„Nekada je i ovaj deo Lisa bio nastanjen“, reče. „Ne znam zbog čega je napušten, a možda ćemo ga jednog dana ponovo naseliti. Sada tamo žive samo životinje.“
Odista, nigde nije bilo ni traga od ljudskog života: nijedna krčevina ili ukroćeno rečno korito koji bi govorili o Čovekovom prisustvu. Samo se na jednom mestu mogao primetiti znak da je on jednom tu živeo: na udaljenosti od mnogo milja, samotne bele ruševine štrčale su iznad krošnji drveća poput slomljene čeljusti. Svuda unaokolo džungla je ponovo zadobila prevlast.
Sunce je zahodilo za zapadne zidine Lisa. U trenu u kome se gubi dah, daleke planine kao da su buknule zlatnim plamenom; a onda je zemlja nad kojom su bdile utonula u senku i noć je pala.
„Trebalo je da ovo učinimo ranije“, reče Hilvar, praktičan kao i uvek, kada je počeo da istovaruje opremu. „Kroz pet minuta sasvim će se smračiti... a i zahladniće.“
Neobični delovi urenaja počeše da se slažu po travi. Iz tankog tronošca pružala se okomita šipka sa kruškolikim zadebljanjem na gornjem kraju. Hilvar ju je podizao dok mu nije došla u visinu glave, a zatim dade mentalni signal koji Alvin nije mogao da uhvati. U istom času, njihovo malo logorište preplavila je svetlost, a tama je ustupila. Kruška nije zračila samo svetlost već i toplotu, pošto je Alvin osetio blagu, umilnu jaru koja kao da mu je uranjala do samih kostiju.
Noseći tronožac u jednoj ruci, a prtljag u drugoj, Hilvar se počeo spuštati niz obronak, dok je Alvin hitao za njim, nastojeći na svaki način da ne izine iz kruga svetlosti. Konačno su se ulogorili u maloj uvali nekoliko stotina metara ispod litice brda, a zatim počeše da stavljaju u pogon ostatak opreme.
Najpre je došla velika polukugla od nekog krutog i gotovo nevidljivog materijala koja ih je potpuno zakrilila, štiteći ih od prohladnog povetarca koji je u menuvremenu počeo da piri uz strmine brda. Izgledalo je da kupolu generiše mala, pravougaona kutija koju je Hilvar stavio na zemlju, da bi potom sasvim zaboravio na nju, čak u toj meri da ju je zatrpao drugim delovima opreme. Možda je ona takone projektovala udobne, poluprovidne ležajeve na koje se Alvin rado ispružio. Bilo je to prvi put da vidi kao se nameštaj materijalizuje u Lisu, gde mu se činilo da su zgrade užasno prenatrpane stalnim pokućstvom koje je znatno bolje bilo bezbedno odložiti u Banke Sećanja.
Obrok koji je Hilvar proizveo iz jednog od svojih urenaja takone je predstavljao prvu, čisto sintetičku hranu koju je Alvin okusio od dolaska u Lis. Postojalo je stalno strujanje vazduha, koji se usisavao kroz neki otvor gore na kupoli kako je pretvarač materije zahvatao sirovine i pravio svoje svakodnevno čudo. Sve u svemu, Alvin je bio znatno srećniji sa čisto sintetičkom hranom. Način na koji je ona druga spravljena činilo mu se užasno nehigijenskim, a sa pretvaračem materije bar ste uvek bili načisto šta jedete.
Prionuli su na večernji obed, dok je noć oko njih postajala gušća, a zvezde počele da se pomaljaju. Kada su završili, sa druge strane kruga svetlosti vladala je potpuna tama, na čijoj je ivici Alvin razabrao kretnje nekih mračnih obličja — šumskih stvorenja koja su promolila njuške iz svojih skrovišta. S vremena na vreme, primetio bi odsev kada bi ga blede oči na čas pogledale, ali ma koja da je to bila životinja, ona nije prilazila bliže, tako da je nije mogao prepoznati.
Bilo je veoma mirno i Alvin se osetio neizmerno spokojnim. Kratko vreme proveli su zavaljeni na ležajevima, razgovarajući o onome što su videli, o tajni u koju su obojica bili upleteni, kao i o mnogim vidovima po kojima se njihove dve kulture razlikuju. Hilvara je opčinila čudesnost Vodova Večnosti koji su stavili Diaspar izvan domašaja vremena i Alvin je veoma teško mogao da odgovori na neka njegova pitanja.
„Ono što ne razumem“, reče Hilvar, „jeste kako su tvorici Diaspara mogli biti sigurni da nikada neće doći do nekog kvara u vodovima pamćenja. Kažeš da su podaci koji odrenuju grad i sve njegove žitelje uskladišteni kao sheme električnih naboja u kristalu. Dobro, kristali će zauvek trajati, ali šta je sa svim onim vodovima koji su povezani sa njima? Da li im se ikada dogodilo bilo kakav kvar?“
„Postavio sam Kedronu isto pitanje i on mi je kazao da su Banke Sećanja utrostručene.
Svaka od njih u stanju je da održava grad, a ako bi u njoj došlo do nekakve greške, ostale dve bi je automatski ispravile. Jedino ako se dogodi isti kvar u isto vreme u dve banke, proistekla bi ozbiljna šteta, ali izgledi za tako nešto beskrajno su mali.“
„A kako se održava odnos izmenu shema uskladištenih u jedinicama pamćenja i trenutnog ustrojstva grada? Izmenu plana po sebi i stvari koje on opisuje?“
Alvin nije bio osobito upućen u ove probleme. Znao je da se odgovor odnosi na tehnologiju koja je povezana sa manipulisanjem samog prostora, ali kako se jedan atom može čvrsto fiksirati u položaj odrenen podacima uskladištenim na nekom drugom mestu, to on naprosto nije umeo da objasni.
U iznenadnom nadahnuću, on pokaza na neviljivu kupolu koja ih je štitila od noći.
„Kaži mi kako je ovaj krov iznad nas stvorila ta kutija na kojoj sediš“, upita on, „pa ću ti objasniti na kom principu rade Vodovi Večnosti.“
Hilvar se nasmeja.
„Mislim da je porenenje pošteno. Moraćeš da pitaš nekog od naših stručnjaka za teoriju polja. Ja ti to svakako ne umem reći.“
Alvina je ovaj odgovor nagnao na razmišljanje. U Lisu je, dakle, i dalje bilo ljudi koji su se razumeli u rad mašina; tako nešto nije se moglo reći za Diaspar.
Proveli su još neko vreme u ćaskanju i razgovoru, kada Hilvar reče: „Umoran sam. Šta je s tobom? Tebi se ne spava?“
Alvin protrlja svoje još umorne noge.
„Naprotiv“, priznade on, „ali nisam siguran da ću moći. Spavanje mi i dalje izgleda kao prilično čudna navika.“
„Ono je znatno više od navike“, osmehnu se Hilvar. „Čuo sam da je nekada predstavjalo nužnu potrebu svakog ljudskog stvora. Mi i dalje običavamo da spavamo bar jednom dnevno, makar samo nekoliko časova. Za to vreme telo se osveži, baš kao i um. Zar u Diasparu niko nikada ne spava?“
„Samo u veoma retkim prilikama“, reče Alvin. „Jeserak, moj staratelj, učinio je to jednom ili dva puta, pošto je preduzeo neke vanredno složene mentalne napore. Dobro satkano telo ne bi trebalo da oseća potrebu za takvim razdobljima počinka; mi smo ih se otaralil pre mnogo miliona godina.“
Još dok je izgovarao ove prilično hvalisave reči, vlastite kretnje su ga izneverile. Osetio je malaksalost kao nikada ranije u životu; izgledalo je da mu se pruža od listova i bedara, da bi se potom rasprostrla po celom telu. Nije bilo ničeg neprijatnog u ovom osećaju — čak, naprotiv. Hilvar ga je posmatrao sa veselim smeškom, a Alvin je imao još taman toliko snage da se upita ne ispobava li to njegov drug neku od svojih mentalnih moći na njemu. Ako je to i bilo posredi, on nije imao ništa protiv.
Svetlost koja se slivala sa metalne kruške pritulila je svoj sjaj, ali toplota koju je zračila nije jenjavala. Pri poslednjem treptaju svetla, Alvinov pospani um registrovao je jednu neobičnu činjenicu koju će on morati da ispita sutra ujutro.
Hilvar je svukao svoju odeću i Alvin je po prvi put primetio u kojoj se meri dva ogranka ljudske rase menusobno razlikuju. Neke od promena odnosile su se na puke naglašenosti ili proporcije, ali druge, kao što su spoljni polni organi i prisustvo zuba, noktiju i telesnih malja bile su znatno temeljnije. Ono što ga je, menutim, najvećma začudilo, bila je čudna mala šupljina usred Hilvarovog trbuha.
Kada se, nekoliko dana kasnije, iznenada setio ove stvari, ona je uzrokovala čitavo mnoštvo objašnjavanja. Hilvar je morao utrošiti mnogo hiljada reči i nacrtati nekoliko diagrama, pre no što mu je pošlo za rukom da svom prijatelju čestito objasni funkciju pupka.
No, upravo je to pomoglo da obojica prevale veliki korak napred u razumevanju osnova na kojima su počivale njihove kulture.