„Nemam pojma“, rekla je Meri iskreno.
„Zar ne shvatate?“ — pitala je Luiz. „To je kao da se Marija prebacila u ovaj univerzum iz druge vremenske linije, one u kojoj Eva nije uzela jabuku, one u kojoj nije došlo do pada čoveka, one u kojoj ljudi žive neokaljani Prvobitnim grehom.“
Meri je klimnula glavom sumnjičavo. „O tome bi moglo da se raspravlja.“
Luiz se nasmešila. „Pa, videćete odmah paralelu između Pontera i Bogorodice. Da se vratim na svoje prethodno pitanje: ako je Ponter u pravu i ako se univerzum cepa svaki put kada se donese neka odluka, kada se univerzum prvi put podelio? A vi ste rekli da se to dogodilo kada je neko prvi put doneo odluku. Ali, kada se to prvi put desilo? Ne u Bibliji, već u realnosti.“
Meri je uzela još jedan čips. „Bože, ne znam. Prvi put kada su trogloditi odlučili da skrenu levo umesto desno?“
Luiz je spustila plastičnu šolju sa kafom na mali stočić. „Ne, ne mislim da je bilo tako. Trogloditi nisu imali svest i volju; oni su bili kao i sve ostale primitivne forme života — samo hemijske mašine. Stiven Džej Gult govori u svojoj knjizi o vraćanju trake života unazad i dobijanju različitih rezultata, a kada to kaže, on aludira na teoriju haosa. Ali on greši. Ma koliko puta da staviš nekog troglodita na isto raskršće, on će krenuti istim putem. Troglodit ne razmišlja, on nema svest. On samo procesuira stvarnost svojm čulima i čini ono što ona diktiraju. On ne vrši nikakav izbor. Gult je u pravu — na neki način — kada kaže da kada bi prvobitni uslovi bili promenjeni, ishod bi mogao da bude potpuno različit, ali vraćanje trake života unazad i njeno ponovno puštanje neće dati ništa više drugačiji ishod nego što se dešava kod ponovnog puštanja trake s filmom Prohujalo s vihorom jer rezultat neće biti taj da Ret i Skarlet ostanu zajedno. Ne, ja verujem da su se realne odluke, realni izbori, realna svest pojavili tek mnogo, mnogo kasnije. Mislim da smo mi — Homo sapiensi — bili prva svesna bića na ovoj planeti.“
„I ranije vrste ljudskih bića posedovali su razvijene forme ponašanja“, rekla je Meri. „Homo ergaster, Homo erectus, Homo habilis, čak i australopitekus i Kenyanthropus.“
„Da, znam da je ovo vaše područje, profesorko Von — “ Da li je moguće da za sve ono vreme koje su provele zajedno u karantinu nikada nije rekla Luiz da može da joj se obraća na „ti“, pomislila je Meri. „Ali čitala sam nešto o tome na Inernetu. Po onome što sam uspela da zaključim, te prethodne vrste ljudskih bića nisu imale ništa razvijenije forme ponašanja nego što je, na primer, ponašanje dabra kada gradi branu.“
„Oni su pravili oruđe“, rekla je Meri.
„Oui“, rekla je Luiz. „Ali, zar to nije bilo repetitivno ponašanje i zar nisu neprestano pravili jedno isto, potpuno identično oruđe, i zar hiljade njih nisu vekovima i vekovima sve isto radili? Sva oruđa su bili napravljena na osnovu istog mentalnog sklopa, istog dizajna?“
Meri je klimnula glavom. „To je tačno.“
„Nesumnjivo su morale da postoje neke prirodne varijacije između oruđa“, rekla je Luiz, „zasnovane samo na slučajnim i nasumičnim razlikama do kojih je dolazilo kada se otkidaju komadići kamena dok se pravi oruđe. Da je kod njih postojala svest, čak i da se nije dogodilo da im na pamet padne bolja ideja, zar ne bi videli da je neko oruđe bolje od drugog? Ono što hoću da kažem je da nije neophodno da ti padne na pamet ideja o okruglom točku sa šest paoka; možeš da počneš od točka sa pet paoka, ali ako slučajno napraviš točak sa šest paoka, primetićeš da se bolje okreće. Konačno, doći ćeš do savršeno okruglog točka.“
Meri je klimnula glavom.
„Ali, ako svest ne postoji“, rekla je Luiz, „ti jednostavno odbaciš bolju verziju kao onu koja se ne uklapa u tvoj mentalni sklop onoga što se pretpostavlja da treba da napraviš i to je ono što pokazuje svo to oruđe koje su arheolozi pronašli — umesto da se vidi postepeno napredovanje tokom vremena, sve je isto. Jedino objašnjenje koje meni pada na pamet je to da nije postojao svesni izbor bolje verzije: onaj koji je izrađivao oruđe jednostavno nije bio svestan, on nije mogao da shvati da neki određeni način udaranja o kamen dovodi do boljeg proizvoda nego neki drugi način. Dizajn je uvek bio isti, zauvek nepromenljiv ...“
„Zanimljivo razmišljanje“, rekla je Meri, iskreno zadivljena.
„A kada posmatramo kompleksno repetitivno ponašanje kod životinja, kao što je, na primer, kada dabar gradi branu, mi to nazivamo instinktom, a upravo to je i pravljenje oruđa bilo. Ne, sve dok se nije pojavio Homo sapiens nije postojala svest — i, sada sledi glavna začkoljica! — zapravo, za prvih šezdeset hiljada godina postojanja Homo sapiensa nije postojala svest.“
„O čemu ti to govoriš?“ — pitala je Meri.
„Kada se čovek koji je anatomski identičan današnjem prvi put pojavio?“ — pitala je Luiz, uzevši ponovo svoju solju sa kafom.
„Pre oko sto hiljada godina.“
„To je ista brojka koju sam ja našla na Internetu. Da li sam ja dobro shvatila? Pre sto hiljada godina su se pojavila bića koja su izgledala isto kao mi, koja su hodala isto kao mi? Bića sa mozgovima koji su bili iste veličine i oblika kao što su naši mozgovi, sudeći bar po njihovim lobanjama?“
„Tačno“, rekla je Meri. Završila je s čipsom i izvadila papirnu maramicu iz tašne da bi obrisala masne prste.
„Ali“, počela je Luiz, „sudeći po onome što sam pročitala — šezdeset hiljada godina oni nisu razmišljali. Šezdeset hiljada godina oni nisu činili ništa što nije bilo isključivo instinktivno. A onda, pre četrdeset hiljada godina, sve se promenilo.“
Meri je širom otvorila oči. „To se naziva Veliki skok napred.“
„Tačno!“
Meri je osetila kako joj srce snažnije udara. Veliki skok napred je bio termin koji su neki antropolozi dali trenutku buđenje do kojeg je došlo pre četrdeset hiljada godina; drugi su to nazivali Paleolitska revolucija. Kao što je Luiz rekla, ljudska bića koja su izgledala kao današnja već su postojala šest stotina vekova do tog trenutka, ali oni nisu stvarali umetnička dela, oni nisu ukrašavali svoja tela nakitom i nisu sahranjivali svoje mrtve i u grobove stavljali određene predmete. Ali, počevši simultano svugde, pre četrdeset hiljada godina, iznenada su ljudska bića počela da stvaraju divne slike na zidovima pećina, da nose ogrlice i narukvice i da zakopavaju u zemlju svoje voljene zajedno sa hranom, oružjem i drugim vrednim predmetima koji bi mogli da im zatrebaju u životu posle smrti. Umetnost, moda i religija su se pojavili istovremeno i to je zaista predstavljalo Veliki skok napred.
„Dakle, ti kažeš da je neki Kromanjonac pre četrdeset hiljada godina iznenada počeo da donosi odluke i da je univerzum tada počeo da se cepa?“
„Ne baš to“, rekla je Luiz. Očigledno popivši kafu, ustala je i donela još jednu šolju. „Razmislite o ovome: šta je izazvalo Veliki skok napred?“
„To niko ne zna“, rekla je Meri.
„Bez obzira, to u svakom slučaju predstavlja trenutak rađanja svesti, da li biste to tako rekli?“
„Verovatno bih“, rekla je Meri.
„Ali to rađanje svesti ne prati nikakva velika fizička promena; ne radi se o tome da se pojavila nova vrsta ljudskih bića koja su iznenada počela da stvaraju umetnička dela. Mozgovi sposobni za svesno razmišljanje su postojali već šezdeset hiljada godina, ali oni nisu posedovali svest. A onda se nešto dogodilo.“
„Da, Veliki skok napred. Ali, kao što sam već rekla, niko ne zna šta ga je izazvalo.“
„Da li ste ikada čitali Rodžera Penrouza? Njegovu knjigu Carev novi um?“