Druga, tananija preinačenja smenjivala su se jedno za drugim, da bi na kraju iznad površine vode ostala samo vibrirajuća dijafragma posredstvom koje je stvorenje govorilo.
Sada je bilo izvesno da će se i ona rastočiti u prvobitnu bezobličnu masu protoplazme, kada više ne bude bila potrebna.
Alvin je teško mogao da poveruje da inteligencija može postojati u tako nestalnom obliku — ali njegovo najveće iznenanenje tek je imalo da usledi. Iako je bilo očevidno da stvor nije zemaljskog porekla, prošlo je izvesno vreme pre no što je čak i Hilvar, bez obzira na veliko znanje koje je posedovao iz biologije, shvatio sa kakvim tipom organizma se susreo. To nije bio samo jedan entitet; u toku čitavog razgovora, ono se stalno pozivalo na sebe u množini, kao ‘mi’. U stvari, posredi je bila čitava kolonija menusobno nezavisnih stvorenja, koju su ustrojile i kojom su upravljale nepoznate sile.
Životinje koje su izdaleka odgovarale ovom tipu — meduze, na primer -nekada su bujale u drevnim okeanima Zemlje. Neke od njih dostizale su ogromnu veličinu, vukući svoja prozračna tela i šume pipaka punih žaoka po čitavih pedeset ili sto metara kroz vodu. Ali ni u jednoj od njih nije zaiskričio ni najmanji tračak inteligencije, koji bi bio viši od moći reagovanja na jednostavne nadražaje.
Nasuprot tome, ovde je postojala inteligencija, ali inteligencija koja je bila u opadanju, koja se degenerisala. Alvin nikada neće zaboraviti ovaj nezemni susret, dok je Hilvar postepeno dokučivao priču Gospodara, a proteinski polip se rvao sa nepoznatim rečima, dok je tamno jezero zapljuskivalo zidine Šalmirana, a trooki robot ih posmatrao očima koje nikada nisu treptale.
Gospodar je došao na Zemlju u jeku haosa Prelaznih Vekova, kad se Galaktičko Carstvo raspadalo, ali komunikacione linije menu zvezdama još nisu bile sasvim prekinute. Bio je ljudskog porekla, ali mu se prebivalište nalazilo na planeti koja je kružila oko jednog od sedam Sunaca. Kao još mlad, bio je prinunen da se otisne sa svog matičnog sveta, a sećanja na njega proganjalo ga je ceo život. Za ovo izgnanstvo optuživao je osvetoljubive neprijatelje, ali bila je činjenica da je patio od neizlečive bolesti koja je, izgleda, napadala samo homo sapiensa menu svim inteligentnim rasama Vaseljene. Ta bolest bila je religijska manija.
Tokom ranih razdoblja svoje istorije, čovečanstvo je iznedrilo beskrajan niz proroka, vidovnjaka, mesija i jevannelista koji su uveravali sami sebe i svoje sledbenike da su samo njima obznanjene tajne Vaseljene. Nekima od njih pošlo je za rukom da zasnuju religije koje su opstale mnogo pokolenja i imale uticaja na milijarde ljudi; druge su bile zaboravljene još pre no što su izumrle.
Uspon nauke, koja je jednoličnom pravilnošću pobijala kosmologije proroka i stvarala čuda sa kojima se oni nisu mogli ogledati, konačno je uništila sve te vere. Ona, menutim, nije uništila zastrašenost, poniznost i strahopoštovanje koje su osećala sva razumna bića, pokušavajući da dokuče veličanstvenu Vaseljenu, čiji su bili sastavni deo. Umesto toga, poljuljala je i najzad zatrla nebrojene religije, od kojih je svaka tvrdila sa neverovatnom nadmenošću da je jedina riznica istine, a da su milioni njenih takmaca i preteča pogrešni.
Pa ipak, iako više nisu posedovali pravu moć kada je čovečanstvo jednom doseglo elementarni nivo civilizacije, tokom svih potonjih vekova nastavili su da niču zasebni kultovi i ma kako fanstatične bile vere koje su propovedali, uvek su uspevali da zadobiju pristalice. S osobitom snagom bujali su u razdobljima pometnji i nereda, tako da nije iznenanujuće što su Prelazni Vekovi videli pravi preporod iracionalnosti. Kada bi stvarnost počela da ih tišti, ljudi bi potražili utehu u mitovima.
Iako je Gospodar bio izgnan sa svog sveta, on ga ipak nije napustio praznih šaka. Sedam Sunaca predstavljalo je središte galaktičke moći i nauke, a on je jamačno imao uticajne prijatelje. Otisnuo se na svoju hedžiru u malom, ali brzom brodu, koji je uživao glas jednog od najboljih koji su ikada napravljeni. Sa sobom je u izganstvo poneo još jednu poslednju reč galaktičke nauke — robota koji je upravo gledao u Alvina i Hilvara.
Niko nikada nije do kraja upoznao sve umešnosti i funkcije te mašine. U izvesnoj meri, zapravo, ona je postala Gospodarev alter ego; bez nje bi religija Velikih po svoj prirodi propala posle Gospodareve smrti. Zajedno su tumarali menu zvezdanim oblacima, sledeći krivudavi trag koji ih je napokon doveo, svakako ne slučajno, na svet sa koga su poticali Gospodarevi preci.
Čitave biblioteke bile su napisane u ovoj sagi, da bi svako od ovih dela potom nadahnulo mnoštvo komentara, sve dok se, po lančanoj reakciji, izvornici nisu izgubili pod planinama tumačenja i objašnjenja. Gospodar se zaustavio na mnogim svetovima i stekao sledbenike menu mnogim rasama. On je nesumnjivo morao da ima neizmerno jaku ličnost, kada mu je pošlo za rukom da podjednako nadahne ljudska i ne-ljudska bića; takone je sigurno da je religija tako velikih zahvata sadržala mnogo tananog i otmenog. Gospodar je verovatno bio najuspešniji — a ujedno i poslednji mesija ljudskog roda. Nijedan njegov prethodnik nije imao toliko poklonika, niti su se njihova učenja pružala po tako ogromnim razmerama prostora i vremena.
Alvin i Hilvar, menutim, nisu bili u stanju da iole pouzdano dokuče o čemu su govorila ta učenja. Veliki polip očajnički je davao sve od sebe da im to saopšti, ali većina reči koje je koristio bila je bez ikakvog značenja; osim toga, on je pokazivao sklonost da ponavlja rečenice ili cele govore, i to brzim mehaničkim izlaganjem, tako da ga je bilo veoma teško pratiti. Hilvar je ubrzo pokušao da odvrati razgovor sa ovih besmislenih teoloških bezizlazja, da bi se usredsredio na činjenice koje su se mogle smatrati pouzdanim.
Gospodar i četa njegovih najvernijih sledbenika stigli su na Zemlju u vreme kada gradovi još nisu bili nestali i kada je Luka Diaspar još bila otvorena prema zvezdama. Mora da su prispeli u brodovima raznih vrsta; polipi su se, na primer, nalazili u letelicama ispunjenim morskom vodom koja je bila njihova prirodna sredina. Nije bilo izvesno da li je ovaj pokret dobro primljen na Zemlji; u svakom slučaju, on se nije suočio sa nasilnim otporom i konačno, posle dugog lutanja, našao je poslednje pribežište u šumama i planinama Lisa.
Pri kraju svog dugog života, Gospodareve misli još jednom su se upravile ka postojbini iz koje je izgnan, i on je zatražio od prijatelja da ga iznesu na otvoreno kako bi mogao da posmatra zvezde. Čekao je, dok mu je snaga venula, do vrhunca Sedam Sunaca, a kada mu se kraj približio, obznanio je mnogo stvari koje će nadahnuti čitave biblioteke tumačenja u potonjim vremenima. Neprestano je govorio o ‘Velikima’, koji su otišli iz ovog sveta prostora i materije, ali i koji će se jednoga dana jamačno vratiti; ostavio je u amanet svojim sledbenicima da ostanu i da ih pozdrave kada donu. To su mu bile poslednje razumne reči.
Posle toga, više nije bio svestan svoje okoline, ali je pred sam izdisaj izrekao jednu rečenicu, koja se provlačila kroz potonje vekove, zaokupljajući umove svih koji su je čuli: Divno je posmatrati obojene senke na planetama večne svetlosti. Onda je umro.
Posle Gospodareve smrti, mnogi sledbenici su ga izneverili, ali ostali su nastavili njegovo učenje, koje su postepeno razradili kroz stoleća. U početku su verovali da će se Veliki, ma ko oni bili, uskoro vratiti, ali ova nada je kopnila sa protokom vremena. Priča je tu postajala veoma zbrkana, kao da su se istina i predanje nerazmrsivo prepleli. Alvin je imao tek nejasnu sliku o pokolenjima fanatika, koji čekaju da se u nekom nepoznatom trenutku budućnosti zbije jedan veliki doganaj čija im je suština potpuno izmicala.