Ruben je odmahnuo svojom obrijanom glavom. „Ne, nije o tome reč.“
Meri je na trenutak sklopila oči. „Žao mi je, Pontere. Mi smo istrebili skoro svu megafaunu — ovde, i u Evropi... i u Australiji“ — osećala je grč u stomaku dok je ovo izgovarala, „i na Novom Zelandu i u Južnoj Americi. Jedini kontinent na kojem još žive zaista velike životinje je Afrika, a većina tih životinja pripada ugroženim vrstama.“
Biiip!
„Preti im opasnost da budu istrebljene“, rekla je Luiz.
U Ponterovom glasu se osetilo da joj prebacuje. „Ali rekla si da se sve to dogodilo jako davno.“
Meri je spustila pogled i posmatrala prazan tanjir. „Prestali smo da ubijamo mamute davno, zato što ... zato što više nije bilo mamuta kojeg bismo mogli da ubijamo. I prestali smo da ubijamo irske jelene i velike mačke koje su živele u Severnoj Americi i dlakavog nosoroga i sve druge zato što više nije bilo šta da se ubije.“
„Ubiti svakog pripadnika jedne vrste...“, rekao je Ponter. Odmahivao je glavom u neverici.
„Sada smo naučili lekciju“, rekla je Meri. „Sada imamo programe za zaštitu ugroženih vrsta i postigli smo neke rezultate. Ždral-pevač je bila gotovo istrebljena vrsta; isto je bilo i sa ćelavim orlom. I sa bizonima. Svi će oni opstati.“
Ponter je rekao hladnim glasom: „Zato što ste prestali da ih lovite do potpunog istrebljenja.“
Meri je pokušala da protestvuje i kaže da to sve nije bio samo rezultat lova; drugi razlog je bio taj što su ljudi uništili prirodna staništa ovih životinja, ali, shvatila je da ni to nije bilo ništa bolje.
„Koje su još vrste ugrožene?“ — pitao je Ponter.
Meri je slegla ramenima. „Mnoge vrste ptica. Džinovske kornjače, Pande, kitovi, šimp — .“ Zastala je u pola reči.
„Šimp — ?“ — ponovio je Ponter. „Šta su — ?“ Malo je nagao glavu na stranu, verovatno slušajući Hakov pokušaj da prevede ono što je Meri zaustila da kaže. „Oh, ne. Ne, šimpanze? Ali... ali... oni su naši rođaci. Vi lovite naše rođake?“
Meri je osetila jezu. Kako da mu kaže da šimpanze ubijaju radi hrane, da gorile ubijaju da bi od njihovih šapa pravili pepeljare, pitala se.
„Oni su od neprocenjivog značaja!“ — nastavio je Ponter. „Sasvim sigurno ti kao genetičar to znaš. Oni su najbliži živi rođaci koje imamo; mi možemo da naučimo mnogo o sebi proučavajući ih u divljini, i ispitujući njihov DNK.“
„Znam“, rekla je Meri tiho, „znam.“
Ponter je pogledao u Rubena, a onda u Luiz, a onda ponovo u Meri, odmeravajući ih, kako se činilo, kao da ih sve vidi po prvi put.
„Vi ubijate ne razmišljajući“, rekao je. „Vi ubijate cele vrste. Vi čak ubijate i druge primate.“ Zastao je i ponovo prešao pogledom od jednog do drugog lica, kao da im da je priliku da opovrgnu ono što govori, da mu ponude neko logično objašnjenje. Ali Meri nije ništa rekla, niti ostalo dvoje, i Ponter je nastavio. „Na ovom svetu je moja vrsta istrebljena?“
„Da“, rekla je Meri, veoma tiho. Znala je šta se dogodilo. Iako se u tome nisu slagali svi antropolozi, mnogi su delili njeno mišljenje da je pre od četrdeset hiljada do dvadeset sedam hiljada godina Homo sapiens — anatomski identičan današnjem čoveku — počinio prvi od onoga što će će kasnije predstavljati brojne što namerne, što neplanirane genocide, izbrisavši sa lica Zemlje drugu vrstu istog roda, drugačiju, mnogo nežniju vrstu, koja je, možda, imala više prava da nosi naziv „čovek“.
„Da li ste nas ubili“ — pitao je Ponter.
„To je pitanje o kojem se vode brojne rasprave“, rekla je Meri. „Ne slažu se svi u odgovoru na njega.“
„Šta ti misliš da se dogodilo?“ — pitao je Ponter, ne skidajući pogled svojih zlaćanih očiju sa njenih.
Meri je duboko uzdahnula. „Ja... da, mislim da se to dogodilo.“
„Izbrisali ste nas s lica Zemlje“, rekao je Ponter, svojim glasom, a onda su čuli Hakov koji je to preveo; i u jednom i u drugom glasu se osećalo da se jedva kontrolišu.
Meri je klimnula glavom. „Žao mi je“, rekla je. „Zaista mi je žao. To se dogodilo jako davno. Tada smo bili divljaci. Mi — “
U tom trenutku je zazvonio telefon. Ruben je pojurio, delujući kao da oseća olakšanje zbog toga, i podigao slušalicu. „Halo?“ — rekao je.
Meri je podigla pogled, budući da se u Rubenovom glasu sve više osećala uzbuđenje. „Ali to je sjajno!“ — rekao je lekar.'To je divno! Ne. Da. Dobro. Hvala vam! U redu. Zbogom.“
„Pa?“ — rekla je Luiz.
Ruben se jedva uzdržavao da se ne nasmeje. „Ponter ima sakagiju“, rekao je vraćajući slušalicu na mesto.
„Sakagiju“, — ponovila je Meri. „Ali, ljudi ne dobijaju sakagiju.“
„To je tačno“, rekao je Ruben. „Mi posedujemo prirodni imunitet, ali Ponter ne, zato što njegova vrsta nije živela sa našim domaćim životinjama, pokoljenjima kao što smo to mi činili. Da budem precizan, on je dobio vrstu sakagije od koje često obolevaju mladi konji. Izaziva je bakterija Streptococcus equii. Srećom, konjima se obično daje penicilin, a to je jedan od antibiotika koje sam dao Ponteru. Trebalo bi da mu bude dobro.“
„Znači, ne treba da brinemo da ćemo se i mi razboleti?“ — pitala je Luiz.
„I ne samo to“, rekao je Ruben široko se osmehnuvši, „Ukinuli su nam karantin! Pod uslovom da i poslednja serija testova koja će večeras biti završena bude negativna, možemo sutra ujutru da izađemo iz kuće!“
Luiz je zatapšala rukama. Meri je takođe bila oduševljena. Pogledala je Pontera, ali je on držao glavu spuštenu, verovatno i dalje razmišljajući o istrebljenju svoje vrste na ovom svetu.
Meri je pružila ruku i dotakla ga. „Hej, Pontere“, rekla je nežno, „zar to nije odlična vest? Sutra ćeš moći da izađeš i vidiš naš svet! “
Ponter je polako podigao glavu i pogledao Meri. Ona je i dalje učila da tumači izraze na njegovom licu, ali reči: „Da li moram?“ izgledale su joj prikladne za ono što su izražavale njegove raširene oči i blago otvorena usta.
Ali konačno je samo klimnuo glavom, rezignirano.
Poglavlje 39
Ponter je proveo najveći deo večeri sam, gledajući kroz kuhinjski prozor u Rubenovo veliko dvorište, s tužnim izrazom na licu.
Luiz i Meri su sedele u dnevnoj sobi. Meri je bilo žao što je ostavila knjigu koju je počela da čita u Torontu. Bila je na polovini najnovijeg romana Skota Toroua i zaista je želela da nastavi da ga čita, ali morala je da se zadovolji prelistavanjem novog broja časopisa Tajm. Predsednik Buš je bio na naslovnoj strani; Meri je pomislila da je moguće da se u sledećem broju Ponter nađe tamo. Više je volela Ekonomist, ali Ruben ga nije kupovao. Pa, ipak, Meri je uvek uživala u recenzijama filmova Ričarda Korlisa, čak iako u poslednje vreme nije imala s kim da ide u bioskop.
Luiz je sedela na fotelji i pisala pismo — na francuskom, primetila je Meri. Imala je na sebi šorc i majicu sa natpisom INXS.
Ruben je ušao u sobu i čučnuo između dve žene, obrativši im se šapatom: „Brinem se za Pontera“, rekao je.
Luiz je spustila blok za pisanje, a Meri zatvorila časopis. „Ja takođe“, rekla je Meri. „Izgleda da nije baš dobro prihvatio vest o istrebljenju svoje vrste.“
„Ne, nije“, rekao je Ruben. „On se nalazi pod velikim stresom, a to će se sutra još i pogoršati. Mediji će se obrušiti na njega, a da ne spominjem zvaničnike vlade, religiozne fanatike i ostale.
Luiz je klimnula glavom. „Slažem se. “
„Šta možemo da učinimo?“ — pitala je Meri.
Ruben se mrštio neko vreme, kao da razmišlja kako da nešto kaže. Konačno je rekao: „Nema mnogo ljudi moje boje kože ovde u Sadberiju. Bolje je tamo u Torontu, bar tako mi kažu, ali čak i tamo crnce povremeno policija maltretira. „Šta radiš ovde?“, „Da li su ovo tvoja kola?“, „Možemo li da vidimo tvoja dokumenta?“ Ruben je odmahnuo glavom. „Čovek nešto nauči kada prođe kroz sve to. Nauči da ima prava. Ponter nije kriminalac i on ne predstavlja pretnju ni za koga. On se ne nalazi u pograničnoj postaji, tako da niko ne može da zakonski traži da mu bude dozvoljeno da bude u Kanadi. Vlada će možda želeti da ga kontroliše, policija će možda želeti da ga drži pod nadzorom — ali to nije važno. Ponter ima svoja prava.“