Alvin se, menutim, nije bojao; bio je odveć uzbunen. Isto osećanje iskusio je u Loranovoj Kuli, kada je pogledao napolje, preko neobesvećene pustinje, i video zvezde kako osvajaju noćno nebo. Tada jedva da je privirio u nepoznato; sada mu je najzad išao u susret.
Zidovi su prestali da protiču mimo njih. Tračak svetlosti pojavio se sa jedne strane prostorije koja se volšebno kretala, postajući sve sjajniji i sjajniji, da bi se iznenada pretvorio u vrata. Prošli su kroz njih, prevalili nekoliko koraka kroz kratki hodnik — i obreli se u velikoj, kružnoj hali čiji su se zidovi spajali u blagoj zakrivljenosti tri stotine stopa iznad njihovih glava.
Stub kroz čiju su se unutrašnjost spustili izgledao je odveć tanušan da bi izdržao milione tona stena nad sobom; u stvari, činilo se da on uopšte nije sastavni deo ovog prostora, već da je tu naknadno dogranen. Prateći Alvinov pogled, Kedron je došao do istog zaključka.
„Ovaj stub je podignut“, reče on, govoreći pomalo grozničavo, kao da je po svaku cenu hteo nešto da kaže, „samo zbog cevi kroz koju smo došli. On sigurno ne bi mogao podneti opterećenje prometa koji se odvijao ovuda kada je Diaspar još bio otvoren ka svetu. Saobraćaj mora da je tekao kroz one tunele tamo; pretpostavljam da ih prepoznajem?“
Alvin pogleda prema zidovima hale, udaljenim više od sto metara. U njima se, na pravilnim razmacima, nalazilo dvanaest tunela, koji su se zračno pružali u svim pravcima, baš kao i pokretne trake u Diasparu. Primetio je da se blago uspinju nagore i razabrao je poznatu sivu površinu pokretnih traka. Bili su to samo prekinuti ogranci velikih puteva; neobičan materijal koji im je nadahnjivao život nalazio se sada u nepomičnoj okamenjenosti. Kada je grad sazdan, centralni deo sistema pokretnih straka bio je isključen, ali ne i uništen.
Alvin krenu ka najbližem tunelu. Prevalio je samo nekoliko koraka kada je shvatio da se nešto dogana sa podom pod njegovim stopalima. Postajao je providan. Još nekoliko metara, i izgledalo je kao da se nalazi usred vazduha, bez ikakvog vidljivog oslonca. Zaustavio se i zagledao u prazninu pod sobom.
„Kedrone?“ uzviknu. „Hodi da vidiš ovo!“
Lakrdijaš mu se pridružio i obojica počeše da gledaju u čudesa koja su im stajala pod nogama. Jedva vidljiva, na neodrenenoj dubini, ležala je ogromna karta — velika mreža linija koje su se sabirale u jednu tačku ispod središnje cevi. Za trenutak su je posmatrali u tišini, a onda Kedron reče tiho: „Shvataš li šta je ovo?“
„Mislim da shvatam“, uzvrati Alvin. „To je karta celokupnog transportnog sistema, a oni kružići su sigurno drugi gradovi na Zemlji. Vidim pored njih nazive, ali su odveć sitni da bih ih pročitao.“
„Mora da je ovde nekakda postojalo nekakvo unutrašnje osvetljenje“, reče Kedron odsutno. Išao je tragom linija pod svojim nogama, prateći ih pogledom u pravcu zidova hale.
„Tako sam i mislio!“ uzviknu iznenada. „Vidiš li kako sve ove zračne linije vode ka malim tunelima?“
Alvin je primetio da se pored velikih lukova pokretnih puteva nalaze nebrojeni manji tuneli koji vode izvan hale. Umesto da idu nagore, oni su se spuštali nadole.
Kedron nastavi, ne čekajući na odgovor.
„Teško se može zamisliti jednostavniji sistem. Ljudi bi se spustili pokretnim putevima, izabrali mesto koje žele da posete, a zatim bi sledili odgovarajuću liniju na karti.
„Šta se onda doganalo sa njima?“ upita Alvin. Kedron je ćutao, pokušavajući da pogledom dokuči tajnu tunela koji su vodili nadole. Bilo ih je izmenu trideset i četrdeset i svi su izgledali istovetni, ličivši menusobno kao jaje jajetu. Mogli su se razlikovati jedino na osnovu naziva na karti, ali ti nazivi sada više nisu bili razumljivi.
Alvin se odvojio i dao u obilaženje središnjeg stuba. A onda do Kedrona dopre njegov glas, pomalo prigušen i nadjačan odjecima koji su se vraćali sa zidova hale.
„Šta je?“ upita Kedron, nevoljan da promeni položaj, pošto mu je gotovo pošlo za rukom da razabere jednu teško čitljivu grupu slova. Ali Alvinov glas nije trpeo odlaganje, i tako on ustade i pridruži mu se.
Daleko ispod nalazila se druga polovina velike karte, čija se tanana mreža zračno širila ka tačkama kompasa. Ovoga puta, menutim, nisu svi natpisi bili odveć tamni da se ne bi mogli razabrati; jedna linija — ali samo ona — bila je sjajno osvetljena. Izgledalo je kao da se ne nalazi ni u kakvoj vezi sa ostalim delom sistema; poput blistave strele, pokazivala je ka jednom od tunela koji su vodili naniže. Blizu svog svršetka, linija je presecala krug zlatne svetlosti pored koga je stajala samo jedna reč: LIS. To je bilo sve.
Alvin i Kedron proveli su dugo vremena netremice zureći u taj nemi simbol. Kedronu je on predstavljao izazov za koji je znao da ga ne može prihvatiti — štaviše, čije mu se samo postojanje uopšte nije dopadalo. Ali za Alvina bio je to nagoveštaj ostvarenja svih njegovih snova; iako mu reč Lis nije ništa značila, on je počeo da je oblikuje usnama, kušajući otegnuto slovo ‘s’ poput nekog egzotičnog ukusa. Krv mu je brže potekla žilama, a grudi počeše da mu se nadimaju kao u groznici. Išao je pogledom oko velikog zborišta, pokušavajući da zamisli kako je izgledalo u drevnim danima, kada se vazdušni saobraćaj okončao, ali su gradovi Zemlje i dalje bili u menusobnoj vezi. Na um mu padoše nebrojeni milioni godina koje su protekle dok je saobraćaj postepeno jenjavao, a svetlosti se na velikoj karti gasile jedna za drugom, da bi na kraju preostala samo ova jedna. Koliko već, upita se on, ona sija menu svojim utuljenim sadruzima, čekajući da bude vodič onima koji nikako da donu, od kada je Jarlan Zej zapreo pokretne puteve i zatvorio Diaspar prema svetu?
A to je bilo pre čitavih milijardu godina. Mora da je još onda Lis izgubio vezu sa Diasparom. Izgledalo je neverovatno da je samo on mogao opstati; ko zna, možda je karta sada bila bez ikakvog značenja.
Kedron najzad prekinu Alvinovo razmišljanje. Ostavljao je utisak nervozne i uzrujane osobe, nimalo nalik onoj iz grada, punoj samouverenosti i pouzdanja.
„Mislim da ne bi trebalo da idemo dalje“, reče. „Nećemo biti u bezbednosti dok se... dok se bolje ne pripremimo.“
Bilo je to sasvim razumno, ali Alvin je osetio prigušeni odjek straha u Kedronovom glasu.
Da ga nije bilo, on bi postupio onako kako mu je razboritost nalagala, ali odveć jasna svest o vlastitoj hrabrosti udružena sa prezirom prema Kedronovoj bojažljivosti nagnala je Alvina napred. Izgledalo je glupo stići čak dovde, a onda se vratiti kada se cilj pojavio na vidiku.
„Ja idem u tunel!“, reče neumoljivo, kao da je čikao Kedrona da ga spreči. „Želim da vidim kuda vodi.“ Odlučno je krenuo napred, a posle trenutka oklevanja za njim je pošao i Lakrdijaš, prateći strelu svetlosti koja im se sjajila pod nogama.
Kada su zakoračili u tunel, osetili su poznato vučenje peristatičnog polja i samo čas kasnije bez otpora su skliznuli u dubinu. Put jedva da je trajao pun minut; kada su se oslobodili polja, obreli su se na jednom kraju neke dugačke, uske prostorije oblika polucilindra. Na suprotnoj strani, dva slabo osvetljena tunela pružala su se u nedogled.
Ljudi iz gotovo svake civilizacije koja je postojala od Ranih Vremena sasvim lako bi prepoznali ovaj ambijent, ali za Alvina i Kedrona bio je to odsev iz potpuno drugačijeg sveta.
Svrha dugačkih mašina aerodinamičnog oblika koje su stajale postavljene poput projektila bila je očigledna, ali one zbog toga nisu izgledale manje nove. Gornji deo im je bio providan, tako da je Alvin, gledajući kroz zidove, primetio redove raskošno postavljenih sedišta. Nigde nije bilo ni traga ulazu, a čitava mašina lebdela je oko stopu iznad jedne metalne šine koja se pružala u daljinu, nestajući u jednom od tunela. Nekoliko metara odatle, ista takva šina vodila je u drugi tunel, ali iznad nje nije lebdela nikakva mašina. Alvinu je u magnovenju sinula pomisao da negde ispod nepoznatog, dalekog Lisa ta druga mašina čeka u nekoj prostoriji sličnoj ovoj.
Kedron poče da govori, pomalo odveć brzo.
„Baš neobičan prevozni sistem! Vozilo najviše može da poveze stotinu putnika odjednom, šta znači da ga nisu predvideli za gust saobraćaj. Zbog čega li je samo bilo potrebno da se zavuku pod Zemlju, ako je nebo još bilo slobodno? Možda im Osvajači nisu dozvoljavali čak ni da lete, premda mi to izgleda malo verovatno. Ili je, može biti, sve ovo podignuto u prelaznom razdoblju, kada su ljudi još putovali, ali nisu želeli da ih bilo šta podseća na svemir? Ovako su mogli da idu iz grada u grad, bez bojazni da će ugledati nebo i zvezde.“