Sve je prošlo besprekorno. Ponter i Meri izašli su iz Rubenove kuće nešto malo posle osam sati ujutru, prošli između drveća koje se nalazilo na njegovom imanju i prešli preko ograde, a da ih niko nije video. Ponterovo čulo mirisa pomoglo im je da izbegnu policajce koji su patrolirali oko kuće.
Luizin prijatelj ih je čekao. Ispostavilo se da je Gart zgodan, mišićav Indijanac od oko dvadeset pet godina. Bio je izuzetno ljubazan, i obraćao se Meri — na njenu veliku žalost — sa „gospođo“, a Ponteru sa „gospodine“. Odvezao ih je do rudnika Krejton. Čuvari su, naravno, prepoznali Meri i Pontera i pustili su ih unutra. Tamo su Meri i Ponter prešli u njen iznajmljeni crveni neon, na kojem su se dok je stajao na parkiralištu nakupili prašina i ptičiji izmet.
Meri je znala kuda treba da krene. Prethodne večeri, pitala je Pontera: „Da li postoji neko posebno mesto na koje bi sutra želeo da odeš?“
Ponter je klimnuo glavom. „Kući“, rekao je. „Odvedi me kući.“
Meri se jako rastužila zbog njega. „Pontere, učinila bih to kada bih mogla, ali ne postoji način. Ti to znaš, mi ne posedujemo potrebnu tehnologiju.“
„Ne, ne“, rekao je Ponter. „Nisam mislio na moju kuću u mom svetu. Mislio sam na moju kuću u ovom svetu, na mesto na ovoj Zemlji koje odgovara mestu na kojem se nalazi moja kuća.“
Meri je bila zbunjena. Nije joj ni palo na pamet da bi to mogla da učini. „Hmm, dobro, naravno, ako ti to želiš. Ali, kako da pronađemo to mesto? Koje karakteristike pejsaža ćeš moći da prepoznaš?“
„Ako mi daš detaljnu mapu tog područja, ja ću da pronađem mesto i možemo da odemo tamo.“
Koristeći Rubenovu lozinku ušli su na sajt kompanije Inko na kome su se nalazile geološke mape cele okoline Sadberija. Ponter nije imao problema da prepozna obrise zemljišta i da pronađe željeno mesto, koje se nalazilo na nekih dvadesetak kilometara od Rubenove kuće.
Meri je odvezla Pontera najbliže što je mogla do mesta koje joj je naznačio. Zemljište oko grada Sadberija bila je prekrivena šumama i niskim žbunjem. Bili su im potrebni sati hoda da bi se probili kroz sve to i mada Meri baš i nije bila neki sportski tip — ponekad bi odigrala poneku partiju tenisa — prijala joj je ova fizička aktivnost, s obzirom da je bila toliko dugo zatvorena u Rubenovoj kući.
Konačno su stigli do jednog brežuljka i Ponter je oduševljeno povikao: „Tamo! Baš tamo! Tamo je moja kuća. Tamo je moja kuća.“
Meri se osvrtala oko sebe i posmatrala mesto: na jednoj strani su se nalazili veliki jasenovi i vitke breze, a na drugoj jezero. Patke su plivale po njemu, a jedna veverica je skakutala po travi. U jezero je uticao potok koji je žuborio. „Divno je“, rekla je Meri.
„Da“, rekao je Ponter uzbuđeno. „Naravno, vegetacija je potpuno drugačija nego u mom svetu. Biljke su uglavnom iste vrste, ali mesta na kojima rastu nisu ista. Ali, stene su veoma slične — i ona stena na sredini potoka! Kako mi je samo ona dobro poznata! Na njoj sam često sedeo i čitao.“
Ponter je potrčao i malo se udaljio od Meri. „Ovde, baš ovde, nalaze se ulazna vrata. A tamo, tamo je moja ... naša ... soba za jelo.“ Nastavio je da trčkara naokolo. „A spavaća soba je ovde, pod mojim nogama.“ Mlatarao je rukama po vazduhu. „Ovo je ono što vidimo kroz prozor spavaće sobe.“
Meri je pratila njegov pogled. „I tamo u tvom svetu, ti možeš da vidiš mamute?“
„Oh, da. I jelene i losove.“
Meri je bila obučena u široku majicu i pantalone. „Zar mamutima, sa onim njihovim krznom, nije leti previše toplo?“
„Oni leti izgube najveći deo krzna“, rekao je Ponter, prilazeći joj. Sklopio je oči. „Zvuci“, rekao je čežnjivo. „Šuštanje lišća, zujanje insekata, žuborenje potoka i — slušaj! — da li čuješ krik ptice gnjurca?“ Polako je odmahnuo glavom čudeći se. „Zvuci su potpuno isti.“
Otvorio je oči i Meri je videla da su mu beonjače oko zlaćanih zenica sada prekrivene ružičastom bojom. „Toliko blizu“, rekao je, glasom koji je podrhtavao. „Toliko blizu. Samo kada bih mogao — “ Ponovo je sklopio oči, čvrsto ih stegao i celo telo mu se trglo, kao da pokušava da snagom volje prođe kroz vreme.
Meri je osetila da joj se srce cepa. To mora da je užasno, pomislila je, biti iznenada odvojen od svog sveta i bačen negde drugde, negde gde je sve toliko slično, a istovremeno i toliko drugačije. Podigla je ruku, ne znajući ni sama šta bi trebalo da učini. Ponter se okrenuo ka njoj i ona nije bila svesna ko od njih dvoje je prvi krenuo ka onom drugom, ali, iznenada, njene ruke su bile na njegovim širokim ramenima, njegova glava je ležala na njenom ramenu i celo njegovo telo se treslo i on je plakao i plakao, dok ga je Meri milovala po plavoj kosi.
Meri je pokušala da se seti kada je poslednji put videla nekog muškarca da plače. Pretpostavljala je da je to bio Kolm; i to, sasvim sigurno, nije plakao zbog nekog od problema koje su imali u svom braku; ne, o tome nisu nikada govorili. A i kada je Kolmova majka umrla, čak je i onda pokušavao da bude hrabar i dozvolio je sebi tek poneku suzu. Međutim, Ponter je sada plakao bez ikakvog stida, plakao je zbog sveta koji je izgubio, zbog ljubavnika kojeg je izgubio, zbog dece koju je izgubio, i Meri ga je pustila da plače i on je plakao sve dok nije osetio olakšanje i bio spreman da prestane.
Kada je to učinio, podigao je pogled ka njoj i nešto rekao. Očekivala je da će Hak prevesti njegove reči kao: „Žao mi je“ — zar se ne očekuje od muškarca da to kaže nakon što je plakao, nakon što je spustio svoj štit, nakon što je dozvolio da ga osećanja preplave. Ali ne, to nije bilo ono što je Ponter rekao. On je jednostavno kazao: „Hvala ti.“ Meri mu se toplo osmehnula i on joj je uzvratio osmeh.
Džasmel Ket je započela dan uputivši se da pronađe Lurt, Adikorovu ženu.
Nije bilo iznenađenja — Lurt se nalazila u svojoj hemijskoj laboratoriji i radila. „Prijatan dan“, rekla je Džasmel, prolazeći kroz četvrtasta vrata.
„Džasmel? Šta ti radiš ovde?“
„Adikor me je zamolio da dođem.“
„Da li je on dobro?“
„Oh, da. On je dobro. Ali potrebno mu je da mu učiniš jednu uslugu.“
„Sve za njega“, rekla je Lurt.
Džasmel se nasmešila. „I nadala sam se da ćeš to reći.“
Bilo im je potrebno mnogo više vremena nego što je Meri očekivala da bi stigli sa mesta gde je Meri parkirala svoja kola do mesta na kojem se nalazila Ponterova kuća, i naravno, isto toliko da se vrate. Kada su stigli do automobila, već je bilo prošlo sedam sati uveče.
Oboje su bili gladni posle tolikog pešačenja i, dok su se vozili, Meri je predložila da odu negde da nešto pojedu. Kada su stigli do jedne male seoske gostionice, na kojoj je stajao natpis da tu služe srnetinu, Meri je zaustavila kola. „Kako ti izgleda?“ — pitala ga je.
„Ja nisam stručnjak za to“, rekao je Ponter. „Koju vrstu hrane oni nude?“
„Srnetinu.“
Biiip! „Šta je to?“
„Jelen.“
„Jelen!“ — uzviknuo je Ponter. „Da, to bi bilo odlično!“
„Ja nikada nisam jela srnetinu“, rekla je Meri.
„Dopašće ti se“, rekao je Ponter.
U trpezariji je bilo samo šest stolova i u tom trenutku unutra nije bilo gostiju. Meri i Ponter su sedeli jedno nasuprot drugom, a između njih je gorela sveća. Čekali su skoro sat vremena dok nije stiglo glavno jelo, ali je Meri uživala u hlebu sa puterom. Želela je da naruči i salatu Cezar, ali i sa nekim ko je sa ove Zemlje bilo bi joj neprijatno zbog mirisa belog luka u dahu, a još manje je želela da rizikuje sa Ponterom, s obzirom koliko je njemu čulo mirisa bilo razvijeno. Umesto toga je naručila običnu salatu od paradajza. I Ponter je naručio istu salatu i očigledno uživao u njoj.