slušala razgovor time što je pogledala i u nju i u Rubena.
Ruben im je sve ispričao, a onda rekao: „Žao mi je zbog ovoga, zaista mi je žao.“
„A šta je sa ostalima?“ — pitala je Meri. „Sa ostalim ljudima koji su bili u Ponterovoj blizini?“
Ruben je klimnuo glavom. „Reći ću inspektoru Metjuzu da pošalje nekoga iz RCMP kod njih, pa će ih, verovatno, staviti u karantin u Sent Džozefu, a ne ovde.“ Otišao je u kuhinju i vratio se noseći blokčić i olovku koji su delovali kao da ih inače koristi za pravljenje spiska za kupovinu. „Dobro, ko je još bio u kontaktu s Ponterom?“
„Student koji radi sa mnom“, rekla je Luiz. „Pol Kirijama.“
„Boni Džin Mah, naravno“, rekla je Meri. „Bože, ona se već vratila u Otavu. Bolje da je sprečimo da se večeras susretne s Premijerom!“
„I još gomila ljudi u Sent Džozefu“, rekao je Ruben. „Bolničari, doktor Sing, radiolog, sestre...“
Nastavili su da prave spisak.
Ponter je i dalje ležao na Rubenovom tepihu boje šampanjca. Činilo se da je u nesvesti; Meri je mogla da vidi kako se njegov krupni grudni koš podiže i spušta. Kosa mu je i dalje bila mokra od znoja, a oči su mu se pomerale ispod kapaka.
„U redu“, rekao je Ruben. „Mislim da smo se setili svih.“ Pogledao je najpre Meri, zatim Luiz, a na kraju Pontera ispruženog na po-du.“Moram da sastavim spisak lekova koji su mi potrebni da bih lečio Pontera. Ako budemo imali sreće...“
Meri je klimnula glavom i pogledala u Pontera. Ako budemo imali sreće, pomislila je, niko od nas neće umreti.
Poglavlje 26
Novo pretraživanje:
Ključna reč: Neandertalac
Da li je Ponter Bodit legalno ušao u Kanadu? Ovo pitanje nastavlja da muči stručnjake za imigraciju kod kuće i u inostranstvu. Naš večerašnji gost je profesor Sajmon Koen koji predaje građansko pravo na univerzitetu Mek Gil u Montrealu.
Deset glavnih razloga zašto mi znamo da je Ponter Bodit pravi Neandertalac:
Deset: Kada je sreo prvu ženu ovde, udario ju je i odvukao je, držeći je za kosu.
Devet: Pri slaboj svetlosti može da bude greškom smatran za Leonida Brežnjeva.
Osam: Kada mu je Arnold Švarceneger došao u posetu, Bodit je rekao: „Ko je ovaj mršavko?“
Sedam: Gleda isključivo kanal Foks.
Šest: Novi natpis na restoranima Mek Donalds glasi: „Milioni i milioni Homo sapiensa posluženi — plus jedan Neandertalac.“
Pet: Nazvao je Toma Arnolda pravim dasom.
Četiri: Kada su mu u Smitsonijanu pokazali jedan redak kamen, napravio je od njega savršen vrh za koplje.
Tri: Nosi sat marke Fosil i pije zaista, zaista stari Old Milvoki.
Dva: Ubira autorska prava na vatru.
Jedan: Glavni razlog zašto je Ponter Bodit Neandertalac: Ima dlake na obrazima — na sva četiri!
Džon Pirs, direktor nabavke u Rendom hausu Kanada ponudio je Boditu najveći avans u istoriji kanadskog izdavaštva za svetska prava za njegovu autorizovanu biografiju...
U Pentagonu se šapuće da su zainteresovani da razgovaraju s Ponterom Boditom. Vojne implikacije načina njegovog dolaska ovamo izazvale su pažnju bar jednog generala s pet zvezdica...
Dakle, pomisli Adikor Huld dok je ponovo sedao na svoju stolicu u dvorani Saveta, videćemo da li sam napravio najveću grešku u životu.
„Ko će da govori u korist optuženog?“ — pitala je sudija Sard.
Niko se nije ni pomakao. Adikor je osetio kako mu je srce preskočilo jedan otkucaj. Da li je Džasmel Ket odlučila da ga ostavi na cedilu? Uostalom, ko bi mogao da joj zameri? Juče je videla svojim očima da je jednom, doduše pre mnogo vremena, Adikor pokušao da ubije njenog oca.
U sudnici je sve bilo tiho, iako se jedan od posmatrača, verovatno došavši do istog zaključka kao i Bolbej pre toga — da niko ne želi da govori u Adikorovu korist — prezrivo nasmejao.
Ali, onda, konačno, Džasmel je ustala.
„Ja“, rekla je. „Ja ću da govorim u korist Adikora Hulda.“
U publici su se začuli glasni uzdasi.
Daklar Bolbej, koja je sada sedela među posmatračima, takođe je ustala, sa zaprepašćenim izrazom na licu. „Sudijo, to nije u redu. Ova devojka je jedan od tužilaca.“
Sudija Sard se nagla napred da bi bolje pogledala Džasmel. „Da li je to tačno?“