Alvina je začudilo da neko uopšte može postaviti tako jednostavno pitanje, i njegove nade da će steći neka nova znanja počele su polako da kopne.
„Pomoću Banaka Sećanja, naravno“, uzvrati on. „U Diasparu se uvek nalaze isti ljudi, premda se njihovo periodično grupisanje menja na taj način što im se tela stvaraju ili unuštavaju.“
Kedron odmahnu glavom.
„To je tek mali deo odgovora. Sa potpuno istim ljudima mogu se načiniti sasvim drugačiji sklopovi društva. Ja to nisam u stanju da dokažem, niti imam neko pouzdano jemstvo, ali uveren sam da je tačno. Tvorci grada nisu naprosto fiksirali njegove žitelje; oni su utvrdili zakone koji upravljaju njihovim ponašanjem. Mi smo gotovo nesvesni postojanja ovih zakona, ali im se ipak pokoravamo. Diaspar predstavlja zamrznutu kulturu koja se ne može menjati izvan uskih granica. U Bankama Sećanja nalaze se uskladištene i mnoge druge stvari, osim naših tela i ličnosti. Tu je zaptivena i slika samog grada, u kojoj se svaki atom protivi promenama koje vreme može da donese. Baci pogled na ovaj pod: postavljen je tu pre mnogo miliona godina i nebrojeno mnoštvo stopala prešlo je preko njega. Možeš li da primetiš i najmanji znak trošnosti? Nezaštićena materija, ma kako čvrsta, odavno bi se pretvorila u prah.
Ali dokle god postoji energija neophodna za rad Banaka Sećanja i dok matrice koje one sadrže budu upravljale sklopom grada, fizička strukura Diaspara nikada se neće promeniti.“
„Ali nekih promena je ipak bilo“, usprotivi se Alvin. „Mnogo zgrada je porušeno od kada je grad sazdan, a nove su podignute.“
„Razume se, ali samo korišćenjem informacija uskladištenih u Bankama Sećanja, koje su iskombinovane u novi poredak. U svakom slučaju, nisam to imao na umu kada sam govorio o načinu na koji se grad može fizički očuvati. Suština stvari je u tome da u Diasparu postoje i takve mašine koje čuvaju našu socijalnu strukturu. One vode računa o svakoj promeni, ispravljajući je pre no što postane odveć velika. Kako mašine to čine? Ne znam: možda odabirajući one koji će izaći iz Dvorane Stvaranja; možda manipulišući sklopovima naših ličnosti. Mi možemo misliti da raspolažemo slobodnom voljom, ali ko bi bio potpuno siguran u to?
No, bez obzira na sve, problem je bio rešen. Diaspar je opstao i bezbedno plovi niz vekove, poput nekog velikog broda koji kao tovar ima sve ono što je preostalo od ljudske rase. Posredi je zadivljujuće dostiguće socijalnog inženjeringa, premda je sasvim drugo pitanje da li je ono vredno truda.
Postojanost, menutim, nije dovoljna. Ona lako vodi u stagnaciju, pa, dakle, i u dekadenciju. Projektanti grada preduzeli su obimne mere da se to izbegne, mada ove napuštene zgrade nagoveštavaju da im to nije sasvim pošlo za rukom. Ja, Kedron Lakrdijaš, predstavljam takone deo plana. Sasvim mali deo, možda. Voleo bih da su okolnosti drugačije, ali šta se može.“
„Koliki je, u stvari, taj deo?“ upita Alvin, i dalje pipajući u mraku i već pomalo razdražen.
„Recimo da ja unosim proračunatu količinu nereda u grad. Ako bi se sasvim razjasnio moj delokrug, obezvredila bi se njegova efikasnost. Prosunuj o meni prema mojim delima, kojih je malo, a ne prema mojim rečima, kojih ima čitavo obilje.“
Alvin nikada ranije nije sreo nekoga poput Kedrona. Lakrdijaš je predstavljao pravu ličnost — karakter koji je za glavu iznad opšteg nivoa jednoobraznosti tipičnog za Diaspar.
Bilo je, doduše, malo nade da se otkrije šta su tačno njegove dužnosti i kako ih on sprovodi, ali preko toga se još moglo preći. Alvin je osećao da je najznačajnije to što najzad postoji neko sa kim može da razgovara — kada bi se pojavio izvestan predah u monologu — i ko je u stanju da mu pruži odgovore na mnoge probleme koji ga odavno zaokupljuju.
Vratili su se zajedno hodnicima Loranove Kule i izišli pored praznog pokretnog puta. Tek kada su se ponovo obreli na ulicama, Alvinu je palo na pamet da ga Kedron uopšte nije zapitao šta je radio tamo, na rubu nepoznatog. Podozrevao je da Kedron zna razlog, da ga to zanima, ali da nije iznenanen. Nešto mu je govorilo da bi bilo veoma teško iznenaditi Kedrona.
Razmenili su brojeve indeksa, tako da su mogli stupiti u vezu kad god bi to našli za shodno. Alvin je poželeo da češće vina Lakrdijaša, premda se pribojavao da bi se duže ostajanje u njegovom društvu moglo pokazati iscrpljujućim. Pre no što se ponovo budu sreli, menutim, on je odlučio da ispita šta mu prijatelji, a osobito Jeserak, mogu reći o Kedronu.
„Do našeg sledećeg susreta“, reče Kedron i brzo iščeznu. Alvina je to malo naljutilo. Ako nainete na nekoga kada se projektujete i niste telesno prisutni, predstavljalo je stvar dobrog vladanja staviti to do znanja odmah od početka. U suprotnom, sagovrnik bi ponekad dolazio u nimalo prijatne situacije. Možda je Kedron sve ovo vreme sasvim spokojno proveo kod kuće — ma gde da mu se nalazio dom. Broj koji je dao Alvinu jemčio je da će svaka poruka stići do njega, ali nije otkrivao gde stanuje. To je, doduše, bilo u saglasnosti sa opštim običajem. Sa brojem indeksa mogli ste postupati prilično širokogrudo, dok je adresa predstavljala nešto što se poverava samo prisnim prijateljima.
Dok se vraćao natrag u grad, Alvin je razmišljao o svemu onome što mu je Kedron ispričao o Diasparu i njegovom društvenom ustrojstvu. Izgledalo je čudno što nikada nije sreo još nekog ko bi bio nezadovoljan svojim načinom života. Diaspar i njegovi žitelji bili su sazdani kao deo jednog glavnog plana; oni su obrazovali savršenu simbiozu. Tokom svojih dugih života, ljudi u gradu se nikada nisu dosanivali. Premda je njihov svet bio sasvim sićušan prema merilima ranijih razdoblja, njegova složenost bila je zapanjujuća, a obilje čuda i riznice neprocenjivi. Čovek je ovde sabrao sve plodove svog genija, sve što je bilo sačuvano iz ruševina prošlosti. Svi gradovi koji su ikada postojali, govorilo se, dali su ponešto Diasparu; pre dolaska Osvajača, njegovo ime bilo je poznato na svim svetovima koje je Čovek izgubio. U zdanju Diaspara stekla su se sva umeća, sve veštine Carstva. Kako su se dani slave polako približavali kraju, genij ljudi sazidao je grad i opremio ga mašinama koje su ga učinile besmrtnim. Ma šta se zaboravilo, Diaspar će živeti i bezbedno nositi potomke Čoveka niz reku vremena.
Oni su ostvarili samo puki opstanak, ali bili su zadovoljni njime. Postojalo je na milione stvari kojima su mogli osmisliti svoje živote od onog časa kada bi izišli, gotovo potpuno odrasli, iz Dvorane Stvaranja, do trenutka kada bi se, tek neznatno ostarelih tela, vraćali u Banke Sećanja grada. U svetu gde su svi muškarci i žene raspolagali inteligencijom koja bi se nekada smatrala odličjem genijalnosti, nije moglo biti opasnosti od dosade. Uživanje u razgovorima i raspravama, složene formalnosti društvenog ophonenja — već je i to bilo dovoljno da zaokupi pretežan deo jednog ljudskog veka. Osim toga, postojala su i velika formalna pretresanja, kada bi čitav grad kao opčinjen slušao dok bi se najizvrsniji umovi ogledali i borili da dosegnu one planinske vrhove filosofije, koji su bili neosvojivi, ali i čiji izazov nikada nije jenjavao.
Nijedan muškarac ili žena nisu bili bez nekog intelektualnog interesovanja kome bi se predavali. Eriston je, na primer, provodio najveći deo vremena u raspredanjima sa Centralnim Kompjuterom, koji je doslovce bdio nad celim gradom, ali je ipak imao vremena da vodi mnoštvo istovremenih rasprava sa svakim ko bi poželeo da oproba svoju domišljatost spram njegove. Već tri stotine godina, Eriston se upirao da stvori logičke paradokse koje mašina ne bi bila u stanju da razreši. Nije očekivao da će postići neki veći uspeh bar u još nekoliko života.