Sunce je već stajalo visoko na nebu kada su izbili iz šume i konačno se obreli pred planinskim zidinama Lisa. Pred njima se tle strmo uznosilo uvis u talasima golih stena. Ovde se reka okončavala na podjednako spektakularan način na koji je i nastajala, pošto se zemlja otvarala usred njenog toka i ona je bučno ponirala sa vidika. Alvin se upitao šta se dogana sa njom i kroz kakve podzemne pećine putuje pre no što ponovo izine na svetlost dana. Možda izgubljeni okeani Zemlje još postoje, duboko dole u večnoj tami, i možda ova drevna reka i dalje oseća zov koji je mami ka moru.
Hilvar je za trenutak zastao da bi bacio pogled na vrtlog i veliku uvalu u tlu. Zatim pokaza na jedan procep u brdima.
„Šalmiran leži u ovom pravcu“, reče pouzdano. Alvin ga nije upitao kako to zna; pretpostavio je da je Hilverov um stupio u vezu sa nekim prijateljem udaljenim mnogo milja, tako da mu je bešumno dostavljen podatak koji mu je bio potreban.
Nisu utrošili mnogo vremena na putu do procepa, a kada su prošli kroz njega, našli su se na neobičnoj zaravni sa blago zakošenim rubovima. Alvin više nije osećao umor, baš kao ni strah, već samo napeto iščekivanje i slutnju bliske pustolovine. Nije imao pojma o tome šta će otkriti. Da ga je neko otkriće čekalo, u to uopšte nije sumnjao.
Kada su se približili vrhu, priroda zemljišta naglo se promenila. Donji deo strmine sastojao se od poroznih, vulkanskih stena, koje su mestično bile sabrane u velike gomile šljake.
Površina se sada najednom pretvorila u čvrsti, staklasti pokrov, gladak i sklizak, kao da je kamenje najednom počelo da se sliva niz planinu u obliku rastopljene reke.
Ivica zaravni nalazila se neposredno pred njima. Hilvar je stigao do nje prvi, a nekoliko sekundi kasnije Alvin ga je pretekao i bez reči se zaustavio. Odista su stajali na ivici, ali ne zaravni kao što su očekivali, već džinovske uvale, duboke pola, a široke tri milje. Pred njima se tle strmo obrušavalo nadole, lagano se zaravnjujući pri dnu doline, da bi potom ponovo počelo da se uspinje, sve strmije i strmije, ka suprotnom rubu. U najnižem delu uvale nalazilo se kružno jezero, čija je površina neprestano podrhtavala, kao da su je remetili neprekidni talasi.
Iako je bilo obasjano punim sjajem sunca, čitavo to veliko udubljenje izgledalo je abonosno crno. Alvin i Hilvar nisu mogli ni da naslute od kakvog je materijala sastavljen krater, ali on je bio crn poput stena sa nekog sveta koji nikad nije video sunca. To, menutim, nije bilo sve; ležeći pod njihovim nogama i okružujući ceo krater, pružala se bešavna metalna traka, široka oko sto stopa, nagrižena nebrojenim vekovima, ali bez i najmanjeg znaka rne.
Kada su im se oči privikle na avetinjski prizor, Alvin i Hilvar su razabrali da crnilo uvale nije tako potpuno kao što su mislili. Tu i tamo, tako varave da su ih samo neposredno mogli videti, sićušne eksplozije svetlosti iskričile su na abonosnim zidovima. Javljale su se bez plana, nestajući čim bi se pojavile, poput odraza zvezda na uzburkanom moru.
„Čudesno“, prozbori Alvin. „Ali šta je to?“
„Izgleda kao nekakav reflektor.“
„Ali tako je crno!“
„To samo tako izgleda našim očima, ne zaboravi. Mi ne znamo koja zračenja koriste.“
„Ali sigurno mora postojati još nešto! Gde je utvrnenje?“
Hilvar pokaza na jezero.
„Dobro osmotri“, reče.
Alvin pogleda kroz drhtavi krov jezera, pokušavajući da dokuči tajne koje je ono krilo u svojim dubinama. Najpre nije mogao ništa da razabere; a onda, u plićaku blizu obale, opazio je jedva primetan preplet svetlosti i senke. Pošlo mu je za rukom da sledi šaru ka središtu jezera, sve dok dublja voda nije prikrila dalje pojedinosti.
Tamno jezero progutalo je utvrnenje. Na njegovom dnu ležale su ruševine nekada moćnih zdanja koje je vreme pregazilo. Pa ipak, nisu sva potonula, pošto je na suprotnoj strani kratera Alvin uočio gomile raznolikog kamenja i velike blokove koji mora da su nekada sačinjavali deo masivnih zidova. Voda ih je zapljuskivala, ali još nije dosegla dovoljno visoko da okonča svoju pobedu.
„Krenućemo oko jezera“, reče Hilvar, govoreći blago, kao da je veličanstvena pustoš unela zebnju u njegovu dušu. „Možda ćemo pronaći nešto u onim ruševinama.“
Prvih nekoliko stotina metara zidovi kratera bili su tako strmi i glatki da je bilo teško stajati uspravno, ali uskoro su stigli do blaže strmine, gde su mogli lako da koračaju. Blizu obale jezera glatka abonosovina površine bila je prekrivena tankim slojem tla koji su vetrovi Lisa sigurno naneli ovde tokom vekova.
Četvrt milje dalje, gorostasni kameni blokovi bili su naslagani jedan na drugi, poput razbacanih igrački nekog deteta-džina. Tu se još mogao razaznati deo jednog masivnog zida; malo dalje, dva isklesana obeliska obeležavala su ono što je nekada bio moćni ulaz. Svuda su rasle mahovine i puzavice, kao i mala, zakržljala drveta. Čak je i vetar bio pritajen.
I tako su Alvin i Hilvar došli do ruševina Šalmirana. Pred ovim zidinama, kao i pred energijama koje su stajale pod njihovim okriljem, sile koje su bile u stanju da rasprše svetove u prašinu palile su i harale, ali i bile do nogu potučene. Jednom je ovo mirno nebo plamtelo u ognju istrgnutom iz srca sunaca, a planine Lisa morale su podrhtavati poput živih bića, suočene sa besom svojih gospodara.
Niko nije nikada osvojio Šalmiran. Ali sada je utvrnenje, to nepobedivo utvrnenje, konačno palo — osvojili su ga i uništili strpljivi pipci bršljena, pokolenja crva koja su naslepo rila i sve viši nivo jezera.
Zastrašeni njegovom veličanstvenošću, Alvin i Hilvar hodali su u tišini ka kolosalnim razvalinama. Prešli su u senku srušenog zida i ušli u kanjon izmenu dve procepljene kamene planine. Pred njima se pružalo jezero i oni osetiše kako ih tamna voda zapljuskuje po stopalima. Talasići, ne viši od nekoliko centimetara, neprekidno su se razbijali o usku obalu.
Hilvar je prvi progovorio, a u glasu mu se osetio prizvuk nesigurnosti, što je nagnalo Alvina da ga iznenaneno pogleda.
„Nešto ovde ne razumem“, reče on polako. „Nema ni daška vetra, a talasići se stalno podižu? Površina vode morala bi biti potpuno glatka.“
Pre no što je Alvinu pao na um neki odgovor, Hilvar se opruži na zemlju, okrenu glavu na jednu stranu i uroni desno uho u vodu. Alvin se upita šta očekuje da će otkriti u tako smešnom položaju; a onda mu je postalo jasno da mu prijatelj osluškuje. Uz izvesnu odvratnost — pošto su zatamnjene vode izgledale krajnje neprivlačno — on krenu Hilvarovim stopama.
Početni drhtaj od hladnoće trajao je samo jedan tren; kada je minuo, uspeo je da razabere, slabo ali razgovetno, postojano ritmičko kucanje. Bilo je to kao da je čuo, daleko dole iz jezerskih dubina, otkucaje nekog džinovskog srca.
Otresli su vodu iz kose i izmenjali nem pogled pun slutnje. Nijedan nije želeo da izrekne zajedničku misao: jezero je bilo živo.
„Biće najbolje“, reče Hilvar najzad, „ako pretražimo one ruševine i držimo se podalje od jezera.“
„Misliš li da se nešto nalazi dole?“ upita Alvin, pokazavši na zagonetne talasiće koji su mu se i dalje razbijali o stopala. „Da li bi moglo biti opasno?“
„Ništa što poseduje um nije opasno“, uzvrati Hilvar. (Da li je to sasvim tačno? pomisli Alvin. Šta je sa osvajačima?) „Ne mogu da otkrijem nikakve misli ovde, ali čini mi se da nismo sami, to je veoma čudno.“
Lagano su krenuli natrag ka ruševinama utvrnenja, obojica noseći u umu zvuk onog postojanog, prigušenog pulsiranja. Alvinu se činilo da se tajna gomila na tajnu i da se, bez obzira na uložene napore, sve više i više udaljuje od poimanja istine za kojom je tragao.
Izgledalo je da im ruševine ništa novo neće otkriti, ali oni su ipak pažljivo pregledali gomile raspadina i velike kamene gromade. Ovde možda leže grobovi zakopanih mašina — mašina koje su tako davno obavile svoj posao. One bi sada bile beskorisne, pomisli Alvin, ako se Osvajači vrate. Zašto oni to nisu učinili? Ali to je bila nova u nizu tajni: on je već imao mnoge na vratu, tako da mu dodatne uopšte nisu bile potrebne.