„Ne postoje takvi zločini.“
Meri se ukočila. Kao i većina Kanađana, i ona je bila protivnik smrtne kazne uglavnom baš zbog toga što je postojala mogućnost da nevina osoba bude pogubljena. Svi Kanađani su živeli noseći žig srama zbog Gaj Pol Morina, koji je proveo 10 godina u zatvoru zbog ubistva koje nije počinio; zbog Donalda Maršala Mlađeg, koji je proveo 11 godina u zatvoru zbog ubistva koje nije počinio; zatim Dejvida Milgarda, koji je proveo 23 godine u zatvoru zbog silovanja i ubistva, a bio je nevin. Kastracija je bila najmanja kazna koju bi Meri volela da njen silovatelj doživi, ali, ako bi se dogodilo da u svojoj želji za osvetom ona dovede do toga da se to desi pogrešnoj, nevinoj osobi, kako bi mogla da živi sama sa sobom? A šta je sa slučajem Maršal? Ne, nisu svi Kanađani živeli noseći taj žig srama, već samo belci. Maršal je bio Indijanac iz plemena Mikmak koji nije uspeo da uveri porotu sačinjenu od belaca u svoju nevinost samo zato što je bio Indijanac.
Ipak, možda sada razmišlja kao ateista, a ne kao istinski vernik, pomislila je. Vernik bi mislio da će Milgard, Morin i Maršal na kraju dobiti pravednu nadoknadu na nebu za sve što su pretrpeli na ovom svetu. Uostalom, i sam Božji sin je bio nepravedno pogubljen — gledano čak i po merilima Rimljana; naime, Pontije Pilat nije mislio da je Hrist kriv za zločin za koji je optužen.
Međutim, Ponterov svet joj se činio gorim čak i od Pilatovog dvora, brutalnost prisilne sterilizacije sa apsolutnim uverenjem da ste uvek otkrili pravog krivca. Meri se jedva uzdržala da se ne strese od jeze.
„Kako možete da budete sigurni da ste osudili pravu osobu? Odnosno, a što je još važnije — kako možete da budete sigurni da niste osudili pogrešnu osobu?“
„Zato što postoji Arhiva alibija“, rekao je Ponter, kao da je to nešto najprirodnije na svetu.
„Šta!“ — uzviknula je Meri.
Ponter koji je i dalje sedeo pored Meri na kauču u Rubenovoj radnoj sobi, podigao je ruku i okrenuo je dlanom ka njoj. Nepoznate cifre na ekranu Pratiocu su svetlucale. „Arhiva alibija“, ponovio je. „Hak neprestano emituje informacije o mestu gde se nalazim, a istovremeno i trodimenzionalne slike svega što radim. Doduše, otkako sam ovde stigao, on nije u vezi sa prijemnikom.“
Ovog puta Meri nije uspela da suspregne drhtanje.
„Da li ti to govoriš da vi živite u totalitarnom društvu? Da ste neprestano pod nadzorom?“
„Nadzorom?“ — pitao je Ponter, podigavši obrve sve do luka. „Ne, ne, ne. Niko ne posmatra podatke koji se prenose.“
Meri se namrštila, zbunjena. „Pa, šta se onda s njima radi?“
„To se čuva u mojoj Arhivi alibija.“
„A šta je to?“
„Kompjuterizovana arhiva: komad materijala u čiju se kristalnu rešetku unosi neizbrisivi zapis.“
„Ali, ako to niko ne posmatra, čemu služi?“
„Da li ja pogrešno koristim reč alibi?“ — pitao je Hak, koristeći ženski glas koji je upotrebljavao kada je govorio u svoje ime. „Shvatio sam da alibi znači dokaz da je neko bio na nekom drugom mestu u vreme kada je neko delo počinjeno.“
„Da, tako je“, rekla je Meri. „To jeste alibi.“
„Pa, onda“, nastavio je Hak, „Ponterova arhiva obezbeđuje mu neoborivi alibi za bilo koji zločin za koji bi mogao da bude optužen.
Meri je osetila kako joj igra u stomaku. „Bože moj, Pontere, da li to znači da ti treba da dokažeš svoju nevinost?“
Ponter je delovao zbunjeno. Hak je preveo njegove reči, koristeći muški glas. „A ko bi drugi trebalo da to učini?“
„Ovde, na ovoj Zemlji, osoba se smatra nevinom dok se ne dokaže da je kriva.“ Još dok je ovo izgovarala, Meri je znala da postoje mnoga mesta gde to nije tako, ali je odlučila da ništa dalje ne objašnjava.
„Pretpostavljam da vi nemate ništa slično našoj Arhivi alibija?“ — pitao je Ponter.
„Tačno. Postoje kamere za nadzor na nekim mestima. Ali one nisu svugde, i gotovo ih niko nema u svom domu.“
„Pa kako onda možete da tvrdite da je neko kriv? Ako ne postoji snimak onoga što se dogodilo, kako možete da budete sigurni da ste uhvatili pravog krivca?“
„Na to sam i mislila kada sam govorila o nerešenim zločinima“, rekla je Meri. „Ako nismo sigurni — a često nemamo uopšte ni pojma ko bi to mogao da bude — onda se ta osoba izvuče nekažnjeno za počinjeni zločin.“
„To teško da mi se čini boljim rešenjem“, rekao je Ponter polako. „Ali naša privatnost je zaštićena. Niko nas ne posmatra neprestano.“
„To niko ne čini ni u mom svetu — bar ne sem ako je ... neko ko pokazuje sve da bi drugi mogli da to posmatraju.“
„Egzibicionista?“ — rekla je Meri, podigavši iznenađeno obrve.
„Da. Njihov doprinos je da omoguće drugima da posmatraju ono što emituju njihovi Pratioci. Oni imaju poboljšane implante koji imaju veću rezoluciju i emituju signal na veću daljinu i oni idu na različita zanimljiva mesta, tako da drugi ljudi mogu da posmatraju šta se tamo dešava.“
„Ali, naravno, teoretski, neko bi mogao da naruši bezbednost bilo čije transmisije, ne samo one Egzibicionista.“
„A zašto bi iko želeo da to učini?“ — pitao je Ponter.
„Pa, ne znam. Zato što može, recimo.“
„Ja mogu da pijem mokraću“, rekao je Ponter, „ali nikada nisam osećao potrebu da to činim.“
„Mi ovde imamo ljude koji smatraju da je pravi izazov da provale u bezbedonosne sisteme, i to naročito kada se radi o kompjuterima.“
„To teško da mi izgleda kao neki doprinos društvu.“
„Verovatno i nije“, rekla je Meri. „Ali, šta ako osoba koja je optužena ne želi da otpečati svoju — kako si je ono nazvao — Arhivu alibija?“
„Zašto ne bi želela?“
„Pa, ne znam, recimo iz principa?“
Ponter je delovao zbunjeno.
„Ili“, rekla je Meri, „možda zato što je ono što je činila u vreme kada je zločin počinjen nešto zbog čega bi joj bilo neprijatno da se sazna?“ Biiip! „Neprijatno. Znaš, nešto čega se stidiš — “ Biiip!
„Možda bi mi pomoglo ako mi daš neki primer“, rekao je Ponter.
Meri je stisla usne, razmišljajući. „Pa, dobro, recimo da ja imam vezu sa nečijim partnerom; činjenica da sam bila s tom osobom mogla bi da mi predstavlja alibi, ali ja ne bih želela da to ljudi znaju.“
„Zašto ne?
„Pa, zato što mi smatramo da je prevara — “ Biiip! „ — pogrešna.“
„Pogrešna?“ — pitao je Ponter. Hak je očigledno naslutio značenje reči koju nije preveo. „Kako to može da bude, sem ako se ne radi o lažnoj tvrdnji o roditeljstvu? Ko je time pogođen?“
„Pa, ne znam, mi smatramo da je preljuba greh.“ Biiip!
Meri je i očekivala da začuje biiip ovog puta. Ako ne postoji religija, niti spisak stvari koje nikoga ne povređuju, a ipak su zabranjene — korišćenje droge, masturbacija, preljuba, gledanje porno filmova — onda, možda, zaista ni nećeš biti tako fanatično opsednut svojom privatnošću. Ljudi su na tome toliko insistirali delimično i zato što su postojale stvari koje su činili, a bili bi užasnuti da drugi za njih saznaju. A u otvorenom društvu, društvu u kojem su jedini zločini oni koji imaju tačno određene žrtve, možda to i ne bi predstavljalo toliko važnu stvar. A, naravno, Ponter je već pokazao da kod njih ne postoji nikakav tabu što se tiče nagog tela — što je takođe religiozna ideja — i da nema potrebu da bude sam kada koristi kupatilo.
Meri je odmahnula glavom. Svaki put kada je u svom životu osećala da joj je neprijatno ili da se stidi, svaki put kada joj je bilo drago što niko ne može da vidi šta radi, da li se tada osećala nelagodno samo zato što su to bile posledice edikta koje je donela crkva? Sramota koju je osećala zato što je napustila Kolma, sramota koja ju je sprečavala da zatraži razvod, sramota koju je osećala kada je trebalo da se suoči sa svojim nagonima kada nije imala nekog muškarca u svom životu, sramota koju je osećala zbog greha... Izgleda da Ponter nije osećao ništa od svega toga i da se nikada nije osećao nelagodno — sve dok se radi o nečemu što nikoga ne povređuje — kada je činio nešto što njemu pruža zadovoljstvo.