Meri je naručila za sebe čašu crnog vina, koje je, kako se ispostavilo, bilo prilično dobro. „Da li mogu da probam?“ — pitao je Ponter kada je kelner doneo vino.
Meri je bila iznenađena. Kada su večerali u Rubenovoj kući, odbio je da proba vino koje mu je Luiz ponudila. „Naravno“, rekla je Meri.
Pružila mu je čašu i on je otpio mali gutljaj, a onda se namrštio. „Ima oštar ukus“, rekao je.
Meri je klimnula glavom. „Zavolećeš ga postepeno“, rekla je.
Ponter joj je vratio čašu. „Možda“, rekao je. Meri je polako ispila vino, uživajući u toj rustičnoj, prijatnoj gostionici — i u društvu tog nežnog muškarca.
Ćelavi vlasnik gostionice je, očigledno, znao ko je Ponter; uostalom, Ponter je predstavljao veoma upečatljivu pojavu, a uz to je i tiho govorio na svom jeziku, tako da Hak može da prevede ono što kaže. Konačno, gostioničar više nije mogao da izdrži. „Izvinite“, rekao je prišavši njihovom stolu, „gospodine Pontere, da li možete da mi date autogram?“
Meri je začula Hakov biiip i videla kako Ponter podiže obrve.
„Autogram“, rekla je Meri. „To je kada napišeš svoje ime. Ljudi skupljaju takve stvari od slavnih ličnosti.“
Ponovo se začulo biiip. „Slavne ličnosti“, ponovila je Meri. „Poznati ljudi. A ti si to.“
Ponter je pogledao u vlasnika gostionice, zapanjeno. „Ja ... biće mi čast“, rekao je konačno.
Čovek je pružio Ponteru olovku, a zatim i blokčić u kojem je pisao narudžbine, namestivši ga na praznoj stranici. Spustio ga je na sto ispred Pontera.
„Običaj je da se napiše i nekoliko reči osim imena“, rekla je Meri. „Sve najbolje, ili nešto slično.“
Vlasnik gostionice je klimnuo glavom. „Da, molim vas.“
Ponter je slegao ramenima, očigledno zbunjen svim tim, a onda napisao niz znakova na svom jeziku. Vratio je blokčić i olovku čoveku, koji je bio oduševljen.
„Ulepšao si mu dan“, rekla je Meri kada je otišao.
„Ulepšao dan?“ — ponovio je Ponter, ne shvatajući.
„To znači da će se on uvek sećati današnjeg dana zbog tebe.“
„Ah“, rekao je Ponter, smešeći joj se iznad plamena sveće. „A ja ću se uvek sećati ovog dana zbog tebe.“
Poglavlje 41
Pod uslovom da Lurt uspe da izvede ono što je trebalo, Adikor će moći da sutra siđe u svoju laboratoriju. Ali pre toga je morao da obavi još neke pripreme.
Saldak je bio veliki grad, ali je Adikor poznavao većinu naučnika i inženjera koji su živeli u njegovom Obodu, a i dobar deo onih koji su živeli u Centru. Sprijateljio se s jednim od inženjera koji su radili na održavanju robota u rudniku. Dern Kord je bio debeo i veseo čovek; neki su govorili da on pušta robote da obavljaju najveći deo njegovog posla. Ali robot je i bilo ono što je Adikoru bilo potrebno. Krenuo je da poseti Derna; sada uveče, trebalo bi da je stigao kući s posla.
Dernova kuća je bila velika, a drvo koje je joj je davalo osnovni oblik je bilo bar hiljadu meseci staro i poticalo iz vremena samih početaka savremenog uzgajanja drveća.
„Prijatno veče“, rekao je Adikor, penjući se na trem Dernove kuće. Dern je tu sedeo i nešto čitao sa osvetljenog ekrana. Tanka mreža postavljena na tremu je sprečavala insekte da uđu.
„Adikore!“ — rekao je Dern. „Uđi, uđi, samo pazi na mrežu, nemoj da uđu insekti. Hoćeš li nešto da popiješ ili da pojedeš neko meso?“
Adikor je odmahnuo glavom. „Ne, hvala ti.“
„Pa, šta te dovodi ovamo?“ — pitao je Dern.
„Kakav ti je vid?“ — pitao je Adikor.
Dern raširi nozdrve začuvši ovo neobično pitanje. „Dobro, imam očna stakla, naravno, ali nisu mi potrebne za čitanje, bar ne sa ovog ekrana; samo izaberem veće znake.“
„Idi donesi očna stakla“, rekao je Adikor. „Želim da ti nešto pokažem.“
Dern je delovao zbunjeno, ali je ušao u kuću. Trenutak kasnije, vratio se noseći par očnih stakala povezanih elastičnom trakom.
Stavio je traku preko glave, namestivši je iznad luka nad obrvama. Stakla su se nalazila na malim šarkama koje su mogle da se podešavaju; Dern ih je spustio na oči i pogledao u Adikora s iščekivanjem.
Adikor je zavukao ruku u džep na levom boku i izvukao list od tanke plastike koji je ispisao danas popodne. Pisao je najsitnije što je mogao — morao je da uzme pero sa najmanjim vrhom. Rezolucija skenera je umnogome poboljšana od vremena kada su načinjeni oni snimci na kojima se vidi kako Adikor udara Pontera, ali je, ipak, postojala granica koliko sitne detalje oni mogu da registruju. Adikor je dobio grčeve u desnoj ruci pišući najsitnije moguće znake tako da onaj ko to posmatra u paviljonu sa Arhivom alibija ne može da ih pročita.
„Šta je to?“ — pitao je Dern, uzevši list i pogledavši ga. „Oh!“ — uzviknuo je kada je počeo da čita. „Zaista! Da li misliš? Pa ... ne mogu da ti dam novog, ne, ako postoji mogućnost da ga izgubiš. Ali imam nekoliko starih koji treba da budu rastavljeni na delove; jedan od njih bi mogao da ti sasvim dobro posluži.“
Adikor je klimnuo glavom. „Hvala ti.“
„Pa, gde i kada ti je to potrebno?“
Adikor je hteo da mu da znak da ćuti, ali bez obzira na svu svoju veselost, Dern nije bio idiot. Klimnuo je glavom kada je pročitao informaciju koja mu je bila potrebna napisanu na listu. „Da, dobro. Biću tamo i čekaću te.“
Posle večere, Ponter i Meri vratili su se u njen automobil i krenuli natrag ka Sadberiju. „Danas sam uživao“, rekao je Ponter. „Uživao sam u tome što sam izašao iz grada. Ali pretpostavljam da sada treba da vidim i druga mesta.“
Meri se nasmešila. „Postoji ceo ogromni svet koji čeka da ga upoznaš.“
„Shvatam“, rekao je Ponter. „I ja moram da prihvatim da ću u svom novom životu predstavljati... neobičnost.“ Meri je zaustila da nešto kaže, ali nije joj ništa palo na pamet. Ponter jeste bio neobičan; u nekom od surovijih vekova on bi završio kao cirkuska atrakcija. Na kraju, ipak nije prokomentarisala ovu njegovu opasku, već je rekla: „U našem svetu postoji mnoštvo različitosti. Geografski se, sigurna sam, ne razlikuje mnogo od tvog, ali mi imamo mnogo kultura, mnogo vrsta arhitekture, mnogo drevnih građevina.“
„Shvatam da moram da putujem; to mora da bude moj doprinos“, rekao je Ponter. „Mislio sam da ostanem ovde, da ostanem blizu Sadberija, u slučaju da se kapija ponovo otvori, ali već je prošlo previše vremena. Siguran sam da je Adikor pokušao; dakle, nije uspeo da ponovi uslove koji su doveli do mog dolaska ovamo.“ Meri je u njegovom glasu čula kako s oklevanjem i sam prihvata ovo što kaže. „Da, ići ću gde god se očekuje da odem; otići ću daleko odavde.“
U tom trenutku su već bili daleko od svetlosti gostionice i malog sela u kojem se ona nalazila. Meri je pogledala kroz bočni prozor na svojoj strani, obrativši pažnju na nebo.
„Bože!“, rekla je.
„Šta?“ — pitao je Ponter.
„Pogledaj sve one zvezde; nikada nisam videla toliko mnogo zvezda!“
Zaustavila je kola uz ivicu seoskog puta, sklonivši ih da ne bi smetala nekome ko bi mogao da naiđe. „Moram da pogledam.“ Izašla je iz automobila, a Ponter je krenuo za njom. „Ovo je veličanstveno“, rekla je Meri, zabacivši glavu unazad i gledajući u nebo.
„Uvek sam uživao u posmatranju neba noću“, rekao je Ponter.
„Nikada nisam videla ovakvo nebo kao što je sada“, rekla je Meri. „U Torontu je to nemoguće videti. Živim u ulici koja se zove Observatori lejn, ali tu si srećan ako uspeš da vidiš nekoliko desetina zvezda, čak i zimi kada su noći najtamnje.“