„Oh, Alvine!“ uzviknu devojka. „Šta će učiniti s tobom?“
„Ne brini, Alistra“, reče. „Sve će biti u redu. Uostalom, u najgorem slučaju Veće me može vratiti u Banke Sećanja, ali mi nešto govori da se to neće dogoditi.“
Njena lepota i nesrećnost bile su tako izazovne da je, čak i u ovom času, Alvin osetio kako mu telo odgovara na njeno prisustvo svojim iskonskim načinom. Ali to je bila samo požuda tela; on je nije prezirao, ali mu samo ona više nije bila dovoljna. Blago je odvojio ruke od njenih i krenuo za Jeserakom ka Većnici.
Alistrino srce bilo je usamljeno, ali ne više ispunjeno gorčinom, dok ga je posmatrala kako odlazi. Znala je sada da ga nije izgubila, pošto joj on nikada nije pripadao. Kada se pomirila sa ovim saznanjem, počela je da shvata kako više nema mesta uzaludnim tugovanjima.
Alvin je jedva primećivao ljubopitljiv ili užasnut pogled sugranana dok je sa pratnjom prolazio poznatim ulicama. Razvrstavao je argumente koje će možda morati da upotrebi i pripremao je priču koja će mu najviše odgovarati. S vremena na vreme, uveravao bi sam sebe da nije nimalo uzbunen i da je i dalje potpuni gospodar situacije.
Čekali su samo nekoliko minuta u predvorju, ali to je bilo dovoljno dugo da se Alvin zapita za razlog što su mu, ako se već ne boji, noge postale tako slabašne. Iskusio je taj osećaj dok je savlanivao poslednji uspon na onom dalekom brdu u Lisu, gde mu je Hilvar pokazao vodopad sa čijeg su vrha ugledali ekspoloziju svetlosti koja ih je odvela u Šalmiran. Upitao se šta Hilvar sada radi i da li će se ikada ponovo sresti. Najednom mu učinilo veoma važnim da se to dogodi.
Velika vrata se raskriliše i on krenu za Jeserakom u Većnicu. Dvadeset članova već je sedelo oko stola u obliku polumeseca i Alvin se oseti polaskanim kada je video da nijedno mesto nije prazno. Ovo mora da je prvi put posle mnogo vekova da se sakupilo celo Veće bez i jednog odsutnog. Retki sastanci ovog tela obično su predstavljali puku formalnost, pošto su se svi redovni poslovi obavljali uz samo nekoliko poziva videofonom i, ukoliko se pojavila potreba, razgovorom izmenu Predsednika i Centralnog Kompjutera.
Alvin je iz vinenja poznavao većinu članova Veća i prisustvo tolikih poznatih lica malo ga je ospokojilo. Kao i Jeserak, oni nisu izgledali neprijateljski, već samo brižni i začuneni.
Uostalom, na njima je ležala odgovornost. Možda će biti ozlojeneni što je neko pokazao da nisu u pravu, ali Alvin nije verovao da će mu to ozbiljno prebaciti. Nekada bi to bila brzopleta i neiskusna pretpostavka, ali ljudska priroda se u menuvremenu popravila u nekim pogledima.
Pažljivo će ga saslušati, ali ono što će potom misliti neće biti odveć važno. Alvinov sudija neće biti Veće, već Centralni Kompjuter.
Nije bilo nikakvih formalnosti. Predsednik je proglasio sastanak otvorenim, a zatim se okrenuo prema Alvinu.
„Alvine“, reče on prilično ljubazno, „voleli bismo da nam ispričaš šta se dogodilo od kada si nestao pre deset dana.“
Upotreba izraza ‘nestao’, pomisli Alvin, bila je vanredno značajna. Čak i sada, Veće nije bilo voljno da prizna da je on boravio izvan Diaspara. Pitao se da li znaju da je bilo stranaca u gradu, ali je odmah posumnjao u to. U tom slučaju, ispoljavali bi znatno veću uzbunenost.
Ispričao je svoju priču jasno i bez imalo dramatiziranja. Ona je njihovim ušima ionako zvučala sasvim čudno i neverovatno, tako da joj nisu bila potrebna nikakva ulepšavanja.
Samo je na jednom mestu odstupio od stroge tačnosti opisa, pošto nije pomenuo način na koji je pobegao iz Lisa. Izgledalo je vrlo verovatno da će ponovo biti prinunen da pribegne istom postupku.
Bilo je zdivljujuće posmatrati kako se menja držanje članova Veća u toku njegovog izlaganja. U početku su bili skeptični, odbijajući da prihvate opovrgavanje svega u šta su verovali, osporavanje njihovih najdubljih predrasuda. Dok im je Alvin pričao o svojoj strasnoj želji da istraži svet izvan zidina grada i o racionalnom uverenju da takav svet postoji, gledali su ga kao da pred sobom imaju neku neobičnu i nepojmljivu životinju. U stvari, za njih je on to i bio. Ali konačno su bili primorani da priznaju da je on u pravu, a da su oni pogrešili.
Kako je Alvinova priča tekla, sve sumnje koje su prethodno imali polako su se raspršile.
Možda im se nije dopadalo ono što im je kazao, ali više mu nisu mogli osporavati istinitost.
Ukoliko bi ipak osetili sklonost ka tome, bilo je dovoljno da bace pogled na Alvinovog bešumnog sadruga.
Postojao je samo jedan vid njegove priče koji je izazvao njihovu rasrnenost, ali se on nije odnosio na Alvina. Prostorijom se razlegao ljutiti žamor kada je Alvin objasnio nastojanje Lisa da izbegne mešanje sa Diasparom i korake koje Seranis preduzima da bi predupredila takvu katastrofu. Grad se ponosio svojom kulturom, i to ne bez razloga. Činjenica da ih neko smatra podrenenim prevazilazila je sve granice popustljivosti članova Veća.
Alvin je brižljivo vodio računa da ne izrekne nikakvu uvredu u svom izlaganju; hteo je u što je moguće većoj meri da pridobije Veće uz sebe. Pokušao je da stvori utisak da ne vidi ništa rnavo u onome što je učinio i da za svoja otkrića znatno pre očekuje pohvalu nego kudnju. Bila je to najbolja taktika koju je mogao izabrati, pošto je unapred razoružavala većinu njegovih mogućih kritičara. To je takone uticalo — premda nije bilo deo Alvinovog plana — da dobar deo krivice bude prebačen na nestalog Kedrona. Slušaocima je bilo jasno da je Alvin bio odveć mlad da bi video neku opasnost u onome što preduzima. Lakrdijaš je, menutim, bio toga znatno svesniji i postupio je na krajnje neodgovoran način. Oni uopšte nisu slutili u kojoj se meri Kedron u tom pogledu slagao sa njima.
Kao Alvinov staratelj, Jeserak je takone zaslužio izvestan prekor i s vremena na vreme poneki većnik bi mu uputio zamišljen pogled. Nije im to zamerao, premda je savršeno bio svesan onoga što im je bilo na umu. Pripadala mu je izvesna čast što je obučavao najoriginalniji um koji se pojavio u Diasparu od Ranih Vremena i ništa mu je nije moglo oduzeti.
Tek kada je završio činjeničko izlaganje svojih pustolovina, upustio se u malo ubenivanja.
Morao je na neki načini uveriti ove ljude u istinitost onoga što je saznao u Lisu, ali kako da im stvarno predoči nešto što oni ranije nikada nisu videli i što su veoma teško mogli da zamisle?
„Velika je tragedija“, reče on, „što su dva preostala ogranka ljudske rase morala da žive razdvojeno kroz tako ogromno vremensko razdoblje. Jednoga dana ćemo, možda, saznati kako je do toga došlo, ali sada je daleko važnije da se ispravi propušteno i da se spreči da se opet dogodi. Za vreme boravka u Lisu digao sam glas protiv njihovog stanovišta da su nadreneni u odnosu na nas; oni nas sigurno mogu mnogome naučiti, ali i mi njih. Ako oboje verujemo da nemamo šta jedni od drugih naučiti, nije li onda očigledno da oboje nismo u pravu?“
Uputio je pogled pun nade ka nizu lica koja su ga ohrabrila da nastavi.
„Naši preci“, produži Alvin, „osnovali su carstvo koje je stiglo do zvezda. Ljudi su se slobodno šetali po svim tim svetovima, a njihovi potomci se sada boje da provire izvan zidina svog grada. Treba li da vam kažem zašto?“ Zastao je za trenutak; u velikoj, neukrašenoj prostoriji nije bilo ni najmanjeg pokreta.
„Zato što se bojimo, bojimo se nečega što se zbilo u početku istorije. Rekli su mi istinu u Lisu, mada sam je i sam davno naslutio. Moramo li se uvek kao kukavice kriti u Diasparu, praveći se da ništa više ne postoji, zato što su nas Osvajači pre milijardu godina potisnuli na Zemlju?“
Upro je prstom u njihov tajni strah — strah koji on nikada nije osećao, pa dakle nije mogao ni da ga u potpunosti razume. Neka sada učine šta im je volja; rekao im je istinu onako kako je on vidi.
Predsednik mu uputi ozbiljan pogled.
„Imaš li još nešto da kažeš“, upita ga, „pre no što razmotrimo šta valja preduzeti?“