Robert Džordan
Gospodar haosa
Za Betsi.
PROLOG
Prva poruka
Demandred istupi na crne padine Šajol Gula i prolaz, otvor u tkanju stvarnosti, nestade. Iznad njega, uskomešani sivi oblaci prikrili su nebo, naopako more lenjih talasa pepela što se sudaraju oko skrivenog vrha planine. Pod njim, preko puste doline trepere čudna svetla, slabašna plava i crvena, ne uspevajući da razbiju senovitu tminu što je obavila njihov izvor. Munja zapara oblake i zatutnja tromi grom. Para i dim podigoše se sa pukotina rasutih niz padinu, malih koliko čovečija šaka ili pak dovoljno velikih da progutaju i desetoricu ljudi.
Odmah je otpustio Jednu moć i sa iščezlim slatkim osećanjem otišla su i izoštrena čula, zbog kojih je sve bivalo snažnije, jasnije. Odsustvo saidina ostavilo ga je praznog, a opet, izgleda da bi samo budala bila iole spremna tla ovde usmerava. Uostalom, samo bi budala i želela da bolje vidi, omiriše ili oseti.
U onome što se sada zvalo Doba legendi, ovo je bilo bezazleno ostrvo u hladnom moru, omiljeno među onima koji su uživali u seoskim predelima. Uprkos pari, sada je bilo jezivo hladno; nije sebi dopustio da oseti studen, ali nagonski je povukao krznom opervaženi plašt od baršuna. Izdisao je paper-jasli izmaglicu, jedva vidljivu pre nego što bije progutao vazduh. Svet je bio čisti led nekoliko stotina liga severno, no Takandar je oduvek bio suv kao i svaka druga pustinja, mada stalno okovan zimom.
U neku ruku, bilo je vode; modrikasti potočić teglio se niz stenovitu padinu pored kovačnice sivog krova. Iznutra su odzvanjali maljevi i uz svaki odjek na skučenim bi prozorima blesnula bela svetlost. Uz grubi kameni zid kovačnice u beznađu se zgrčila žena u dronjcima. Bez sumnje, posredi su bili ljudi zarobljeni prilikom upada u Krajine. Ali tako ih je malo; mora biti da se sada Mirdraali jedu od muke. Posle nekog vremena oštrice bi im propadale i morale su biti zamenjene, bez obzira na to što su se upadi u Krajine proredili.
Pojavi se jedan kovač, zdepasto tromo čovekoliko stvorenje kao od planine odvaljeno. Kovači nisu bili odistinski živi; ma koliko udaljeni od Šajol Gula, pretvarali bi se u kamen ili prah. Niti su se bavili uobičajenim kovačkim zanatom; nisu pravili ništa drugo doli mačeve. Ruke ovoga držale su mač u dugim mašicama, već utrnulu oštricu, bledu kao mesecom obasjani sneg. Živ ili ne, kovač je bio obazriv kada je u tamni potok uronio metal koji je tinjao.
„Ne! Ne! NE!“, vrisnuo je tada. Zvuk je nestajao ne jenjavajući, kao da je onaj koji vrišti povučen nezamislivo daleko. Sada je oštrica bila gotova.
Još jednom, pojavio se kovač – možda onaj isti, možda neki drugi – i povukao ženu na noge. Žena, beba i dete počeše da jauču, ali ipak, detence bi istrgnuto i gurnuto u naručje devojčice. Konačno, žena pronađe u sebi mrvicu hrabrosti. Uplakana, ona se mahnito ritnu i ogreba kovača. To mu je zasmetalo koliko bi i kamenu. Njeni krici zamreše čim se našla unutra. Maljevi ponovo počeše da odjekuju, zaglušivši dečje jecaje.
Jedno kovanje, jedna oštrica dovršena, a biće još dve. Demandred nikada ranije nije video manje od pedeset zarobljenika koji čekaju da plate danak Velikom gospodaru Mraka. Mora biti da se Mirdraali baš jedu od muke.
„Zar se dangubi kada pozove Veliki gospodar?“ Glas je zvučao kao mrvljenje istrulele kože.
Demandred se lagano okrenu – kako li samo jedan Polučovek sme da mu se obrati takvim tonom – ali reči osude mu zamreše na usnama. Nije posredi bio bezoki pogled nezdravo bledog lica; Mirdraalov pogled užasnuo bi svakog čoveka, ali Demandred je odavno iščupao strah iz sebe. Svi su oni bili stasiti, visoki, izvitoperene predstave ljudi, toliko nalik jedni drugima kao da su izliveni u istom kalupu. Ovaj je bio viši.
„Ja ću te odvesti Velikom gospodaru", rekao je Mirdraal. „Ja sam Sajdar Haran.“ Okrenuo se i pošao uz planinu, vijugavim zmijskim pokretima. Crni plašt visio mu je neprirodno mirno, bez ikakvog mreškanja.
Demandred je oklevao pre nego što je krenuo za njim. Imena Poluljudi oduvek su bila na jezikolomnom troločkom. Šajdar Haran došlo je na onom što su ljudi sada nazivali Starim jezikom. Značilo je Ruka Mraka. Još jedno iznenađenje, a on ih nije voleo, pogotovo ne na Šajol Gulu.
U planinu se moglo ući kroz jednu od rasutih pukotina, iz koje nisu izlazili ni dim ni para. Ulaz je bio dovoljno velik da zajedno prođu dvojica ljudi, ali Mirdraal je i dalje išao prvi. Gotovo odmah, put se spuštao; tunel je bio popločan ravnim i uglačanim kamenom. Dok je Demandred zalazio sve dublje, prateći široka leđa Šajdara Harana, hladnoća se polako gubila pred sve jačom toplotom. Bio je svestan te promene, ali nije dozvolio da ona na njega utiče. Bleda svetlost, jasnija od večitog sumraka napolju, podigla se sa kamena i ispunila tunel. Sa svoda su štrčali nazubljeni šiljci, kameni zubi spremni da škljocnu; pripadali su Velikom gospodaru, da razderu nevernog ili izdajnika. Nisu bili prirodni, naravno, ali bili su đelotvorni.
Demandred je iznenada nešto primetio. Svaki put kada je prolazio ovuda ti šiljci skoro bi mu očešali teme. Sada su bili za dve šake ili više nad Mirdraalovom glavom. To ga je iznenadilo. Nije posredi bila promena visine tunela – ovde je čudno bilo obično – već o dodatnom prostoru koji je Polučovek dobio. Veliki gospodar je namigivao Mirdraalima kao i ljudima. Taj dodatni prostor bio je nešto što valja zapamtiti.
Tunel se iznenada otvorio na širokom rubu iznad jezera istopljenog kamena, crvenog prošaranog crnim, gde su plamenovi visine čoveka igrali, zamirali i nanovo se podizali. Nije bilo svoda, samo veliki otvor što se diže kroz planinu prema nebu, koje nije bilo takandarsko. Spram ovog, takandarsko je izgledalo obično, sa svojim divlje izbrazdanim oblacima koji jure kao da su gonjeni najjačim vetrovima što ih je svet video. Ljudi su ovo zvali Jama usuda i samo je nekolicina znala koliko je to ime prikladno.
Čak i posle svih poseta – a prva je bila pre dobrih tri hiljade godina – Demandred je osetio strahopoštovanje. Ovde je mogao da oseti Rupu, toliko davno izbušeni otvor do mesta gde je Veliki gospodar zatvoren još od trena Stvaranja. Ovde ga je preplavilo prisustvo Velikog gospodara. Fizički, to mesto nije bliže Rupi od bilo kog drugog na svetu, ali ovde je Šara istanjena, zbog čega je mogla da se oseti.
Demandred nikad nije bio bliži osmehu. Kakve su budale bili oni koji su se suprotstavili Velikom gospodaru. Ah, Rupa je i dalje bila zatvorena, mada slabije nego kada je ustao iz dugog sna i oslobodio se iz sopstvenog zatvora u njoj. Zaprečena, ali šira nego kada se probudio. Opet, ne toliko velika kao kad je sa svojom bratijom bačen u nju po okončanju Rata Moći, ali prilikom svake posete posle buđenja sve prostranija. Uskoro će prepreke nestati i Veliki gospodar ponovo će se ispružiti preko zemlje. Uskoro će doći Dan povratka. I on će vladati svetom za sva vremena. Naravno, pod Velikim gospodarom. I, razume se, sa ostalim preživelim Izabranima.
„Sada možeš otići, Polutane.“ Nije želeo da ovo biće ovde vidi kako ga nadvladava zanos. Zanos i bol.
Šajdar Haran se ne pomeri.
Demandred otvori usta – i glas mu prasnu u glavi.
DEMANDREDE.
Zvati to glasom bilo je kao planinu nazvati kamenčićem. Gotovo da ga je skršilo unutar lobanje; ispunilo ga je zanosom. On pade na kolena. Mirdraal je hladno stajao i posmatrao ga, ali samo je delićem sebe mogao da uopšte primeti to biće, uz taj glas koji mu ispunjava mozak.