Trebalo je da nasluti da će se Alvin jednoga dana sresti sa Lakrdijašem, kao i da će taj susret imati nepredvidive posledice. Kedron je predstavljao drugu osobu u gradu za koju se moglo reći da je nastrana ali njegovu nastranost su iplanirali tvorci Diaspara. Odavno je bilo otkriveno da bez izvesnog zlodela i nereda Utopija ubrzo postaje nepodnošljivo dosadna. Po prirodi stvari, menutim, nije se moglo jemčiti da će zločin postojati na optimalnom nivou koji je zahtevala socijalna jednačina. Ukoliko je, naime, opunomoćen i regulisan, on prestaje da bude zločin.
Poziv Lakrdijaša predstavljao je rešenje — na prvi pogled naivno, pa ipak veoma tanano — koje su usavršili projektanti grada. U čitavoj istoriji Diaspara nije bilo ni dve stotine osoba čija su mentalna svojstva odgovarala ovoj naročitoj ulozi. Ovi ljudi uživali su izvesne pogodnosti koje su ih štitile od posledica njihovog delanja, premda je bilo i takvih Lakrdijaša koji su prešli dopuštene granice i bili kažnjeni jedinom kaznom koja se mogla izvršiti u Diasparu — prognani su u budućnost pre no što se njihovo tekuće bivstvovanje okončalo.
U retkim i nepredvidljivim prilikama Lakrdijaš bi nekom smicalicom naglavce okrenuo ceo grad, ali se uglavnom ispostavljalo da je posredi neka dobro smišljena praktična šala ili sračunat napad na neko trenutno omiljeno verovanje, odnosno način života. Ako se sve to ima na umu naziv ‘Lakrdijaš’ bio je više nego prikladan. Nekada su postojali ljudi koji su imali veoma slična zaduženja i ovlašćenja, u davnim vremenima kada je još bilo dvorova i kraljeva.
„Olakšaćemo stvari“, reče Jeserak, „ako budemo iskreni jedan prema drugome. Obojica znamo da je Alvin jedinstven, da nikada ranije nije živeo u Diasparu. Možda ti možeš bolje od mene da razabereš šta to znači. Sumnjam da se u gradu može dogoditi bilo šta što ne bi bilo isplanirano, tako da verovatno postoji odrenena svrha zbog koje je on stvoren. Da li će on ostvariti tu svrhu, ma šta ona bila, ja ne znam. Isto tako nemam pojma da li je ona dobra ili rnava. Ona mi je, naprosto, nedokučiva.“
„Da se ona možda ne odnosi na nešto što je izvan grada,“
Jeserak se strpljivo osmehnuo; kao što se i moglo očekivati, Lakrdijaš je sprovodio u delo svoju malu šalu.
„Objasnio sam mu šta se nalazi napolju; on zna da sa druge strane zidova Diaspara postoji samo pustinja. Odvedi ga tamo, ako možeš; možda ti znaš put. Kada se jednom suoči sa stvarnoću, to će možda odagnati neobičnost iz njegovog uma.“
„Mislim da je on već video spoljni svet“, reče Kedron tiho. Kazao je to više samome sebi nego Jeseraku.
„Ne verujem da je Alvin srećan“, nastavi Jeserak. „Još nije stupio ni u kakvu ozbiljnu vezu, a i ne vidim kako bi, kada ga još proganja ta fiks-ideja. Pa ipak, on je veoma mlad. Nije isključeno da će prerasti ovu fazu i uklopiti se u opštu shemu grada.“
Izgledalo je kao da Jeserak pokušava sam sebe da uveri u to što govori, tako da se Kedron zapita koliko je on stvarno ubenen u to.
„Reci mi, Jeserače“, upita ga Kedron iznenada, „zna li Alvin da on nije prvi koji je bio Jedinstven?“
Jeserak ga pogleda uplašeno, a zatim pomalo izazivački.
„Mogao sam pretpostaviti“, reče on potišteno, „da ćeš ti to znati. Koliko je Jedinstvenih bilo u čitavoj istoriji Diaspara? Ne više od deset?“
„Četrnaest“, odgovori Kedron bez oklevanja. „Ne računajući Alvina.“
„Bolje si obavešten od mene“, reče Jeserak oporo. „Možda mi možeš kazati šta se dogodilo sa tim Jedinstvenima?“
„Nestali su.“
„Hvala: to sam već i sam znao. Zbog toga sam i rekao Alvinu što sam mogao manje o njegovim prethodnicima; teško da bi mu to poboljšalo sadašnje raspoloženje. Smem li da računam na tvoju saradnju?“
„Za sada, da. I ja želim da ga proučim; tajanstvenosti su me oduvek privlačile, a u Diasparu ih ima tako malo. Osim toga, imam osećaj da Usud priprema jednu lakrdiju spram koje će svi moji poduhvati izgledati više nego skromni. Ako je to tačno, onda ću preduzeti sve da ne propustim finale.“
„Ti kao da uživaš da govoriš u zagonetkama“, požali se Jeserak. „Na šta, u stvari, ciljaš?“
„Sumnjam da su moja nagananja iole bolja od tvojih. Pa ipak, uveren sam da ni ti, ni ja, niti bilo ko u Diasparu neće biti u stanju da spreči Alvina da ostvari ono što je naumio.
Mislim da nas u budućnosti čeka nekoliko veoma zanimljivih stoleća.“
Jeserak je ostao dugo nepomično da sedi, sasvim zaboravivši na matematiku, pošto je Kedronova prilika iščezla sa vidika. Izvesna zla slutnja, koju on nikada ranije nije iskusio, počela je da ga tišti svom svojom težinom. U magnovenju se zapitao da li da zatraži prijem u Veću, ali onda se pobojao da bi to moglo biti samo dizanje smešne graje ni oko čega. Možda je cela stvar predstavljala neku zapetljanu i mračnu Kedronovu lakrdiju, premda mu nije bilo jasno zašto je baš on morao biti izabran kao njena meta.
Pažljivo je razmotrio ceo problem, ispitujući ga iz svih uglova. Posle nešto više od jednog časa, doneo je odluku koja je bila tipična za njega.
Sačekaće i videće razvoj doganaja.
Alvin nije gubio vreme, već se dao u sakupljanje svega onoga što se znalo o Kedronu. Kao i uvek, Jeserak mu je bio glavni izvor obaveštenja. Stari učitelj pružio mu je podroban činjenički izveštaj o svom susretu sa Larkdijašem, dodavši tome ono malo što je znao o njegovom načinu života. U meri u kojoj je to bilo moguće u Diasparu, Kedron je bio samotnjak: niko nije znao gde stanuje niti kakav život provodi. Poslednja lakrdija koju je priredio bila je pomalo detinjasta smicalica: pre pedeset godina izazvao je opšte blokiranje pokretnih puteva. Stoleće pre toga, pustio je veoma razljućenog zmaja koji je lutao gradom, proždirući sva postojeća ostvarenja jednog tada naročito popularnog skulptora. Siromah umetnik, koji se s razlogom uspaničio kada su otpale sve sumnje u pogledu alinog jednoličnog jelovnika, utekao je u neko skrovište i nije izišao iz njega sve dok čudovište nije nestalo na isto tako volšeban način na koji se i pojavilo.
Ovi izveštaji su bespogovorno ukazivali na jednu stvar. Kedron se veoma dobro razumeo u mašine i energiju koje upravljaju gradom i mogao ih je potčiniti svojoj volji veštije nego što bi to ikom drugom uspelo. Sva je prilika, menutim, da postoji odrenena superkontrola koja sputava odveć ambiciozne Lakrdijaše da prouzrokuju trajnu i nepopravljivu štetu u složenoj strukturi Diaspara.
Alvin je dobro upamtio sve ove podatke, ali ništa nije preduzeo da stupi u kontakt sa Kedronom. Iako je imao mnogo pitanja da postavi Lakrdijašu, njegova neumoljiva težnja ka nezavisnosti — možda najjedinstvenije odličje koje je posedovao — učinila ga je odlučnim da otkrije što više može svojim vlastitim snagama. Započeo je jedan posao koji će mu možda uzeti više godina, ali sve dok bude osećao da se približava svom cilju, biće srećan.
Poput nekog drevnog moreplovca, koji unosi u kartu nepoznatu zemlju, Alvin je otpočeo sistematski da istražuje Diaspar. Provodio je nedelje i dane tumarajući po usamljenim kulama na rubovima grada, u nadi da će negde otkriti put u spoljni svet. U toku ovog traganja, pronašao je desetak velikih ventilacionih otvora visoko iznad pustinje, ali svi su bili zaptiveni rešetkama; čak i da ovih nije bilo, ponor pod njima koji je gotovo dostizao jednu milju, predstavljao je sasvim dovoljnu prepreku.
Nije otkrio nikakav drugi izlaz, iako je ispitao hiljadu hodnika i deset hiljada praznih prostorija. Sva zdanja nalazila su se u savršenom i besprekornom stanju, što su žitelji Diaspara prihvatali kao izraz normalnog poretka stvari, Alvin je ponekad sretao robote, koji su očigledno vršili nadzorni obilazak, i uvek je iskorišćavao priliku da nešto zapita mašine.
To, menutim, nije uranalo plodom, pošto roboti sa kojima se susretao nisu bili programirani da odgovaraju na ljudski govor ili misli. Iako su bili svesni njegovog prisustva, pošto su se ljubazno sklanjali u stranu da bi ga propustili da prone, odbijali su da zapodenu razgovor.