Kada je ponovo progovorilo, glas mu je bio varav i teško razumljiv.
„Sledeći ciklus počinje“, prokrklja ono svojevrsnim ropčućim šapatom. „Nismo očekivali tako brzo... samo nekoliko minuta preostalo... podražaj odveć veliki... ne možemo izdržati još dugo...“
Alvin i Hilvar zurili su u stvorenje sa užasnutom opčinjenošću. Iako je proces kome su prisustvovali bio prirodan, nije bilo nimalo prijatno posmatrati razumno stvorenje u samrtnom ropcu. Takone ih je prožeo mračni osećaj krivice; on je bio nerazuman, pošto će postati sasvim bespredmetan kada polip bude započeo novi ciklus; menutim, tištala ih je pomisao da odgovornost za ovaj prerani preobražaj, koji je usledio kao posledica neuobičajenog napora i uzbunenja, pada isključivo na njihovo prisustvo.
Alvin je shvatio da mora brzo delati ili će sigurno propustiti priliku — možda za nekoliko godina, a možda i za mnogo stoleća.
„Šta si odlučio?“ upita Alvin žurno. „Ide li robot sa nama?“
Usledila je agonijska pauza, dok je polip pokušavao da nagna svoje telo koje se raspadalo da se pokori njegovoj volji. Govorna dijafragma je podrhtavala, ali nikakav čujan zvuk nije dolazio od nje. A onda, kao u očajničkom gestu opraštanja, ono mlitavo mahnu svojim tananim izraštajima, pa ih pusti da padnu natrag u vodu, gde se oni odmah raspršiše i počeše da se razilaze po jezeru. Ceo preobražaj bio je gotov samo za nekoliko minuta. Od stvorenja nije preostao nijedan delić koji bi u prečniku bio veći od nekoliko centimetara. Voda je bila puna sićušnih, zelenkastih grumenova, koji su izgledali kao da poseduju vlastiti život i pokretljivost i koji su brzo nestajali po prostranstvu jezera.
Talasanje na površini vode sada se sasvim primirilo; Alvin je znao da više nema postojanih otkucaja koji su se oglašavali iz dubine. Jezero je ponovo bilo mrtvo — ili se bar tako činilo.
Ali bio je to varljiv utisak; jednoga dana, nepoznate sile koje nikada nisu propuštale da izvrše svoju dužnost u prošlosti ponovo će se ustrojiti — i polip će još jednom biti ronen. Bila je to neobična i čudesna pojava, pa ipak, da li mnogo neobičnija od ustrojenja ljudskog tela, koje i samo predstavlja ogromnu koloniju zasebnih, živih ćelija?
Alvin nije imao mnogo vremena za ova razmišljanja. Morio ga je osećaj pogreške, premda uopšte nije jasno postavio cilj ka kome je težio. Izvanredna prilika je propuštena i možda se nikada više neće ponoviti. Tužno je gledao preko jezera; trebalo je da prone izvesno vreme pre no što mu je um registrovao poruku koju mu je Hilvar tiho izgovorio u uho.
„Alvine“, reče mu prijatelj blago, „mislim da si ostvario svoj naum.“
Brzo se okrenuo na petama. Robot, koji je do sada uzdržano lebdeo na izvesnoj udaljenosti, ne prilazeći im bliže od dvadeset stopa, pokrenuo se u tišini i zauzeo položaj metar iznad Alvinove glave. Njegove nepomične oči, sa širokim uglom vinenja, nisu otkrivale na šta mu je upravljena pažnja. Možda je pogledom obuhvatao čitavu hemisferu oko sebe sa podjednakom jasnoćom, ali Alvin uopšte nije sumnjao da je sada upravo on predmet njegovog zanimanja.
Čekao je na mladićev sledeći potez. U izvesnoj meri bar, sada se nalazio pod Alvinovom kontrolom. Mogao ga je pratiti do Lisa, pa čak i do Diaspara — osim ako se ne predomisli. Od tog časa, Alvin je bio njegov probni gospodar.
Putovanje natrag u Erli trajalo je gotovo tri dana, poglavito zato što se Alvinu, zbog njegovih ličnih razloga, nije osobito žurilo. Fizikalno istraživanje Lisa podreneno je jednom znatno važnijem i uzbudljivijem projektu; polako je uspostavljao kontakt sa neobičnom, opsednutom inteligencijom, koja mu je sada postala pratilac.
Podozrevao je na robot pokušava da ga iskoristi za svoje ciljeve, što bi predstavljalo izvesnu pesničku pravdu. Nije mogao biti načisto s tim kakve su mu pobude, pošto je i dalje tvrdoglavo odbijao da zapodene razgovor sa njim. Iz nekog posebnog razloga — možda iz straha da bi se time otkrilo odveć mnogo njegovih tajni — Gospodar je jamačno postavio veoma delatne zapreke vodovima za govor, tako da su svi Alvinovi pokušaji da ih oslobodi ostali bezuspešni. Čak su zakazala i posredna ispitivanja tipa: „Ako ništa ne odgovoriš, pretpostaviću da to znači slaganje“; robot je bio odveć inteligentan da bi podlegao tako jednostavnim varkama.
U drugim pogledima, menutim, pokazao se znatno predusretljiviji. Izvršavao bi svako narenenje koje ga ne bi nagonilo da govori ili da otkriva podatke. Alvin je ubrzo ustanovio da može da ga kontroliše samo mislima, baš kao što je upravljao i robotima u Diasparu. Bio je to veliki korak napred, a nedugo potom stvorenje — teško da ga je mogao i dalje držati za puku mašinu — još malo je popustilo i dozvolilo mu da vidi posredstvom njegovih očiju. Kako se činilo, nije imalo ništa protiv ovih pasivnih oblika saobraćanja, ali je preduprenivalo sva nastojanja da se uspostavi bliža prisnost.
Hilvarovo postojanje potpuno je prenebregavalo; uopšte nije izvršavalo njegove naredbe, a um mu je ostao nepristupačan za sva njegova ispitivanja. Ovo je u početku pomalo razočaralo Alvina, koji se nadao da će mu Hilvarove velike mentalne moći omogućiti da silom otvori ovu riznicu skrivenih sećanja. Tek posle izvesnog vremena uočio je prednosti posedovanja sluge koji se ne pokorava ničijim drugim naredbama na celom svetu.
Član pohoda koji se žestoko uzjogunio protiv robota bio je Krif. Možda je uobrazio da je sada dobio takmaca, ili je možda, prema opštem načelu, osećao odbojnost prema svemu što je letelo, a nije imalo krila. Kada niko ne bi posmatrao, on je u više navrata neposredno nasrnuo na robota, koji ga je još više rasrdio time što uopšte nije obraćao pažnju na njegove napade.
Hilvaru je konačno pošlo za rukom da ga primiri i prilikom povratka hoverkraftom izgledalo je da se pomirio sa okolnostima. Robot i insekt pratili su vozilo koje je bešumno klizilo kroz šume i polja — držeći se strane na kojoj im se nalazio gospodar i pretvarajući se da uopšte ne primećuju takmaca.
Seranis ih je već očekivala kada su kola ulebdela u Erli. Alvinu je palo na um kako je nemoguće iznenaditi ovaj narod. Njihovi povezani umovi omogućavali su im da budu upućeni u sve što im se zbiva u zemlji. Upitao se kako su primili izveštaj o njegovoj pustolovini u Šalmiranu, o kojoj su u Lisu sigurno već svi znali.
Seranis je izgledala zabrinuta i nesigurnija nego ikada ranije i Alvin se seti izbora koji ga je čekao. U mnoštvu uzbunenja iz proteklih nekoliko dana on ga je sasvim smetnuo s uma; nije želeo da traći snagu na razmišljanje o problemima koji su pripadali budućnosti. Ali ta budućnost je sada stigla; morao je odlučiti u kome će od dva sveta nastaviti da živi.
Seranisin glas zvučao je brižno kada je počela da govori i Alvinu se iznenada javio utisak da su pali u vodu planovi koje je Lis pripremao za njega. Šta li se samo dogodilo u toku njegovog odsustva? Da li su izaslanici otišli u Diaspar i posegli u Kedronov um — i da li su možda zakazali da izvrše naloženo?
„Alvine“, poče Seranis, „ima mnogo stvari koje ti ranije nisam kazala, ali sa kojima se sada moraš upoznati da bi razumeo ono što ćemo preduzeti.
Upućen si u jedan od razloga razdvojenosti naših dveju rasa. Strah od Osvajača, ta tamna senka u srcima svih ljudskih bića, odvratio je tvoj narod od sveta i zapreo ga u njegove vlastite snove. Ovde, u Lisu, taj strah nije bio tako veliki, iako je na nas pao teret završnog napada. Imali smo jači razlog za delanje, i ono što smo učinili, učinili smo otvorenih očiju.
Veoma davno, Alvine, ljudi su se dali u traganje za besmrtnošću i konačno su je ostvarili.
Oni su, menutim, zaboravili da je iz sveta, iz koga je izgnana smrt, takone izgnan život. Moć da se život produži nesagledivo dugo zadovoljavajuća je za pojedinca, ali rasi donosi stagnaciju. Pre mnogo vremena mi smo žrtvovali besmrtnost, ali Diaspar još ide za lažnim snom. Zbog toga su se naši putevi razišli, i zato se oni više nikada ne smeju ukrstiti.“