U istom smislu osećamo strah od prostora. Pokaži bilo kom žitelju Diaspara put izvan grada, put koji se ni po čemu ne bi razlikovao od ovoga pred nama, i on neće biti u stanju da daleko stigne njime. Moraće da se vrati natrag, baš kao što bi se i ti vratio, ukoliko bi zakoračio na dasku postavljenu izmenu dve kule.“
„Ali zašto?“ upita Alvin. „Mora da je postojalo vreme...“
„Znam, znam“, reče Kedron. „Ljudi su nekada išli po celom svetu, pa su čak stigli i do zvezda. Nešto se, menutim, promenilo, što im je ulilo ovaj strah sa kojim se sada ranaju.
Jedino ti misliš da ga ne osećaš. Dobro, da vidimo. Vodim te u Većnicu.“
Većnica je bila jedno od najvećih zdanja u gradu i gotovo su je celu zaposedale mašine koje su predstavljale pravu administraciju Diaspara. Blizu njenog vrha nalazila se prostorija u kojoj se okupljalo Veće u onim retkim prilikama kada se neka stvar morala rešiti.
Prostrani ulaz ih je progutao i Kedron stupi napred u zlatastu tamu. Alvin nikada ranije nije išao u Većnicu; tome se nije protivila nikakva odredba — u Diasparu tek ako je bilo nekoliko odredbi koje su nešto zabranjivale — ali kao i svi ostali, i on je osećao izvesno polupobožno strahopoštovanje pred tim mestom. U svetu koji je bio bez bogova Većnica se ponajpre mogla uporediti sa hramom.
Kedron uopšte nije zastajao, vodeći Alvina hodnicima i rampama koji su očigledno bili napravljeni za mašine na točkovima, a ne za promet ljudi. Neke rampe su krivudale nadole pod tako kosim uglom da bi bilo nemoguće normalno hodati po njima, da sila teže nije bila tako podešena da se potire sa nagibom.
Konačno su stigli do jednih zatvorenih vrata, koja su se bešumno otvorila kada su se oni sasvim približili, a zatim im zaprečila uzmak. Ispred su se nalazila nova vrata, koja se nisu otvorila kada su im se oni primakli. Kedron nije posegao da ih dodirne, već je nepomično stajao pred njima. Posle nekoliko trenutaka, začuo se tihi glas: „Molim vas, recite svoja imena.“
„Ja sam Kedron Lakrdijaš. Sa mnom je Alvin.“
„Zbog čega ste ovde?“
„Iz puke radoznalosti.“
Na Alvinovo iznenanenje, vrata su se odmah otvorila. Iz iskustva je znao da ako se mašini odgovori nekom doskočicom, to bi je uvek dovodilo da pometnje, tako da se moralo krenuti ispočetka. Mašina koja je postavljala pitanja Kedronu mora da je bila veoma pametna i da je zauzimala visoko mesto u hijerarhiji Centralnog Kompjutera.
Nije više bilo prepreka, ali Alvin je podozrevao da su sigurno prošli kroz čitav niz testova kojih on uopšte nije bio svestan. Kratki hodnik iznenada ih je doveo u veliku kružnu postoriju sa uleglim podom na kome se nalazilo nešto tako zadivljujuće, da je Alvin za trenutak gotovo zanemeo od čuda. Pred očima mu se pružao prizor čitavog grada Diaspara, čije najviše kule jedva da su mu dosezale do visine ramena.
Toliko se zadubio u prepoznavanje poznatih mesta i gledanje iz neočekivanih uglova da je prošlo prilično vremena pre no što je obratio pažnju i na ostale delove prostorije. Zidovi su bili prekriveni mikroskopski podrobnim mozaikom sačinjenim od crnih i belih kvadrata; sam mozaik bio je sasvim nepravilan, tako da kada bi brzo prešao pogledom po njemu, stekao bi utisak da on brzo treperi, premda se uopšte nije menjao. Na malim razmacima, unaokolo oko sobe nalazile su se izvesne mašine kojima se ručno upravljalo; uz svaku je bio postavljen video-ekran i stolica za operatora.
Kedron je pustio Alvina da razgleda koliko želi. Zatim je pokazao prema smanjenoj maketi grada i rekao: „Znaš li šta je ovo?“
Alvin je gotovo zaustio.
„Model, mislim“, ali taj odgovor je izgledao tako očigledan da je sigurno bio pogrešan.
Zato je samo odmahnuo glavom i prepustio Kedronu da sam odgovori na svoje pitanje.
„Sećaš se“, reče Lakrdijaš, „da sam ti jednom pričao o tome kako se grad održava, kako Banke Sećanja čuvaju njegov sklop večno zamrznut. Ove Banke nalaze se svuda oko nas, sa neizmernim skladištima podataka, koji potpuno odrenuju grad ovakav kakav je danas. Svaki atom u Diasparu povezan je na neki način, silama koje smo mi zaboravili, sa matricama ugranenim u ovim zidovima.“
Pokazao je rukom ka savršenom, beskrajno podrobnom simulakrumu Diaspara koji je stajao pod njima.
„Ovo nije model; to stvarno ne postoji, već predstavlja samo projekcionu sliku sheme koja je zapretena u Bankama Sećanja, što znači da je potpuno istovetno sa samim gradom. Optičke mašine koje se nalaze unaokolo omogućavaju da se uveliča bilo koji izabrani deo do svojih prirodnih razmera, ili u još većem obimu. One se koriste kada se pojavi potreba za nekom izmenom u projektu, premda je prošlo dugo vremena od kada je tako nešto preduzeto. Ako želiš da saznaš nešto o Diasparu, ovo je najprikladnije mesto za to. Za samo nekoliko dana, u ovoj postoriji možeš naučiti više nego u toku čitavog života provedenog u neposrednom istraživanju.“
„Pa to je čudesno“, reče Alvin. „Koliko je ljudi upoznato sa ovim?“
„Oh, prilično, ali ih retko zanima. Veće se okuplja ovde s vremena na vreme; nemoguće je izvršiti ikakvu promenu u gradu ukoliko se svi ne nanu ovde. Pa čak je i onda potrebno da Centralni Kompjuter odobri predloženi projekat. Sumnjam da većnici dolaze u ovu prostoriju više od dva ili tri puta godišnje.“
Alvin je poželeo da zna odakle Kedronu svi ti podaci, a onda se setio da je većina njegovih domišljatijih lakrdija morala da pretpostavlja upućenost u unutrašnje mehanizme grada, do čega se moglo doći jedino veoma temeljitim izučavanjem. Sigurno je jedna od pogodnosti koju je uživao Lakrdijaš bila ta da ide gde želi i da uči šta hoće; bolji vodič koji bi ga uveo u tajne Diaspara od njega se nije mogao zamisliti.
„Ono što tražiš možda ne postoji“, reče Kedron, „ali ako ga ipak ima, ovde ćeš ga ponajpre naći. Hajde da ti pokažem kako se rukuje monitorima.“
Sledeći sat Alvin je proveo sedeći pred jednim video-ekranom i učeći kako da koristi njegov upravljački sistem. Mogao je po želji izabrati bilo koju tačku u gradu i ispitivati je kroz sve stepene uvećanja. Ekranom su brzo promicale ulice, kule, zidovi i pokretni putevi, kako je on menjao koordinate; izgledalo je kao da je svevideći, bestelesni duh koji se bez po muke mogao kretati svuda po Diasparu, neometan nikakvim fizičkim preprekama.
Pa ipak, on nije ispitivao pravi Diaspar. Kretao se kroz ćelije pamćenja, gledajući sliku grada iz sna — sna koji je posedovao moć da sačuva stvarni Diaspar neokrnjen u toku razdoblja dugog milijardu godina. Pred očima mu je stajao samo onaj deo grada koji je bio stalan; ljudi koji su išli ulicama nisu sačinjavali deo ove zamrznute slike. To mu i nije bilo potrebno za ono što je nameravao. Njega su sada isključivo zanimale tvorevine od kamena i metala, čiji je on bio zarobljenik, a ne oni koji su — premda sasvim dobrovoljno — delili njegovo zatočeništvo.
Počeo je da pokreće ručice i ubrzo je našao Loranovu Kulu; hitro se kretao kroz hodnike i prolaze koje je već istražio u stvarnosti. Dok se prizor kamene rešetke širio na ekranu, gotovo je osetio prohladan vetar koji je neprekidno strujao kroz nju u toku možda polovine čitave istorije čovečanstva i koji duva i sada. Sasvim se primakao rešetki, pogledao napolje — i nije video ništa. Šok je za trenutak bio tako snažan, da je gotovo posumnjao u vlastito pamćenje; da li je posmatranje pustinje bilo tek puko snovinenje?
A onda se setio istine. Pustinja nije predstavljala deo Diaspara, tako da nikakav njen prizor nije mogao postojati u avetinjskom svetu koji je istraživao. U stvarnosti, sa druge strane rešetki moglo se nalaziti bilo šta; monitorski ekran to nikada ne bi pokazao.
Pa ipak, on mu je mogao učiniti dostupnim nešto što nijedan trenutno živi čovek nikada nije video. Alvin je pomerio osmatračku tačku kroz rešetke, u ništavilo koje se pružalo izvan grada. Zatim je podesio upravljače da promene smer vinenja, što mu je omogućilo da pogleda unazad na put kojim je došao. I tako se pred njima pojavio Diaspar — posmatran spolja.