Kada je završio, na kratko je zavladala tišina. Onda ga Seranis pogleda i upita: „Zbog čega si došao u Lis?“
Alvin joj uputi iznenanen pogled.
„Kazao sam ti“, reče. „hteo sam da istražim svet. Svi su svakodnevno govorili da izvan gradskih zidina postoji samo pustinja, ali u to sam morao sam da se uverim.“
„Da li je to bio jedini razlog?“
Alvin je oklevao. Kada je najzad odgovorio, to više nije bio neustrašivi istraživač, već izgubljeno dete koje je roneno u stranom svetu.
„Ne“, reče mekim glasom, „to nije bio jedini razlog, mada to do sada nisam znao. Osećao sam se usamljeno.“
„Usamljeno? U Diasparu?“ Na Seranisinim usnama zaigrao je osmeh i u očima joj se mogla pročitati naklonost; Alvin je shvatio da ona ne očekuje dalje odgovore.
Pošto je završio svoju priču, čekao je da sada ona ispuni svoj deo pogodbe. Seranis se podiže i poče da korača napred-nazad po krovu.
„Znam koja pitanja želiš da postaviš“, reče. „Na neka od njih mogu ti odgovoriti, ali biće zamorno izvesti to rečima. Ako mi otvoriš svoj um, reći ću ti ono što treba da znaš. Možeš imati poverenja u mene: neću ti ništa uzeti ako mi to ne dopustiš.“
„Šta želiš da uradim?“ upita Alvin oprezno.
„Nagnaj sebe da prihvatiš moju pomoć... gledaj me u oči... i zaboravi na sve“, naredi Seranis.
Alvin nikada nije shvatio šta se tada dogodilo. Sva čula su mu se potpuno isključila i mada se uopšte nije mogao setiti kako ga je stekao, kada je zavirio u vlastiti um celo znanje bilo je tamo.
Video je duboko u prošlost, ne jasno, već kao što bi čovek na visokoj planini video maglovitu ravnicu. Shvatio je da Čovek nije uvek bio stanovnik grada; od kada su ga mašine oslobodile mukotrpnog rada, stalno je postojalo nadmetanje izmenu dva različita tipa civilizacije. U Ranim Vremenima postojalo je na hiljade gradova, ali pretežan deo čovečanstva više je voleo da živi u srazmerno malim zajednicama. Sveobuhvatni prevoz i trenutno komuniciranje obezbedili su mu sve potrebne veze sa ostalim svetom, tako da on više nije smatrao neophodnim da provodi život u gužvi sa milionima ostalih ljudi.
U tim drevnim danima, Lis se malo razlikovao od stotina takvih zajednica. Ali postepeno, kako su vekovi prolazili, on je razvio nezavisnu kulturu, koja se pokazala jednom od najviših što ih je čovek ikada dosegao. Ova kultura poglavito se temeljila na neposrednom korišćenju mentalne snage, što ju je izdvojilo od ostalog dela ljudskog društva, koje se sve više i više vezivalo za mašine.
Tokom eona, jaz izmenu Lisa i ostalih gradova se produbljivao kako su se kretali svojim različitim putevima. On se premošćivao jedino u trenucima velikih kriza; kada je Mesec počeo da pada na Zemlju, uništilii su ga naučnici iz Lisa. Oni su takone upravljali odbranom planete protiv Osvajača, koji su bili dovedeni u škripac u završnoj Šalmiranskoj bici.
Ovo teško iskušenje iscrplo je čovečanstvo; jedan za drugim, gradovi su odumirali i pustinja ih je prekrivala. Kako se stanovništvo osipalo, otpočela je migracija koja je Diaspar učinila poslednjim i najvećim gradom.
Većina ovih promena bila je bez uticaja na Lis, ali on je morao da vodi sopstveni boj — boj protiv pustinje. Prirodna barijera planina pokazala se nedovoljnom, tako da je prošlo mnogo vekova pre no što je velika oaza postala bezbedno mesto. Slika je ovde bila zamućena, možda hotimice. Alvin nije mogoa da razabere kako je to i Lis stekao večnost koju je posedovao samo Diaspar.
Izgledalo je da Seranisin glas dopire sa velike udaljenosti; uz to, on nije bio sam, već utonuo u simfoniju reči, kao da je mnoštvo drugih glasova pevalo sa njim istu melodiju.
„To je, sasvim ukratko, naša istorija. Videćeš da smo čak i u Ranim Vremenima održavali slabe odnose sa gradovima, premda su njihovi žitelji često dolazili u našu zemlju. Nikada ih u tome nismo sprečavali, tako da su mnogi od naših najvinenijih ljudi došli spolja; ali kada su gradovi počeli da odumiru, nismo želeli da budemo umešani u njihovo propadanje. Kada je ukinut vazdušni prevoz, preostao je samo jedan put u Lis: podzemni sistem iz Diaspara. On je zatvoren na vašem kraju posle podizanja parka i vi ste nas zaboravili, premda mi vas nikada nismo.
Diaspar nas je iznenadio. Očekivali smo da će doživeti sudbinu svih ostalih gradova, ali on je razvio postojanu kulturu koja je mogla trajati koliko i sama Zemlja. Ta kultura nije, doduše, po našem ukusu, ali nam je drago što su oni koji su želeli da pobegnu iz Diaspara bili u stanju da to učine. Njihov broj je znatno veći nego što ti misliš, i to su po pravilu bili izuzetni ljudi koji su uvek sa sobom donosili nešto od vrednosti kada bi došli u Lis.“
Glas je utihnuo; oduzetost Alvinovih čula je popustila i on je ponovo vladao sobom.
Začuneno je primetio da se sunce spustilo nisko ispod krošnji drveća i da je istočno nebo već počelo da se smrkava. Odnekud se prodornim zvukom oglasilo veliko zvono, da bi potom postepeno zamrlo, ispunivši vazduh tajanstvenošću i predskazanjem. Alvin je osetio kako lagano podrhtava, ne zbog prvog talasa večernje svežine, već usled strahopoštovanja i čunenja pred svim onim što je tog dana otkrio. Bilo je veoma kasno, a on se nalazio daleko od doma.
Iznenada mu se javila potreba da ponovo vidi prijatelje i da se obre usred poznatih vidokruga i prizora Diaspara.
„Moram se vratiti“, reče. „Kedron, moji... moji roditelji, svi me očekuju.“
To nije bilo sasvim tačno; Kedron će se sigurno pitati šta mu se dogodilo, ali koliko je Alvinu bilo poznato, niko osim njega nije znao da je on otišao iz Diaspara. Nije bio u stanju da objasni razloge ove male obmane i postideo se samoga sebe čim je izgovorio reči.
Seranis ga je pogledala zamišljeno.
„Bojim se da to neće biti tako lako“, reče.
„Šta time hočeš da kažeš?“ upita Alvin. „Zar me prevozno sredstvo koje me je dovelo ovamo neće i vratiti natrag?“ Nije želeo da se suoči sa mogućnošću da bude zadržan u Lisu protiv svoje volje, premda mu je ova pomisao za čas prostrujala svešću.
Prvi put je izgledalo da se Seranis našla u neprilici.
„Razgovarali smo o tome“, reče ona, ne objasnivši pri tom ko je to ‘mi’, niti kako su menusobno saobraćali. „Ako se vratiš u Diaspar, ceo grad će saznati o nama. Čak i ako obećaš da ništa nećeš reći, biće ti nemoguće da sačuvaš tajnu.“
„Zašto vi želite da ona ostane sačuvana?“ upita Alvin. „Siguran sam da bi to bilo od obostrane koristi ako se dva naroda ponovo sretnu.“
Seranis je izgledala nezadovoljna.
„Ne mislimo tako“, reče. „Ukoliko bi se kapije otvorile, našu zemlju bi preplavili zaludni radoznalci i osobe željne uzbudljivih doganaja. Kako stvari sada stoje, samo su vaši najbolji predstavnici stizali do nas.“
Odgovor je odisao snažnom nesvesnom nadmoćnošću, ali se i temeljio na sasvim pogrešnoj pretpostavci, što je u Alvinu pobudilo ljutnju koja je sasvim potisnula zabrinutost.
„To nije tačno“, reče on srdito. „Ne verujem da biste u Diasparu pronašli još nekoga ko bi bio u stanju da izine iz grada, čak i ako bi to želeo, čak i ako bi znao da ima gde da ode. Za Lis će sasvim biti svejedno ako me pustite da se vratim.“
„Odluka nije moja“, objasni Seranis, „a ti potcenjuješ snage uma ako misliš da se prepreke koje zadržavaju tvoj narod unutar gradskih zidina nikada ne mogu prevazići. Menutim, mi ne želimo da te zadržavamo ovde protiv tvoje volje, ali ako odlučiš da se vratiš u Diaspar moraćemo da izbrišemo iz tvoje svesti sva sećanja na Lis.“ Za trenutak je oklevala. „Tako nešto još se nije dogodilo; svi oni koji su ti prethodili došli su ovamo da bi ostali.“
Alvin nije pristajao da prihvati ovaj izbor. Želeo je da istraži Lis, da dokuči sve njegove tajne, da otkrije po čemu se razlikuje od njegove postojbine, ali je isto tako bio odlučan da se vrati u Diaspar kako bi mogao da dokaže svojim prijateljima da su mu snovi bili stvarni. Nije mogao da razume razloge koji su stajali u zalenu ove želje za ostajanjem u tajnosti; no, čak i da jeste, to ni za dlaku ne bi promenilo njegov stav.