Doganalo se da Alvin po čitavih nekoliko dana ne naine ni na jednog čoveka. Kada bi ogladneo, on je odlazio u neki od apartmana predvinenih za boravak i naručivao obroke.
Čudesne mašine, na čije je postojanje uopšte on veoma retko pomišljao, povratile bi se u život posle sna dugog eonima. Sheme koje su bile uskladištene u njihovim pamćenjima zatitrale bi na rubu stvarnosti, ustrojavajući i upravljajući materiju koja im je stajala pod kontrolom. I tako, obrok koga je neki vrhunski kulinar zgotovio pre sto miliona godina ponovo bi bio prizvan u postojanje da bi pružio slast čulu ukusa ili samo da bi utažio glad novog sladokusca.
Samotnost ovog pustog sveta — prazne opne koja obavija živo srce grada — nije Alvina ispunjavala malodušnošću. On je bio navikao na usamljenost čak i kada se nalazio menu onima koje je nazivao prijateljima. Strasna predanost istraživanju, na koje je trošio svu snagu i usredsrenivao svako zanimanje, učinila je da na trenutak smetne s uma tajnu svog porekla i osobenost koja ga je razdvajala od ostalih žitelja.
Istražio je manje od stotog dela ivica grada, kada je shvatio da time samo gubi vreme. Ova odluka nije proistekla iz nestrpljivosti, već je do nje došao zdravim razumom. Ukoliko se pokaže potrebnim, on je bio spreman da se vrati i da završi započeti posao, čak i po cenu da na to utroši ostatak života. Do sada je, menutim, dovoljno video, da bi mu bilo jasno kako, ako i postoji izlaz iz Diaspara, njega uopšte neće biti tako lako naći. Mogao je da straći stoleća u jalovom traganju, ukoliko se ne obrati za pomoć mudrijim od sebe.
Jeserak mu je s izvesnim žaljenjem rekao da on ne zna ni za kakav put koji bi vodio iz Diaspara i da sumnja da tako nešto uopšte postoji. Informacione mašine prebirale su, kada im je Alvin postavio isto pitanje, po svom gotovo neizmernom pamćenju, ali uzalud. One su mogle da mu kažu svaku pojedinsot iz istorije grada od trenutka kada su doganaji počeli da se beleže — od časa kada su se okončala zauvek skrivena Rana Vremena. Ali nisu bile u stanju da odgovore na Alvinovo jednostavno pitanje — ili ih je možda neka viša sila sprečavala u tome.
Morao je, dakle, ponovo da se vidi sa Kedronom.
„Radio si na svoju ruku“, reče Kedron, „ali znao sam da ćeš me ranije ili kasnije potražiti.“
Ova samouverenost zabrinula je Alvina; nije mu se dopadala pomisao da se njegovo ponašanje može tako tačno predskazati. Zapitao se da li je Lakrdijaš bio očevidac svih njegovih bezuspešnih traganja i da li je upoznat sa koracima koje preduzima.
„Pokušavam da pronanem izlaz iz grada“, reče otvoreno. „Siguran sam da postoji i mislim da mi ti možeš pomoći da ga pronanem.“
Kedron za trenutak nije ništa odgovorio. Ako je želeo, još nije bilo kasno da ne krene putem koji se pružao pred njim, vodeći u budućnost što je ležala sasvim izvan domašaja njegove moći predvinanja. Niko drugi tu ne bi oklevao; nijedan žitelj grada, čak i da je bio u stanju, ne bi se usudio da uznemiri duhove jednog razdoblja koje je počivalo već milionima stoleća. Možda nije postojala opasnost, možda ništa ne bi ugrozilo večnu nepromenljivost Diaspara. Ali ako je bilo i najmanjeg rizika da se na svetu može zbiti nešto neobično i novo, ovo je predstavljalo poslednju priliku da ga predupredi.
Kedron je bio zadovoljan postojećim poretkom stvari. On je, doduše, mogao da naruši taj poredak s vremena na vreme, ali u sasvim maloj meri. Bio je kritičar, a ne revolucionar. Na reci vremena, koja je mirno proticala, on jedva ako je želeo da izazove nekoliko talasića: naježio bi se i od same pomisli o skretanju njenog toka. Potreba za bilo kojom drugom pustolovinom izuzev duhovne bila je odstranjena iz njega isto tako brižljivo i potpuno kao i iz svih ostalih granana Diaspara.
Pa ipak, on je i dalje posedovao, premda u sasvim prigušenom vidu, iskru radoznalosti koja je nekada predstavljala najvrednije Čovekovo odličje. Još je bio pripravan da se suoči sa rizikom.
Pogledao je Alvina i pokušao da se priseti vlastite mladosti, snova koji su ga zaokupljali pre pola milenijuma. Svaki trenutak prošlosti koji je želeo da sačuva prikazivao bi mu se jasno i oštro kada bi upravio sećanje na njega. Poput perli na niski, ovaj život i svi koji su mu prethodili nizali su se kroz vekove; mogao je da se zaustavi na bilo kome od njih i da ga iskusi još jednom. Većina ovih bivših Kedrona sada su mu predstavljali samo strance; osnovna shema bila je ista, ali težina iskustva zauvek ga je razdvajala od njih. Ukoliko je želeo, mogao je da očisti um od svih svojih ranijih inkarnacija, pre no što sledeći put zakorači u Dvoranu Stvaranja da usni do trenutka kada ga grad ponovo bude pozvao. Ali to bi bila neka vrsta smrti, a on još nije bio spreman za nju. I dalje je želeo da prikuplja sve što bi mu život ponudio, poput nautilusa koji strpljivo dodaje nove ćelije svojoj spirali što se postepeno širi.
U mladosti se nije razlikovao od svojih drugova. Tek kada je odrastao i kada su mu pritajena sećanja na prethodne živote preplavila um, počeo je da igra ulogu koja mu je odavno bila dosunena. Ponekad mu se javljao osećaj da inteligencija, koja je zasnovala Diaspar beskrajnom umešnošću, čak i sada, posle toliko vremena, postupa sa njime kao sa lutkom koja se nitima pokreće po pozornici. Možda mu se ovde najzad pruža prilika za dugo odlagani revanš. Pojavio se novi glumac koji će, izgleda, spustiti poslednji put zavesu u komadu sastavljenom iz već veoma mnogo činova.
Naklonost prema nekome čija usamljenost mora da je još veća od njegove, dosada pojačavana vekovima ponavljanja i bezočna sklonost ka zabavi — predstavljali su tri različita činioca koja su nagnala Kedrona na delanje.
„Možda mogu da ti pomognem“, reče on Alvinu, „a možda ne mogu. Ne želim da budim nikakve lažne nade. Hajde da se nanemo kroz pola časa na secištu Poluprečnika 3 i Prstena 2.
Ako sve drugo bude zakazalo, obećavam ti bar zanimljivo putovanje.“
Alvin je došao na sastanak deset minuta ranije, iako je morao da prevali put do suprotnog kraja grada. Nestrpljivo je čekao dok su pokretni putevi večno promicali pored njega, noseći spokojne i zadovoljne žitelje grada koji su išli za svojim nevažnim poslovima. Najzad je ugledao kako se visoka prilika Kedrona pojavila u daljini, i trenutak kasnije on se po prvi put našao u Lakrdijaševom fizičkom prisustvu. Ovoga puta nije bila posredi projekciona slika; kada su dodirnuli dlanove prilikom drevnog načina pozdravljanja, osetio je da je Kedron stvarno tu.
Lakrdijaš je seo na jednu mramornu ogradu od stubova i osmotrio Alvina ljubopitljivim pogledom.
„Pitam se“, reče najzad, „da li uopšte znaš šta tražiš. Takone mi nije jasno šta ćeš učiniti ako ostvariš to što si naumio. Da li odista misliš da ćeš biti u stanju da napustiš grad, čak i ako naneš izlaz?“
„Uveren sam u to“, uzvrati Alvin dovoljno ubedljivo, premda je Kedron ipak osetio prizvuk nesigurnosti u njegovom glasu.
„Dozvoli onda da ti kažem nešto što možda ne znaš. Vidiš li one kule tamo?“ upita Kedron, pokazavši na istovetne vrhove Energetske Centrale i Većnice, koji su gledali jedan prema drugome preko kanjona dubokog jednu milju. „Zamisli da ja sasvim čvrsto postavim izmenu dve kule dasku, i to široku svega šest inča. Da li bi mogao da hodaš njome?“
Alvin je oklevao.
„Ne znam“, odgovori najzad. „Ne bi mi se dopalo da pokušam.“
„Sasvim sam ubenen da ne bi bio u stanju. Uhvatila bi te vrtoglavica i strmoglavio bi se dole pre no što bi prevalio desetak koraka. Da se, menutim, ista daska nalazi sasvim blizu tla, ti bi prošao njome bez ikakvih poteškoća.“
„Šta sve to dokazuje?“
„Nastojim da izvedem jedan jednostavan zaključak. U oba slučaja koja sam opisao razmere daske se uopšte ne bi menjale. Jedan od onih robota na točkovima, sa kojima si se sigurno sretao, podjednako bi lako prevalio rastojanje duž daske bilo da ona premošćuje ponor što zjapi izmenu dve kule ili da se nalazi tik uz površinu. Mi za to nismo sposobni, zato što je u nas usanen strah od visine. On je, verovatno, sasvim nerazuman, ali i odveć snažan da bismo ga prenebregli. Roneni smo sa njim, on je prosto utkan u nas.