Veliki se nikada nisu vratili. Snaga pokreta lagano je jenjavala kako su je smrt i razočaranje osipali od njegovih zagovornika. Najpre su podlegli kratkovečni ljudski sledbenici, a vrhunska ironija ogledala se u činjenici da je poslednji pristalica učenja jednog proroka-čoveka bilo biće koje se krajnje razlikovalo od ljudi.
Veliki polip ostao je poslednji Gospodarev sledbenik iz jednog jednostavnog razloga. Bio je besmrtan. Milijarde pojedinačnih ćelija iz kojih je njegovo telo bilo sazdano neumitno su umirale, ali pre no što bi se to dogodilo, one bi se samoreprodukovale. U dugim razmacima, čudovište bi se raspršilo u nebrojene zasebne ćelije, koje bi postale samostalne i umnožavale se deobom ukoliko je sredina bila pogodna. U toku te faze polip nije postojao kao samosvetan, razumni entitet, što je Alvina neodoljivo podsetilo na način na koji žitelji Diaspara provode svoje mirujuće milenijume u gradskim Bankama Sećanja.
U dati čas, neka tajanstvena biološka sila ponovo bi sabrala sve razdvojene sastavne delove i polip bi započeo nov ciklus bivstvovanja. Vratila bi mu se svest i on bi se setio svih ranijih života, premda često nesavršeno, budući da su razne nezgode ponekad oštećivale ćelije sa krhkim shemama pamćenja.
Možda nijedan drugi oblik života ne bi mogao ostati tako dugo dosledan jednoj veri, koja je inače bila zaboravljena pre milijardu godina. U izvesnom smislu, veliki polip bio je bespomoćna žrtva svoje biloške prirode. Besmrtnost mu nije dopuštala da se menja, već samo da večno ponavlja isti, nepromenljivi sklop.
U kasnijim vremenima, religija Velikih poistovećena je sa obožavanjem Sedam Sunaca.
Pošto su Veliki uporno odbijali da se pojave, preduzeti su pokušaji da se pošalje signal ka njihovom dalekom prebivalištu. Veoma davno, ovo signaliziranje pretvorilo se u besmislen ritual, koji su sada upražnjavali jedna životinja što je zaboravila kako se uči i jedan robot koji nikada nije umeo da zaboravlja.
Kada je neizmerno stari glas zamro u utihlom vazduhu, Alvin je osetio kako ga preplavljuje plima sažaljenja. Neprilična privrženost, odanost koja se držala svog jalovog puta dok su sunca i planete nastajali i nestajali — nikada ne bi poverovao u tu priču da sve nije video vlastitim očima. Kao nikada ranije, rastužio ga je obim njegovog neznanja. Sićušan deo prošlosti za tren je bio osvetljen, ali sada je sve ponovo prekrila tama.
Istorija Vaseljene sastojala se iz mnoštva ovakvih nepovezanih niti i niko nije mogao reći koja je od njih važna, a koja beznačajna. Fantastično predanje o Gospodaru i Velikima izgledalo je kao jedna od bezbrojnih legendi koje su nekako preživele iz civilizacija Ranih Vremena. Menutim, postojanje ogromnog polipa i robota koji je nemo posmatrao nije dopuštalo Alvinu da celu stvar shvati kao priču satkanu od samoobmane postavljene na temelj ludila.
Upitao se kakva je veza izmenu ova dva entiteta koja su, uprkos tome što su se razlikovala na sve moguće načine, ipak ostala nerazdvojni sadruzi tokom toliko dugo vremena? Nešto mu je govorilo da je robot znatno važniji član simbioze. On je bio Gospodarev poverenik i sigurno zna sve njegove tajne.
Alvin je bacio pogled na zagonetnu mašinu, koja ga je i dalje netremice posmatrala. Zbog čega ne govori? Kakve li se misli motaju njenim složenim i možda iz osnove drugačijim umom? Doduše, ako je bila sazdana da služi Gospodaru, njen um onda nije toliko drugačiji, tako da bi trebalo da odgovara na narenenja ljudi.
Dok je razmišljao o tajnama u koje je nesumnjivo upućena ova uporno nema mašina, Alvin je iskusio tako veliku radoznalost, da se ona na kraju pretvorila u žudnju. Izgledalo je nepošteno da se ovakvo znanje traći i krije od sveta; tu mora da leže čudesa koja po obimu mora da nadmašuju i skladišta Centralnog Kompjutera u Diasparu.
„Zbog čega tvoj robot neće da razgovara sa nama?“ upita on polipa, kada je Hilvar za trenutak ostao bez pitanja. Odgovor koji je dobio gotovo je očekivao.
„Gospodar nije želeo da on razgovara sa bilo kojim drugim glasom izuzev njegovim, a njegov glas je sada zamro.“
„Ali on će poslušati tebe?“
„Da; Gospodar nam je to omogućio. Mi možemo da vidimo kroz njegove oči, ma gde on išao. On bdije nad mašinama koje čuvaju ovo jezero i održavaju čistoću vode. Doduše, prikladnije je nazvati ga našim saradnikom nego slugom.“
Alvin poče razmišljati o ovome što je čuo. Jedna pomisao, još neodrenena i poluoblikovana, počela je da mu se začinje u umu. Možda je bila nadahnuta pukom žudnjom za znanjem i moći; kada se kasnije prisećao tog trenutka, nije bio načisto kojim se pobudama upravljao. Možda su bile sasvim sebične, ali su ipak sadržale i tračak sažaljenja. Ukoliko bi to bio u stanju, rado bi okončao ovaj jalov tok doganaja i oslobodio ova stvorenja njihove fantastične sudbine. Nije bio siguran šta se moglo preduzeti u vezi sa polipom, ali je možda bilo izvodljivo izlečiti robotovu bolest i u isto vreme domoći se njegovih neprocenjivih, zapretenih sećanja.
„Da li si siguran“, upita on polako, obraćajući se polipu, premda su reči bile upućene robotu, „da odista ostvaruješ Gospodareve želje ostajući na ovom mestu? On je hteo da se svet upozna sa njegovim učenjem, ali ono se izgubilo dok si se ti skrivao ovde u Šalmiranu. Mi smo sasvim slučajno nabasali na tebe, a sigurno ima još mnogo drugih koji bi voleli da čuju učenje o Velikima.“
Hilvar mu uputi oštar pogled, očevidno ne razabirući njegov naum. Polip je izgledao uzbunen, a postojani otkucaji njegovih disajnih organa kao da su izgubili ritam nekoliko sekundi. A onda uzvrati, glasom koji nije sasvim držao pod kontrolom: „Mnogo godina smo raspravljali o tom problemu. Na žalost, ne možemo napustiti Šalmiran, tako da svet mora doći ovamo, ma koliko to dugo trajalo.“
„Imam nešto bolje na umu“, reče Alvin nestrpljivo. „Tačno je da ti moraš ostati ovde u jezeru, ali ne vidim razlog zbog čega tvoj sadrug ne bi pošao sa nama. Možemo se vratiti kad god on to poželi ili kada tebi bude potreban. Mnoge stvari su se promenile od kada je gospodar umro, stvari koje bi trebalo da znaš, ali koje nikada nećeš razumeti ako ostaneš ovde.“
Robot se nije micao, ali u agoniji neodlučnosti polip je potpuno zaronio ispod površine jezera i zadržao se tamo nekoliko minuta. Možda je za to vreme vodio bešumu raspravu sa svojim sadrugom; više puta je započinjao da izranja, a onda bi se predomislio i ponovo uronio. Hilvar je iskoristio ovu priliku da izmenja nekoliko reči sa Alvinom.
„Voleo bih da znam šta nameravaš“, reče on blago, polušaljivim, poluozbiljnim glasom.
„Ili možda ni ti sam ne znaš.“
„Sigurno je“, uzvrati Alvin, „i tebi žao ovih jadnih stvorenja. Zar ti se ne čini da bi bilo plemenito izbaviti ih?“
„Čini mi se, ali te već dovoljno poznajem da sam sasvim siguran kako čovekoljublje nije jedno od tvojih izrazitijih osećanja. Sigurno imaš na umu nešto drugo.“
Alvin se skrušeno osmehnu. Čak i ako mu Hilvar nije čitao misli — a nije imao razloga da posumnja u to — jamačno mu je čitao karakter.
„Tvoji sunarodnici imaju zadivljujuće mentalne moći“, uzvrati on, pokušavajući da skrene razgovor sa opasnog terena. „Mislim da će oni način načina da pomognu robotu, ako već ne životinji.“ Govorio je veoma prigušeno, kako bi to ostalo samo izmenu njih dvojice. Možda je ova mera opreza bila beskorisna, ali ako je robot i uhvatio njihov razgovor, to ničim nije pokazao.
Srećom, pre no što je Hilvar stigao da nastavi ispitivanje, polip još jednom izroni iz jezera.
U toku poslednjih nekoliko minuta veličina mu se prilično smanjila, a pokreti su mu postali nesreneniji. Pred Alvinovim očima, jedan komad složenog, prozračnog tela odvalio se od glavne mase i raspao u mnoštvo manjih grumenova koji su se brzo razilazili. Stvorenje je počelo da se rastače u njihovom pisustvu.