Meri se nasmešila. „Ne, ne, crnom kutijom mi nazivamo poseban uređaj koji beleži sve što se dešava u avionu; on beleži sve što se dešava u pilotskoj kabini, u slučaju da dođe do pada aviona. Ali, nikada mi nije palo na pamet da bih mogla da imam svoju ličnu crnu kutiju.“ Zastala je. „Kako se te slike beleže?“ Meri je pogledala Ponterovu ruku. „Da li postoji sočivo na tvom Pratiocu?“
„Da, ali ono se koristi samo da bi se zumirale stvari koje se nalaze izvan uobičajenog dometa za snimanje koje Pratilac ima. Pratilac koristi senzorska polja da bi snimio sve što okružuje osobu u čiju je ruku ugrađen, a takođe i samu osobu.“ Ponter se nasmejao. „Uostalom, ne bi mnogo vredelo kada bismo snimali samo ono što može da se vidi kroz sočivo Pratioca; bilo bi mnogo slika mog levog bedra ili unutrašnjosti bočnog džepa na pantalonama. Kada pregledam snimke iz moje Arhive, ja mogu da posmatram sebe sa male udaljenosti.“
„Neverovatno“, rekla je Meri. Mi nemamo ništa slično tome.“
„Ali ja sam video proizvode vaše nauke i industrije“, rekao je Ponter. „Ako ste mogli da stvorite takvu tehnologiju...“
Meri se namrštila. „Pa, verovatno si u pravu. Mi smo prešli put od slanja prvih letelica u svemir do slanja prvog čoveka na Mesec za manje od dvanaest godina i — “
„Kaži to ponovo.“
„Rekla sam da smo, onda kada smo strašno želeli da pošaljemo nekoga na Mesec — “
„Mesec“, ponovio je Ponter. „Misliš na Zemljin Mesec?“
Meri je trepnula. „Aha.“
„Ali., ali... to je fantastično!“ — uzviknuo je Ponter. „Mi to nismo nikada učinili.“
„Nikada niste bili na Mesecu? Nijedan Neandertalac nije nikada bio na Mesecu?“
Ponter je razrogačio oči. „Ne.“
„A šta je sa Marsom i ostalim planetama?“
„Ne.“
„Da li vi imate satelite?“
„Ne više njih, samo jedan, kao i vi ovde.“
„Ne, mislila sam na veštačke satelite. Letelice bez posade koje se šalju u Zemljinu orbitu, znaš, da bi pomogle u prognozi vremena, i za komunikaciju i tome slično.“
„Ne“, odgovorio je Ponter. „Nemamo ništa slično tome.“
Meri je razmišljala neko vreme. Da nije bilo pokušaja stvaranja V-2 i ostalih projektila za vreme Drugog svetskog rata, da li bi ljudi bili u stanju da išta pošalju u Zemljinu orbitu, zapitala se.
„Mi smo lansirali... pa, ne znam ni sama ... mnogo stotina stvari u svemir.“
Ponter je podigao pogled, kao da pokušava da zamisli površinu Meseca gledajući kroz tavanicu Rubenove kuće. „Koliko njih sada živi na Mesecu?“
„Niko“, rekla je Meri iznenađena ovim pitanjem.
„Niste podigli naseobinu tamo?“
„Ne.“
„Znači, ljudi jednostavno odu da vide Mesec, a onda se vrate na Zemlju. Koliko njih ide tamo mesečno? Da li je to popularno?“
„Pa, niko ne ide. Niko nije išao već, pretpostavljam, tridesetak godina. Poslali smo samo dvanaestoro ljudi na površinu Meseca. Šest grupa po dvoje.“
„Zašto ste prestali?“
„To je komplikovano. Novac je sasvim sigurno bio jedan od faktora.“
„Mogu da zamislim“, rekao je Ponter.
„Pa, uticala je i politička situacija. Znaš ... mi — “ Zastala je za trenutak. „Ovo je teško objasniti. Mi smo to zvali Hladni rat. Nije bilo pravih borbi, ali Sjedinjene Američke Države i jedna druga velika zemlja, Sovjetski Savez, bile su u ozbiljnom ideološkom sukobu.“
„Zbog čega?“
„Pa, zbog ekonomskog sistema, pretpostavljam.“
„Ne zvuči mi kao nešto vredno borbe.“
„To se činilo veoma važnim u to vreme. Ali, ipak, predsednik Sjedinjenih Američkih Država postavio je kao cilj ... kada je to bilo? ... 1961. godine, mislim, da se pošalje čovek na Mesec do kraja te decenije. Shvataš, Rusi — ljudi iz Sovjetskog Saveza — su poslali prvi veštački satelit u svemir, a onda i prvog čoveka u svemir i Sjedinjene Države su kaskale za njima, i tako su odlučili da ih pobede.“
„I da li su uspeli?“
„Oh, da, jesu. Rusi nisu nikada uspeli da pošalju čoveka na Mesec. Ali, onog trenutka kada su Amerikanci potukli Ruse, javnost je prilično izgubila interesovanje.“
„To je smešno“, počeo je Ponter, ali zatim je zastao. „Ne, moram da se izvinim. Odlazak na Mesec je veličanstven poduhvat, i bez obzira da li ste to učinili jednom ili hiljadu puta, to je i dalje vredno hvale.“ Zastao je. „Verovatno je to samo stvar različitih prioriteta.“
Poglavlje 35
Meri i Ponter su sišli dole, da bi uzeli nešto da jedu. Čim su ušli u kuhinju, Ruben Montego i Luiz Benoa su izašli iz podruma. Ruben se široko osmehnuo Ponteru. „Još roštilja?“
Ponter mu je uzvratio osmeh. „Molim te. Ali moraš da me pustiš da ti pomognem.“
„Pokazaću ti kako“, rekla je Luiz. Potapšala je Pontera po ruci. „Hajde, veliko momče.“
Iznenada, Meri je zatekla sebe kako prigovara. „Mislila sam da si ti vegetarijanac.“
„Jesam“, rekla je Luiz. „Već pet godina. Ali znam kako se pravi roštilj.“
Meri je osetila poriv da krene za njima, dok su Luiz i Ponter izlazili kroz pokretna staklena vrata na trem, ali je na vreme shvatila koliko bi to bilo glupo.
Luiz je zatvorila vrata, da ohlađeni vazduh ne bi izlazio iz kuće.
Ruben je raščišćavao kuhinjski sto. Počeo je da govori, imitirajući neku staru Jevrejku, alapaču: „Pa, o čemu ste vas dvoje razgovarali?“
Meri je i dalje gledala kroz staklo na vratima u Luiz koja se smejala i zabacivala kosu dok je objašnjavala Ponteru kako se sprema roštilj, i Pontera koji je upijao svaku njenu reč.
„Hmm, uglavnom o religiji“, odgovorila je.
Ruben je odmah počeo da govori svojim normalnim glasom. „Zaista?“
„Pa“, počela je Meri, odvrativši pogled od onoga što se dešavalo napolju i pogledavši u Rubena, „bolje rečeno, o tome da Neandertalci nemaju religiju.“
„Ali ja sam mislio da su Neandertalci imali religiju“, rekao je Ruben vadeći jednostavne bele tanjire iz kuhinjskog ormarića. „Kult pećinskog medveda i slično.“
Meri je odmahnula glavom. „Čitaš zastarele knjige, Rubene. To više niko ne shvata ozbiljno.“
„Zaista?“
„Da. Istina je da su pronađene neke lobanje pećinskog medveda u jednoj pećini u kojojo su živeli Neandertalci. Ali, izgleda da su ti medvedi uginuli u toj pećini, verovatno tokom zimskog sna, i da su se Neandertalci tek kasnije uselili.“
„Ali zar nisu sve te lobanje bile poredane po nekom određenom sistemu.“
„Pa“, počela je Meri, uzimajući pribor za jelo i stavljajući ga na sto, „čovek koji je to pronašao, tvrdio je da su se nalazile u nekoj kripti ili nekoj vrsti sanduka od kamena. Ali nisu urađene nikakve fotografije, a radnici su, navodno, uništili taj sanduk, a uz to, jedina dva crteža koja je uradio taj arheolog — čovek po imenu Bašler — potpuno su kontradiktorni jedan drugom. Ne, čini se da je Bašler video ono što je želeo da vidi.“
„Oh“, rekao je Ruben, kopajući po frižideru i vadeći povrće za salatu. „A šta je sa onim da su Neandertalci sahranjivali svoje mrtve sa predmetima koji bi mogli da zatrebaju milim pokojnicima posle smrti? To je, nesumnjivo, znak religioznosti.“
„Bio bi“, rekla je Meri, „da su to Neandertalci stvarno činili. Ali na mestima na kojima se živi pokoljenjima sakuplja se mnogo đubreta: kosti, staro kameno oruđe i slično. U onih nekoliko slučajeva kada se smatralo da se radi o predmetima koje su Neandertalci prilikom sahrane stavili u grob, na kraju se ispostavljalo da su te stvari sasvim slučajno zakopane zajedno sa telom.“