Tek kada je Alvin duboko zašao u selo, stanovnici Lisa počeli su da reaguju na njegovo prisustvo, ali i onda na prilično neočekivan način. Grupa od pet ljudi izašla je iz jedne od kuća i hotimice se uputila ka njemu — gotovo kao da je očekivala njegov dolazak. Alvin je osetio iznenadno vrtoglavo uzbunenje i krv mu je brže prostrujala žilama. Na um mu padoše svi sudbinski susreti do kojih mora da je dolazilo izmenu ljudi i drugih rasa na dalekim svetovima. Oni koji su mu sada išli u susret pripadali su njegovoj vlastitoj vrsti — ali u kojoj meri su postali različitim tokom eona što su ležali izmenu njih u Diaspara?
Poslanstvo se zaustavilo nekoliko koraka ispred Alvina. Predvodnik se osmehnuo, pruživši ruku u drevnoj kretnji prijateljstva.
„Pomislili smo da će biti najbolje ako te dočekamo ovde“, reče on. „Naše obitavalište veoma se razlikuje od Diaspara, tako da šetnja od terminala pruža posetiocima priliku da se aklimatizuju.“
Alvin prihvati pruženu ruku, ali je u prvi mah bio odveć iznenanen da bi odgovorio. Sada mu je postalo jasno zašto su ga svi ostali meštani potpuno prenebregavali.
„Znali ste da dolazim?“ reče on otegnuto.
„Naravno. Mi uvek znamo kada se vozilo stavi u pokret. Reci mi, kako si pronašao put?
Prošlo je mnogo vremena od poslednje posete, tako da smo se pobojali da je tajna izgubljena.“
Jedan od pratilaca prekinu govornika.
„Biće bolje ako obuzdamo radoznalost, Gerane. Seranis čeka.“
Imenu ‘Seranis’ prethodila je jedna reč koju Alvin nije razumeo; pretpostavio je da je posredi neka vrsta titule. Nije imao nikakvih poteškoća u shvatanju sagovornika, i to mu uopšte nije izgledalo iznenanujuće. Diaspar i Lis delili su isto lingvističko naslene, a drevni pronalazak snimanja zvuka odavno je okamenio jezik u neokrnjivu gromadu.
Geran slegnu ramenima sa podrugljivom rezigniranošću. „Vrlo dobro“, osmehnu se.
„Seranis ne uživa mnogo povlastica; zato je neću lišiti ove.“
Dok su zalazili dublje u selo, Alvin je proučavao ljude oko sebe. Izgledalil su prijatni i inteligentni, ali ove vrline je on podrazumevao kao normalne u toku čitavog života; pokušavao je da ustanovi po čemu se oni razlikuju od sličnih grupa u Diasparu. Različitosti su svakako postojale, ali bilo ih je teško odrediti. Žitelji Lisa bili su nešto viši od Alvina, a dvojica menu njima ispoljavala su nepogrešive znake fizičkog starenja. Koža im je imala smenu boju, a svakim pokretom zračili su snagu i uživanje, što je Alvinu izgledalo osvežavajuće, ali u isto vreme i pomalo zbunjujuće. Osmehivao se, setivši se Kedronovog proročanstva da će, ako ikada stigne do Lisa, ustanoviti da je on potpuno istovetan Diasparu.
Meštani sela sada su sa prostodušnom radoznalošću posmatrali kako Alvin sledi svoje vodiče; više nije izgledalo da ga prihvataju kao normalni deo svog sveta. Iznenada, sa drveća na desnoj strani razlegli su se vrištavi, prodorni uzvici i skupina malih, uzmuvanih bića pohrlila je iz šume, tiskajući se oko Alvina. On zastade krajnje preneražen, ne mogavši da veruje vlastitim očima. Pred njim se nalazilo nešto što je odavno iščezlo iz njegovog sveta i moglo se naći još samo u carstvu mita. Život je nekada počinjao na ovaj način; ta bučna, opčinjavajuća bića bila su ljudska deca.
Alvin ih je posmatrao sa zapanjenom nevericom — i sa još jednim osećanjem koje mu je zaigralo u srcu, mada on još nije bio u stanju da ga razazna. Ništa drugo nije mu tako jasno moglo predočiti jaz koji ga je delio od poznatog sveta. Diaspar je platio, i to u punoj meri, cenu besmrtnosti.
Društvo se zaustavilo pred najvećom kućom koju je Alvin do tada video. Stajala je u središtu sela, a na jarbolu sa njenog malog kružnog tornja na povetarcu se viorila zelena zastava.
Svi izuzev Gerana ostali su napolju kada je on ušao u zgradu. Unutra je bilo tiho i sveže; svetlost sunca prolazila je kroz mlečne zidove, obasjavajući sve blagim, spokojnim sjajem.
Pod je bio gladak i elastičan, urenen lepim mozaikom. Po zidovima, neki umetnik velikih sposobnosti i snage naslikao je niz šumskih prizora. Uz ove slike bilo je i nekih fresaka, koje, menutim, ništa nisu govorile Alvinu, premda su izgledale privlačno i bile prijatne za gledanje.
U jednom zidu nalazio se ugranen pravougaoni ekran ispunjen pokretnim lavirintom boja — po svoj prilici fizifonski prijemnik, mada prilično malih razmera.
Zajedno su se uspeli kratkim, kružnim stepeništem koje ih je odvelo na ravni kroz zgrade.
S ovog mesta moglo se videti čitavo selo, i Alvin je primetio da se ono sastoji od stotinak zgrada. U daljini stabla su se razmicala, obujmljujući prostrane livade po kojima su pasle životinje više različitih vrsta; većina ih je bila četvoronožna, ali neke su imale po jedan ili čak dva para udova više.
Seranis ga je čekala u senci tornja; videvši je, Alvin se upitao koliko je stara; njena duga, zlatna kosa bila je prošarana sedim vlasima, za koje je shvatio da predstavljaju znamenje vremešnosti. Prisustvo dece, sa svim posledicama koje su odatle proisticale, veoma ga je zbunilo. Tamo gde ima rananja, mora da bude i umiranja, a životni vek u Lisu sigurno se veoma razlikovao od onoga u Diasparu. Nije mogao proceniti da li je Seranis pedeset, pet stotina ili pet hiljada godina, ali gledajući je u oči naslućivao je mudrost i dubinu iskustva koje je ponekad osećao kada je bio sa Jeserakom.
Ona pokaza na malo sedište; iako su joj se oči osmehivale dobrodošlicom, nije ništa progovorila sve dok se Alvin nije udobno smestio — odnosno onoliko koliko mu je to bilo moguće pod tim prodornim, mada prijateljskim motrenjem. Ona najzad uzdahnu i obrati se Alvinu prigušenim, blagim glasom.
„Ovo je prilika koja se često ne pruža, tako da te molim da mi oprostiš ako ne budem umela ispravno da se ponašam. Ali postoje izvesna prava koja pripadaju gostu, makar i neočekivanom. Pre no što otpočnemo razgovor, želela bih da te na nešto upozorim. Ja sam u stanju da ti čitam misli.“
Osmehnula se na Alvinovu očiglednu zapanjenost i brzo dodala: „Nema nikakvog razloga da zbog toga budeš zabirnut. Nijedno pravo ne poštuje se tako strogo kao mentalna autonomnost. Ja ću ući u tvoj um samo ako me budeš pozvao. Ali ne bi bilo pošteno prikrivati tu činjenicu od tebe; to će isto tako objasniti zbog čega držimo da je govor pomalo spor i težak. Mi se njime ovde često ne koristimo.“
Iako je bilo donekle uznemirujuće, ovo otkriće nije iznenadilo Alvina. Nekada su i ljudi i mašine raspolagali tom sposobnošću, a nepromenjive mašine i dalje su mogle da čitaju narenenja svojih gospodara. Ali u Diasparu, čovek je tokom vremena izgubio dar koji je jednom delio sa svojim robovima.
„Ne znam šta te je dovelo iz tvog sveta u naš“, nastavi Seranis, „ali ako tragaš za životom, tvoj posao je okončan. Sa izuzetkom Diaspara, s druge strane naših planina pruža se samo pustinja.“
Bilo je neobično što Alvin, koji je ranije često dovodio u pitanje prihvaćena verovanja, uopšte ne sumnja u Seranisine reči. Jedino ga je obuzela seta što se ispostavilo da je sve ono što su ga učili gotovo sasvim tačno. „Pričaj mi o Lisu“, zamoli on. „Zbog čega ste tako dugo odsečeni od Diaspara, kada izgleda da znate veoma mnogo o nama?“
Seranis se osmehnula ovoj radoznalosti.
„Odmah ću ti objasniti“, reče ona. „Ali prethodno bih volela da saznam nešto o tebi. Reci mi kako si našao put koji vodi dovde i zašto si došao?“
Najpre se uzdržavajući, ali potom sa sve većim samopouzdanjem, Alvin joj je ispričao sve.
Nikada ranije nije govorio tako slobodno; ovde je konačno našao nekoga ko se neće smejati njegovim snovima, zato što je znao da su ti snovi stvarnost. Jednom ili dva puta Seranis ga je prekinula brzim pitanjima, kada je on pomenuo nešto u vezi sa Diasparom što joj je bilo nepoznato. Alvin je s mukom shvatao da stvari koje su sačinjavale deo njegovog svekodnevnog života mogu da ništa ne govore nekome ko nikada nije ni živeo u gradu i uopšte nije bio upućen u njegovo složeno kulturno i društveno ustrojstvo. Seranis ga je slušala sa toliko razumevanja, da on uopšte nije sumnjao u njeno poimanje; tek mu je znatno kasnije postalo jasno da su i drugi umovi osim njenog slušali ono što je pričao.