„Bože moj“, rekla je Meri. „Da li će njima biti dobro? Šta je sa njihovom majkom?“
„Klast je umrla pre dve deset-meseci“, rekao je Ponter.
„To je dvadeset meseci“, dodao je Hak pomažući mu, „odnosno, jedna godina i osam meseci.“
„Žao mi je“, rekla je Meri tiho.
Ponter je polako klimnuo glavom. „Njene ćelije, u krvi, one su se promenile..“
„Leukemija“, rekla je Meri, pružajući mu odgovarajuću reč na engleskom.
„Nedostaje mi svakog meseca“, rekao je Ponter.
Meri se za trenutak začudila i upitala da li je to Hak tačno preveo; sasvim sigurno je Ponter želeo da kaže da mu nedostaje svakog dana. „Da tako izgube oba roditelja...“, rekla je.
„Da“, rekao je Ponter. „Naravno, Džasmel je sada odrasla i — “
„Tako da može da glasa i tome slično?“ — pitala je Meri.
„Ne, ne. Da li je Hak sve tačno izračunao?“
„Sasvim sigurno da jesam“, rekao je Hak svojim ženskim glasom.
„Džasmel je premlada da bi glasala“, rekao je Ponter. „Ja sam premlad da bih glasao.“
„Koliko godina neko u tvom svetu treba da ima da bi mogao da glasa?“
„Čovek mora da doživi najmanje 667 meseci — dve trećine uobičajenog hiljadumesečnog života.“
Hak je, očigledno želeći da odbaci svaku pomisao da ovo za njega predstavlja neki problem, brzo dodao: „Neko može da glasa kada napuni 51 godinu, jer uobičajeni životni vek iznosi 77 godina, iako mnogi u današnje vreme žive mnogo duže.“
„Ovde u Ontariju, ljudi mogu da glasaju kada napune 18 godina“, rekla je Meri.
„Osamnaest!“ — uzviknuo je Ponter. „To je ludost.“
„Ne znam ni za jedno mesto gde je potrebno imati više od 21 godine.“
„To objašnjava mnogo šta o tvom svetu“, rekao je Ponter. „Mi ne dozvoljavamo ljudima da utiču na politiku sve dok ne steknu dovoljno mudrosti i iskustva.“
„Ali ... ako Džasmel ne može da glasa, šta je to što je čini odraslom osobom?“
Ponter je polako ispravio ramena. „Pretpostavljam da to sve nije toliko značajno u mom svetu kao što je ovde. Ali, ipak, sa 250 meseci osoba preuzima zakonsku odgovornost za sebe, a i obično tada stvara svoj dom.“ Odmahnuo je glavom. „Voleo bih da mogu nekako da javim Džasmel i Megameg da sam živ i da mislim na njih. Čak i da ne postoji način da se vratim kući, sve bih dao da mogu da im pošaljem poruku.“
„Zar zaista ne postoji način da se vratiš kući?“ — pitala je Meri.
„Ne vidim kako bih mogao. Oh, možda kada bi ovde bio sagrađen kvantni kompjuter i kada bi okolnosti koje su dovele do mog dolaska ovamo mogle da budu precizno ponovljene. Ali ja sam teoretičar; ja malo znam o tome kako se pravi kvantni kompjuter. Moj partner, Adikor, on zna kako, naravno, ali ne postoji način da ga kontaktiram.“
„To te sigurno užasno frustrira“, rekla je Meri.
„Žao mi je“, rekao je Ponter. „Nisam želeo da te opterećujem svojim problemima.“
„U redu je“, rekla je Meri. „Da li postoji išta što bismo mi, bilo ko od nas, mogao da učini da ti pomogne?“
Ponter je tužno izgovorio jedan jedini slog na svom jeziku; Hak je preveo: „Ne.“
Meri je želela da ga malo razveseli.
„Pa, trebalo bi da više ne budemo još dugo u karantinu. Kada budemo izašli napolje, moći ćeš da putuješ i vidiš okolinu. Sadberi je mali grad, ali — “
„Mali?“ — pitao je Ponter, dok su se njegove duboko usađene oči raširile. „Ali tu ima — ne znam koliko tačno — najmanje desetine hiljade ljudi.“
„Gradska oblast Sadberija ima 160 hiljada ljudi“, rekla je Meri pošto je to pročitala u turističkom vodiču u svojoj hotelskoj sobi.
„Sto šezdeset hiljada!“ — ponovio je Ponter. „I to je mali grad! A ti, Mer, ti dolaziš iz nekog drugog grada, zar ne? Koliko ljudi živi tamo?“
„Sam grad Toronto ima oko 2,4 miliona ljudi, a s okolinom — što znači prigradska naselja sa Torontom u središtu — možda oko 3,5 miliona.“
„Tri i po miliona?“ — ponovio je Ponter, ne verujući.
„Manje-više.“
„Koliko ljudi ima ukupno?“
„Na celom svetu?“ — pitala je Meri.
„Da.“
„Nešto više od šest milijardi.“
„Milijarda je hiljadu puta milion?“
„Tačno“, rekla je Meri.
Ponter se trgao. „To je .. zapanjujući broj ljudi.“
Meri je podigla obrve. „Koliko ljudi ima u tvom svetu?“
„Sto osamdeset pet miliona“, rekao je Ponter.
„Zašto tako malo?“ — pitala je Meri.
„Zašto tako mnogo“ — uzvratio je Ponter.
„Ne znam“, odgovorila je Meri. „Nisam razmišljala o tome.“
„Da li vi... u mom svetu, mi znamo kako da sprečimo trudnoću. Možda bih mogao da vas naučim...“
Meri se nasmešila. „I mi imamo metode za to.“
Ponter je podigao obrve. „Možda su naše uspešnije.“
Meri se nasmejala. „Možda.“
„Da li ima dovoljno hrane za šest milijardi ljudi?“
„Mi uglavnom jedemo biljke. Mi uzgajamo — “ Začulo se biiip — bio je to Hakov uobičajeni signal da je čuo reč koju još nema u svojoj bazi podataka i da ne može da zaključi iz konteksta šta ona znači. „Mi ih gajimo namerno. Primetila sam da ti ne voliš hleb — “ Ponovo se začulo Hakovo biiip. „Hmm, hranu koja se dobija od žitarica. Međutim, hleb i pirinač su ono što ovde većina nas jede.“
„Vi uspevate da nahranite 6 milijardi ljudi biljkama?“
„Pa, ne baš“, rekla je Meri. „Oko pola milijardi nema dovoljno hrane.“
„To je veoma loše“, rekao je Ponter jednostavno.
Meri je morala da se složi s njim. Pa ipak, shvatila je trgnuvši se da je Ponter uspeo da stekne tek nejasnu predstavu o Zemlji. Gledao je malo televiziju, doduše, ali nedovoljno da bi sve shvatio. Ali, pošto se činilo da će Ponter provesti ostatak svog života na ovoj Zemlji, bilo je potrebno da mu se kaže za rat i kriminal i zagađenje i ropstvo i da sazna sve o onoj krvavoj zbrci koja predstavlja ljudsku istoriju.
„Naš svet je veoma složen“, rekla je Meri, kao da to predstavlja izvinjenje za činjenicu da neki ljudi gladuju.
„To sam već shvatio“, rekao je Ponter. „Mi imamo samo jednu ljudsku vrstu, iako ih je bilo više u prošlosti. A čini mi se da ih vi imate tri ili četiri.“
Meri je polako odmahnula glavom. „Šta?“ — rekla je.
„Različite vrste ljudi. Ti, očigledno, pripadaš jednoj vrsti, Ruben drugoj. A onaj muškarac koji je pomogao Lu da me spase, on pripada nekoj trećoj vrsti.“
Meri se nasmešila. „To nisu različite vrste. Postoji samo jedna vrsta ljudi: Homo sapiens.“
„Svi možete da se međusobno parite?“ — pitao je Ponter.
„Da“, rekla je Meri.
„I to potomstvo, takođe, može da rađa?“
„Da.“
Ponter se namrštio. „Ti si genetičar“, rekao je, „a ne ja, ali... ali... ako svi mogu da dobijaju potomstvo, zašto onda postoji ta različitost? Zar ne bi tokom vremena sva ljudska bića počela da liče, jer bi došlo do mešavine svih mogućih karakteristika?“
Meri je glasno uzdahnula. Nije očekivala da će morati tako brzo da se pozabavi ovim mučnim pitanjem. „Pa, u prošlosti... ne danas, razumeš, ali — “ Progutala je pljuvačku. „Pa, ne toliko danas, već mnogo više u prošlosti, ljudi koji su pripadali jednoj rasi — “ Začulo se biiip što je značilo da Hak ne razume reč i ne može da je prevede. „Ljudi jedne boje kože nisu se mnogo mešali sa ljudima koji su imali drugu boju kože.“
„Zašto?“ — pitao je Ponter. Bilo je to jednostavno pitanje, zaista jednostavno...