„Potpuno se slažem s tim“, rekla je Meri.
„Da li je neko od vas nekada bio u Japanu ?“ — pitao je Ruben.
Meri je odmahnula glavom. Luiz takođe.
„To je divna zemlja, ali tamo gotovo da nema nikoga ko nije Japanac“, rekao je Ruben. „Možeš da hodaš po ceo dan, a da ne vidiš nijednog belca, a kamoli crnca — video sam tačno dvojicu crnaca tokom cele nedelje koliko sam tamo boravio. Ali, sećam se da sam jednog dana šetao kroz centar Tokija — sigurno sam prošao pored deset hiljada ljudi tog jutra i svi su bili Japanci. A onda, dok sam tako hodao, ugledao sam jednog belca kako mi ide u susret. On mi se nasmešio — video je da sam i ja zapadnjak kao i on. I uputio mi je osmeh, kao da želi da kaže: „tako mi je drago što te vidim, brate — brate! — i iznenada sam shvatio da se i ja njemu smešim i da isto to mislim. Nikada neću zaboraviti taj trenutak.“ Pogledao je najpre Luiz, a zatim Meri. „Pa, siroti Ponter može da traži koliko god želi po celom svetu, ali on neće nikada ugledati nijedno jedino lice koje će biti kao njegovo. Taj belac i ja-i svi oni Japanci i ja-mi imamo mnogo više zajedničkog nego što Ponter ima sa bilo kim od šest milijardi ljudi na ovoj planeti.“
Meri je bacila pogled ka kuhinji i ka Ponteru koji je i dalje zurio kroz prozor, naslonivši se na ruku koju je držao na sredini svoje duge, ravne vilice. „Šta možemo da učinimo?“ — pitala je.
„On gotovo da je bio zatvorenik sve otkako je stigao“, rekao je Ruben. „Najpre u bolnici, a onda ovde u karantinu. Siguran sam da mu je potrebno vreme da razmisli, da povrati mentalnu ravnotežu.“ Zastao je. „Džilijan Riči mi je poslala i-mejl. Izgleda da je ista zamisao koja je i meni pre pala na pamet sada pala i glavešinama u Inku. Oni žele da podrobno ispitaju Pontera o rudnim nalazištima u njegovom svetu za koja on možda zna. Siguran sam da će njemu biti drago da pomogne, ali njemu je potrebno još vremena da se prilagodi.“
„Slažem se“, rekla je Meri. „Kako možemo da se pobrinemo da on dobije to vreme?“
„Sutra ujutru će biti ukinut karantin, je li tako?“ — rekao je Ruben. „Džilijan kaže da ja mogu da održim još jednu konferenciju za štampu ovde u deset sati. Naravno, mediji će očekivati da Ponter bude prisutan, ali ja mislim da treba da ga odvedemo pre toga.“
„Kako?“ — pitala je Luiz. „Policija drži ovo mesto pod nadzorom — navodno da bismo mi bili bebezbedni od ljudi koji bi mogli da pokušaju da provale, ali verovatno i zato da bi držali Pontera na oku.“
Ruben je klimnuo glavom. „Neko od nas treba da ga odvede, negde na selo. Ja sam njegov lekar i to je ono što mu ja prepisujem kao lek. Odmor i opuštanje. I to je ono što ću reći svakome ko bude pitao: da se on nalazi na odmoru po lekarskom nalogu i da sam ja to naredio. S tim bismo mogli da se izvučemo nekoliko dana, pre nego što se glavešine iz Otave obruše na nas, ali ja stvarno mislim da je Ponteru to potrebno. “
„Ja ću to da uradim“, rekla je Meri, iznenadivši i samu sebe ovim rečima. „Ja ću da ga odvedem.“
Ruben je pogledao Luiz da bi proverio da li ona želi da preuzme tu ulogu na sebe, ali ona je samo klimnula glavom.
„Ako kažemo medijima da će konferencija za štampu biti održana u deset, oni će početi da dolaze u devet“, rekao je Ruben. „Ali ako ti i Ponter krenete kroz moje dvorište u, recimo, osam sati, pobećićete im. Pozadi je ograda, a iza nje je drveće, ali ne bi trebalo da imate problema da prođete tuda. Samo se pobrinite da vas niko ne vidi.“
„A šta onda“ — pitala je Meri. „Da idemo pešice?“
„Ne, biće vam potrebna kola“, rekla je Luiz.
„Moja su ostala kod rudnika“, rekla je Meri. „A ne mogu da uzmem tvoja ili Rubenova. Policija će sigurno pokušati da nas zaustavi ako probamo da se odvezemo. Kao što je Ruben rekao, moramo da se iskrademo.“
„Nema problema“, rekla je Luiz. „Mogu da zamolim nekog prijatelja da vas sačeka sutra ujutru na seoskom putu koji se nalazi iza Rubenove kuće. On može da vas odveze do rudnika, a vi onda tamo uzmite svoja kola.“
Meri je bila zbunjena. „Zaista?“
Luiz je slegla ramenima. „Naravno.“
„Ja uopšte ne poznajem ovu oblast“, rekla je Meri. „Potrebne su nam mape.“
„Oh!“ — rekla je Luiz. „Znam tačno koga da pozovem — Garta. On ima GPS, pomoću kojega ćete dobiti uputstva kako da stignete do bilo kog mesta i ne izgubite se.“
„I on će ih pozajmiti meni?“ — rekla je Meri, ne verujući. „Zar to nije skupo?“
„Pa, zapravo, on će meni da učini uslugu“, rekla je Luiz. „Evo, sada ću da ga pozovem i da se sve dogovorim s njim.“ Ustala je i krenula na sprat. Meri ju je posmatrla dok se udaljavala, fascinirana i zapanjena. Pitala se kako li to izgleda biti toliko lepa da možeš da tražiš od muškaraca da učine skoro sve što ti padne na pamet i da znaš da će gotovo sigurno pristati.
Ponter nije bio jedini koji je osećao da mu tu nije mesto.
Džasmel i Adikor su pozvali putničku kabinu i vratili se u Obod, u kuću koju je Adikor delio s Ponterom. Nisu mnogo razgovarali dok su putovali, delimično, naravno, zato što je Adikor bio zadubljen u razmišljanje o onome što mu je Daklar Bolbej rekla, a delimično zato što se ni njemu ni Džasmel nije dopadala pomisao da neko u Arhivi alibija sluša svaku reč koju izgovore i posmatra sve što čine.
Pa ipak, imali su jedan gorući problem. Adikor je morao da se vrati u svoju podzemnu laboratoriju. Ma koliko da je bila mala šansa da će spasti Pontera, moći će, barem, da donese natrag njegovo telo, ako se udavio — iako Adikor o toj mogućnosti još nije govorio sa Džasmel — a sve je zavisilo od toga da on siđe dole. Međutim, kako da to učini? Pogledao je u Pratioca na svojoj levoj ruci. Mogao je da ga izvadi, pretpostavljao je, s tim da dobro pazi da ne preseče sebi arteriju dok to čini. Ali ne samo da je napajanje Pratioca zavisilo od Adikorovog tela, već je on, takođe, prenosio njegove vitalne znake, a to neće moći da čini ako bude odvojen od Adikora. Nije postojala mogućnost ni da obavi transplantaciju Pratioca na Džasmel ili na nekog drugog; implant je bio prilagođen Adikorovoj biometrici.
Putna kabina iskrcala ih je ispred kuće i Adikor i Džasmel su ušli unutra. Džasmel je otišla u kuhinju da bi nahranila Pabo, a Adikor je seo i gledao u praznu stolicu na kojoj je Ponter najviše voleo da sedi i čita.
Izbeći sudski nadzor bio je problem, i to, kako je Adikor zaključio, problem naučnog tipa — sigurno postoji neki način da ga reši, neki način da prevari svog Pratioca i onoga ko posmatra ono što on emituje.
Adikor je znao biografiju Lonvisa Troba, tvorca tehnologije Pratioca; proučavao je njegove brojne izume na Akademiji. Ali to je bilo davno i on se sećao malo pojedinosti. Naravno, mogao je da zatraži od svog Pratioca da mu obezbedi sve podatke koji su mu potrebni; Pratilac bi pristupio traženim informacijama i izložio ih na svom ekranu ili na zidnom monitoru ili elektronskom notesu. Ali nema sumnje da bi takav zahtev privukao pažnju osobe koja ga posmatra.
Adikor je osećao da u njemu raste bes; mišići su mu se stegli, broj otkucaja srca se povećao, teško je disao. Pomislio je da bi to trebalo da prikrije, ali ne ... Odlučio je da dozvoli da osoba koja ga posmatra sazna koliko ga to uznemirava.