„Pretpostavljam da bi vaš sistem mogao da uspe“, rekla je Meri sumnjičavo.
„I uspeva“, odgovorio je Ponter. „I seti se da za ozbiljne zločine — one koji se odnose na napad na drugu osobu — postoje bar dve Arhive alibija koje su dostupne: ona koja pripada žrtvi i ona koja pripada počiniocu. Žrtva obično pokazuje svoju arhivu kao dokaz da se to dogodilo, i u najvećem broju slučajeva jasno može da se vidi ko je počinilac.“
Meri je osećala istovremeno i zadivljenost i odbojnost. Ipak....
One noći na univerzitetu Jork.... Da je to bilo snimljeno, da li bi mogla da natera sebe da to pokaže bilo kome?
Da, pomislila je odlučno. Da. Ona nije učinila ništa loše, ništa čega bi trebalo da se stidi. Ona je bila nedužna žrtva. U literaturi koju joj je Kejša dala u Centru za žrtve silovanja govorilo se, gotovo, isključivo o tome, i ona se silno trudila da u to zaista poveruje.
Međutim, čak i da postoji snimak onoga što je ona videla, da li bi on mogao da pomogne da to čudovište bude uhvaćeno, pitala se. Ona mu nije videla lice — iako su je od tog dana u snu progonile na hiljade različitih lica. Koga bi mogla da optuži? Kako bi sud mogao da zna čija Arhiva alibija treba da bude prikazana? Meri nije imala pojma na koga bi mogla da posumnja.
Osećala je da joj se stomak grči. Možda je u nečem drugom pravi problem, razmišljala je. Možda je to ono što je u Ponterovom svetu izbegnuto: možda je ovde prevelika gužva, možda ima previše mogućih osumnjičenih, previše anonimnosti, previše zlih, agresivnih ... muškaraca. Muškarci. Počinioci većine nasilnih zločina su, uglavnom, bili muškarci.
A, ipak, ona je bila okružena dobrim, pristojnim muškarcima. Njen otac, njena dva brata; toliko mnogo kolega koje su joj pružale podršku, zatim otac Kaldikot i otac Belfonten; mnoštvo dobrih prijatelja; nekolicina ljubavnika.
Koliki je procenat muškaraca koji predstavljaju problem? Koliko njih je nasilno, besno, nesposobno da kontroliše svoje emocije, nesposobno da se uzdrži.? Da li je to toliko velika grupa da nije mogla da bude — „očišćena“ — tu je reč Ponter upotrebio — iz genetskog materijala još pre mnogo pokolenja?
Ali, nije važno koliko je velika ili koliko mala populacija agresivnih muškaraca, pomislila je Meri, ipak ih je previše. Čak i jedna takva zver bi bila previše, a —
A evo nje, razmišlja kao i Ponterova vrsta. Čišćenje genetskog materijala bi zaista dobro došlo čovečanstvu na ovoj Zemlji, jedno dobro, terapeutsko čišćenje.
Da, sasvim sigurno bi mu dobro došlo.
Poglavlje 34
Adikor Huld je ležao u svom krevetu, buljeći u pokazivač vremena na tavanici. Sunce je izašlo još pre nekoliko desetina-dana, ali on nije mogao da pronađe nijedan razlog zbog kojeg bi trebalo da ustane iz kreveta.
Šta se dogodilo onog dana u kvantno-kompjuterskoj laboratoriji? Šta je pošlo naopako?
Ponter nije mogao tek tako da ispari, nije mogao da izgori, nije mogao da eksplodira. Bilo šta od toga da se dogodilo, ostali bi brojni tragovi.
Ne, ako je u pravu, Ponter je prenesen u drugi univerzum.... ali...
Ali, to je zvučalo neverovatno čak i njemu samom; dobro je shvatao koliko neverovatno je to delovalo sudiji Sard. Pa ipak, koje drugo objašnjenje postoji, pitao se.
Ponter je nestao.
Velika količina teške vode se pojavila na njegovom mestu.
Pretpostavimo, razmišljao je Adikor, da je došlo do razmene. Identične mase su prenete, ali potpuno različite zapremine. Uostalom, nije nestao samo Ponter; Adikor je čuo vazduh kako huji kroz kompjutersku komoru, kao da je i on, takođe, prenet na neko drugo mesto. Međutim, ta količina vazduha koja je ispunjavala prostoriju imala je malu masu, za razliku od tečnosti kao što je voda — i to teška voda, što je predstavljalo najgušće stanje ove supstance, gušće čak i od čvrste, zaleđene vode.
Dakle, velika zapremina vazduha i jedan čovek su nestali iz ovog univerzuma, a potpuna identična masa, ali mnogo manje zapremine, teške vode došla je na njihovo mesto i stigla ovamo ... sa neke druge strane — to je bila fraza koja je stalno padala Adikoru na pamet.
Ali...
Ali, to je značilo da je na toj lokaciji u tom drugom univerzumu postojala čista teška voda. A čista teška voda se ne pojavljuje u prirodi. A to znači da je... kapija — to je bila još jedna reč koja mu je pala na pamet — bila otvorena u nekom rezervoaru u kojem se nalazila teška voda. A ako je teška voda preneta iz tog sveta u ovaj, onda je Ponter prenesen odavde tamo...
To bi značilo da se Ponter, vrlo verovatno, udavio.
Adikorove duboko usađene oči ispunile su se suzama, poput kišnice koja se skuplja u bunaru.
Ponter se pomerio na kauču i ponovo pogledao Meri. „Arhiva alibija ne služi samo za rešavanje zločina“, rekao je. „Postoje i mnoge druge upotrebe. Na primer, juče sam video na televiziji da su dva kampera nestala u Alkonkin parku.“
Meri je klimnula glavom.
„U mom svetu je nemoguće da neko tako nestane. Pratilac emituje signal koji prima nekoliko različitih prijemnika koji su postavljeni na vrhovima planina i ako je neko povređen ili ako su se stene obrušile na nekoga ili se dogodila neka slična nesreća, spasilačke ekipe mogu da lako pronađu Pratioca.“ Podigao je ruku, imitirajući pokret koji je Meri malopre načinila, i sprečavajući je time da iznese primedbe koje je pretpostavljao da slede.
„Naravno, samo sudija može da naredi da dođe do takve vrste potrage i to isključivo kada si ti sam to zahtevao tako što si poslao signal za uzbunu, ili ako to zatraži neko od članova tvoje porodice.“
Naslovi u novinama koje je i prečesto viđala proletali su Meri kroz glavu. „Policija napušta potragu“, „Završena potraga za nestalom devojkom“, „Veruje se da su žrtve lavine mrtve.“
„Pa, verovatno bi signal za opasnost bio koristan“, rekla je Meri.
„I jeste“, rekao je odlučno Ponter. „A Pratilac može da pošalje taj signal automatski, ako si ti onesposobljen da to učiniš. On stalno posmatra vitalne znake i ako doživiš srčani udar — čak i ako tek treba da ga doživiš — on može da pozove pomoć.“
Meri je zadrhtala. Njen otac je umro od srčanog udara, kada je Meri imala 18 godina. Bio je sam u kući. Ona ga je pronašla kada se tog dana vratila iz škole.
Ponter je očigledno pogrešno protumačio tugu koja se videla na Merinom licu kao znak da je i dalje sumnjičava.
„A samo jedan mesec pre nego što sam došao ovde, ja sam zaturio zaštitnik od kiše do kojeg mi je bilo jako stalo. To je bio poklon od Džasmel. Ja bih — “ Biiip! „On bi bio zauvek izgubljen. Ali ja sam otišao u paviljon sa Arhivom alibija u kome se čuvaju svi zapisi i pogledao šta se sve dešavalo tog dana. Video sam tačno na kom mestu sam ga izgubio i tako sam ga našao.“
Meri je mrzela sve one bezbrojne sate koje je provela tražeći zaturene knjige i radove studenata, i vizit-karte i ključeve od kuće i kupone kojima je isticao rok. Možda bi to ljude nerviralo još više kada bi bili uvereni u konačnost svog postojanja, možda bi ih svest o toj konačnosti pokrenula da nešto preduzmu da bi izbegli takvo gubljenje vremena. „Lična crna kutija“, promrmljala je za sebe Meri, zaokupljena razmišljanjem, ali Ponter joj je odgovorio: „Zapravo, materijal na kojem se čuvaju zapisi je uglavnom ružičaste boje. Mi koristimo prerađeni granit.“