Iako je ove reči gotovo očekivao, njihova zlokobnost zbog tog predosećanja nije izgledala ništa manja. Pa ipak, Alvin je odbio da se pomiri sa krahom svih svojih planova, koje je već počeo da razranuje, i samo je jednim delom svesti nastavio da sluša Seranis. Primao je i razumeo sve njene reči, ali ostatkom uma ponovo je išao putem koji je vodio u Diaspar, pokušavajući da dokuči sve prepreke koje bi mu mogle biti postavljene.
Seranisina nesrećnost bila je očevidna. Glas joj je postao molećiv dok je govorila i Alvin je znao da se ne obraća samo njemu, već i svom sinu. Sigurno je uvinala da su se u danima koje su proveli zajedno menu njima razvili razumevanje i naklonost. Hilvar je pomno posmatrao majku kako govori, a Alvinu se učinilo da mu pogled ne odražava samo obzir, već i ne mali trag prekora.
„Ne želimo da te prisilimo da učiniš ništa protiv svoje volje, ali sigurno shvataš šta bi to značilo kada bi se naša dva naroda ponovo srela. Izmenu naše i vaše kulture zjapi ponor veći od svih koji su ikada razdvajali Zemlju od njenih drevnih kolonija. Promisli o ovome, Alvine.
Ti i Hilvar ste sada približno vršnjaci, ali i on i ja ćemo biti već vekovima mrtvi kada ti i dalje budeš mlad. A ovo je tek prvi u beskrajnom nizu tvojih života.“
U prostoriji je bilo veoma tiho, čak tako tiho da je Alvin mogao čuti neobične, žalosne krike nepoznatih životinja sa polja oko sela. A onda on prozbori, gotovo šapatom: „Šta želite da uradim?“
„Nadali smo se da ćemo ti moći pružiti izbor izmenu toga da ostaneš ovde i da se vratiš u Diaspar, ali sada to više nije moguće. Po nas se dogodilo odveć mnogo važnih stvari da bismo odluku prepustili tebi. Čak i za ovo kratko vreme koje si proveo menu nama, tvoj uticaj bio je veoma uznemiravajući. Ne, ne prebacujem ti ništa; ubenena sam da ništa nisi hotimice učinio.
Ali mislim da će biti najbolje ako stvorenja koja si sreo u Šalmiranu prepustiš njihovoj sudibni.
Što se, pak, Diaspara tiče...“ Seranis ljutito odmahnu rukom... „Odveć mnogo ljudi zna kuda si otišao; nismo stigli na vreme. Znatno je, menutim, ozbiljnija činjenica da je čovek koji ti je pomogao da otkriješ Lis nestao bez traga; ni vaše Veće ni naši agenti ne mogu da ga pronanu, tako da on ostaje moguća opasnost po našu bezbednost. Možda te iznenanuje što ti sve ovo govorim, ali time nimalo ne ugrožavam vlastitu sigurnost. Bojim se da sada imamo samo jedan izbor; moramo te vratiti u Diaspar sa lažnim ustrojstvom sećanja. Ona su pripremljena veoma brižljivo, tako da kada se budeš vratio kući, ništa nećeš znati o nama.
Verovaćeš da si prošao kroz neku maglovitu i opasnu pustolovinu u mračnim podzemnim pećinama, gde se krov stalno rušio iza tebe, a preživeo si samo zahvaljujući tome što si jeo bljutavo korenje i pio sa izvora na koje si slučajno nabasao. Kroz sve buduće živote smatraćeš da je to istina i svi će prihvatiti tvoju priču. Neće biti nikakve tajne koja bi mamila potonje istraživače; misliće da znaju sve što se može saznati o Lisu.“
Seranis je zastala i pogledala Alvina brižnim očima. „Veoma nam je žao što je ovo neophodno i molimo te da nam oprostiš dok nas se još sećaš. Možda se ne slažeš sa našom odlukom, ali mi znamo mnoge stvari u koje ti nisi upućen. U svakom slučaju, nećeš imati na šta da se požališ, pošto ćeš verovati da si otkrio sve što se moglo pronaći.“
Alvin se zapitao da li je to istina. Nije bio ubenen da će se ikada uklopiti u kolotečinu života u Diasparu, čak i ako poveruje da ništa vredno ne postoji izvan njegovih zidina.
Uostalom, on nije ni imao nameru da proverava ovu stvar.
„Kada želite da me podvrgnete tom... postupku?“ upita Alvin.
„Odmah. Mi smo spremni. Otvori mi tvoj um, kao što si to učinio ranije, i ničega nećeš biti svestan dok se ponovo ne obreš u Diasparu.“
Alvin je za trenutak ćutao, a onda reče tiho: „Voleo bih da se oprostim sa Hilvarom.“
Seranis klimnu.
„Shvatam. Ostaviću te ovde nakratko i vratiću se kada budeš spreman.“ Krenula je ka stepenicama koje su vodile nadole u unutrašnjost kuće, ostavljajući ga samog na krovu.
Proteklo je izvesno vreme pre no što se Alvin obratio prijatelju; bio je veoma tužan, ali i neumoljivo odlučan da ne dopusti krah svih svojih nada. Bacio je još jedan pogled prema selu gde je pronašao merilo sreće i koje možda više nikada neće videti, ukoliko oni koji stoje iza Seranis ostvare svoj naum. Hoverkraft je i dalje stajao ispod jednog razgranatog drveta, dok je strpljivi robot lebdeo u vazduhu iznad njega. Nekoliko mališana se okupilo da ispita ovog neobičnog pridošlicu, ali niko od starijih nije pokazivao ni najmanje zanimanje.
„Hilvare“, reče Alvin naglo, „veoma mi je žao zbog ovoga.“
„I meni“, odgovori Hilvar, glasom koji je odavao uzburkana osećanja. „Nadao sam se da ćeš moći da ostaneš ovde.“
„Misliš li da je u redu ono što Seranis želi da preduzme?“
„Ne okrivljuj moju majku. Ona samo izvršava ono što joj se naloži“, uzvrati Hilvar. Iako mu nije odgovorio na pitanje, Alvin nije imao srca da mu ga ponovo postavi. Nije bilo pošteno izlagati takvoj kušnji njegovu prijateljsku privrženost.
„Reci mi nešto drugo“, upita ga Alvin. „Kako me tvoji sunarodnici mogu zaustaviti, ako pokušam da pobegnem sa neokrnjenim sećanjem?“
„To bi bilo lako. Ako probaš da bežiš, preuzeli bismo kontrolu nad tvojim umom i nagnali te da se vratiš.“
Alvin je očekivao ovakav odgovor i on ga nije obeshrabrio. Želeo je da može da ima poverenja u Hilvara, koga je očigledno poganalo njihovo predstojeće razdvajanje, ali nije se odvažio da izloži opanosti svoje planove. Veoma pažljivo, ispitujući svaku pojedinost, proverio je jedini put koji ga je mogao vratiti u Diaspar pod uslovima koje je on izabrao.
Postojao je samo jedan rizik sa kojim se morao suočiti i od koga se ni na koji način nije mogao zaštiti. Ako Seranis prekrši dato obećanje i une u njegov um, sve brižljive pripreme koje je preduzeo pašće u vodu.
Pružio je ruku Hilvaru, koji je čvrsto steže, ali nije bio u stanju da izusti ni reči.
„Hajdemo dole kod Seranis“, reče Alvin. „Voleo bih da vidim neke ljude u selu pre no što odem.“
Hilvar je nemo krenuo za njim u utihlu svežinu kuće, a zatim kroz predvorje i prsten obojenog stakla koji je okruživao zdanje. Seranis ga je sačekala tamo, sa mirnim i odlučnim izrazom lica. Znala je da Alvin pokušava da prikrije nešto od nje, i ponovo je razmislila o merama predostrožnosti koje je preduzela. Kao što bi čovek koga očekuju veliki napori zategao prethodno svoje mišiće, ona je proverila sve vrste prinuda kojima će možda morati da pribegne.
„Jesi li spreman, Alvine?“ upita ga.
„Potpuno“, uzvrati Alvin sa izvesnim prizvukom koji je nagna da ga podozrivo pogleda.
„Onda će biti najbolje da odagnaš sve misli iz uma, kao što si ranije učinio. Posle toga, ništa više nećeš osećati ni znati, sve dok se ponovo ne naneš u Diasparu.“
Alvin se okrenuo prema Hilvaru i kazao mu hitrim šapatom koji nije dopro do Seranis: „Do vinenja. Hilvare. Ne brini, vratiću se.“ Onda je ponovo pogledao Seranis.
„Ne zameram vam zbog ovoga što preduzimate“, reče. „Vi jamačno verujete da je to najbolje, ali mislim da niste u pravu. Diaspar i Lis ne treba večno da ostanu razdvojeni; jednog dana će možda očajnički biti potrebni jedan drugom. Zbog toga se vraćam kući sa svim onim što sam saznao... i ne verujem da me možete sprečiti u tome.“
Nije više oklevao, i to je bilo dobro. Seranis se nije pomerila, ali on je osetio kako mu telo izmiče kontroli. Snaga koja je potiskivala njegovu vlastitu volju bila je veća nego što je očekivao i on u trenu shvati da mnogi skriveni umovi sigurno pomažu Seranis. Bespomoćno je počeo da korača natrag u kuću i u času užasa pomisli da mu je plan pao u vodu.
A onda sevnu blesak čelika i kristala i metalne ruke brzo se obaviše oko njega. Telo mu se borilo protiv njih, što je on znao da će se dogoditi, ali otpor je bio uzaludan. Izgubio je tle pod sobom i u magnovenju je opazio Hilvara, okamenjenog od iznenanenja, sa tupavim osmehom na usnama.