U trenutku mu je sinulo da, kada bi mogao da pogleda u vlastiti mozak, i on bi mu se u istoj meri učinio lišen smisla. Mašina je izgledala nepokretna i nepromenljiva zato što nije mogao videti njene misli.
Po prvi put počeo je da stiče izvesnu maglovitu predstavu o moćima i silama koje su održavale grad. Čitavog života je bez ikakvog pitanja prihvatao čudo sintetizera, koji su iz veka u vek u neiscrpnom prilivu podmirivali sve potrebe Diaspara. Hiljadu puta bio je očevidac tog čina stvaranja, ali mu je pri tom retko padalo na um da se negde mora nalaziti prauzor onoga što je pred njim dolazilo na svet.
Kao što se ljudski um tek malčice mogao zadržati na samo jednoj misli, tako su nesravnjivo veći mozgovi, koji su predstavjali tek delić Centralnog Kompjutera, bili u stanju da obuhvate i zauvek zadrže i najsloženije ideje. Sklopovi svih stvorenih stvari bili su zamrznuti u tim večnim umovima, a bio je potreban samo treptaj čovekove volje pa da oni postanu deo stvarnosti.
Svet je zaista daleko odmakao od vremena kada su, iz časa u čas, pećinski ljudi strpljivo glačali vrške svojih strela i noževe u čvrstom kamenu.
Alvin je čekao, ne hotevši da progovori dok ne dobije novi znak raspoznavanja. Upitao se na koji je način Centralni Kompjuter svestan njegovog prisustva, odnosno kako ga može videti i čuti mu glas. Nigde nije bilo ni najmanjeg traga organima čula — nikakvih rešetkastih zastora, ekrana ili bezosećajnih kristalnih očiju kojima su normalno roboti poimali svet oko sebe.
„Izloži svoj problem“, reče mu tihi glas u uho. Izgledalo je neobično što ova sveobuhvatna zapremina mašinerija izražava tako blago svoje misli. A onda mu je postalo jasno da sam sebi laska; njime nije bio zaokupljen možda ni milioniti deo mozga Centralnog Kompjutera. On je predstavljao samo jedan od bezbrojnih nepravilnih slučajeva kojima je on istovremeno posvećivao pažnju, bdijući nad Diasparom.
Teško je razgovarati sa prikazom koja ispunjava čitav prostor oko vas. Alvinove reči kao da su zamirale u praznom vazduhu istog časa kada bi ih izgovorio.
„Šta sam ja?“ upita on.
Da je ovo pitanje postavio jednoj od obaveštajnih mašina iz grada, znao je kakav bi odgovor dobio. U stvari, on je to često činio, a odgovor je uvek glasio: „Ti si Čovek.“ Sada se, menutim, nalazio pred inteligencijom potpuno različitog reda, tako da nije bilo potrebe za brižljivom semantičkom tačnošću. Centralni Kompjuter će znati na šta on misli, ali to još nikako nije značilo i da će mu odgovoriti.
I odista, usledio je upravo onakav odgovor kakvog se pribojavao.
„Ne mogu da odgovorim na to pitanje. Kada bih to učinio, otkrio bih naum mojih tvoraca, a samim tim bih ga i obezvredio.“
„Onda je moja uloga predvinena kada je grad podignut?“
„To se može reći i za sve ostale ljude.“
Ovaj odgovor nagnao je Alvina na razmišljanje. Centralni Kompjuter kazao je istinu; ljudski žitelji Diaspara bili su projektovani podjednako temeljito kao i njegove mašine.
Činjenica da je jedinstven davala je Alvinu neobičan osećaj vlastite retkosti, ali to nije bezuslovno bila vrlina.
Postalo mu je jasno da ovde više ne može saznati ništa što bi mu pomoglo da razreši tajnu svog porekla. Bilo je beskorisno pokušavati da se obmane ova ogromna inteligencija, ili se nadati da će ona otkriti podatke koje joj je naloženo da čuva. Alvin nije bio prekomerno razočaran; osećao je da već počinje da dokučuje istinu, ali to u svakom slučaju nije predstavljalo glavni razlog njegove posete.
Bacio je pogled na robota koga je doveo iz Lisa i upitao se kako da preduzme sledeći korak. Ovaj je mogao nasilno da reaguje, ukoliko sazna šta Alvin sprema, tako da je bilo osobito važno da ne čuje ono što je Alvin hteo da kaže Centralnom Kompjuteru.
„Možeš li da obezbediš zonu tišine?“ upita.
U istom času, iskusio je nepogrešivi osećaj ‘smrti’, potpuno prigušenje svih zvukova, kojim se odlikovala ovakva zona. Kada mu se Kompjuter ponovo obratio, glas mu je bio neobično zvonak i opor. „Niko nas ne može čuti. Reci šta želiš.“
Alvin pogleda robota; i dalje se nalazio u istom položaju. Izgledalo je da ništa ne podozreva; možda uopšte nije bio u pravu kada je pretpostavio da ovaj kuje neke svoje planove. Nije isključeno da je pošao sa njim u Diaspar kao verni, poverljivi sluga; u tom slučaju, ovo što je Alvin sada nameravao da preduzme moglo je predstavljati krajnje neumesnu niskost.
„Čuo si kako sam naišao na ovog robota“, poče Alvin. „On sigurno raspolaže neprocenjivim znanjem o prošlosti, čak do onih vremena kada još nije postojao grad kakav mi poznajemo. Možda će moći da nam kaže nešto i o drugim svetovima osim Zemlje, budući da je pratio Gospodara na njegovim putovanjima. Na nevolju, govorni vodovi su mu blokirani.
Ne znam u kojoj je meri ova blokada otporna, ali molim te da je otkloniš.“
Glas mu je zvučao zagrobno i šuplje, pošto je zona tišine upijala svaku reč pre no što bi ova proizvela odjek. Čekao je u nevidljivoj i mukloj praznini da mu molba bude uslišena ili odbijena.
„Tvoj zahtev se suočava sa dva problema“, uzvrati Kompjuter. „Jedan je moralne, a drugi tehničke prirode. Ovaj robot je programiran da izvršava narenenja samo jednog odrenenog čoveka. Kakva prava imam da izmenim ovo, čak i ako mogu?“
Alvin je predvideo ovo pitanje i pripremio nekoliko odgovora na njega.
„Nije nam poznat tačan vid Gospodareve zabrane“, uzvrati on. „Ukoliko možeš da razgovaraš sa robotom, probaj da ga ubediš da su se sada promenile okolnosti u kojima je blokada postavljena.“
Naravno, bio je to očigledan potez. Alvin ga je i sam povukao, no bez uspeha; nadao se da će Centralni Kompjuter, sa svojim nesravnjivo većim mentalnim moćima, moći da učini ono što njemu nije pošlo za rukom.
„To isključivo zavisi od prirode blokade“, usledio je odgovor. „Moguće je, na primer, postaviti takvu blokadu koja bi, ukoliko bi neko neovlašćeno posegao u nju, izazvala brisanje sadržaja ćelija sećanja. Ne verujem, menutim, da je Gospodar raspolagao sa dovoljno umeća za tako nešto; za to je potrebna veoma specijalizovana tehnika. Pitaću tvoju mašinu da li se u njenim jedinicama pamćenja nalazi vod za brisanje.“
„Ali šta“, uzbuneno uzviknu Alvin, „ako i samo pitanje o postojanju voda za brisanje dovodi do brisanja pamćenja?“
„Postoji uobičajeni postupak za ovakve slučajeve i ja ću ga se pridržavati. Izdaću drugostepena uputstva, rekavši mašini da prenebregne moje pitanje, ukoliko takva zamka postoji. Ona će se onda neminovno suočiti sa logičkim paradoksom; bez obzira na to da li mi odgovori ili se uzdrži od odgovora, prekršiće prvostepena uputstva. U takvim okolnostima svi roboti postupaju na isti način kako bi zaštitili sebe. Oni jednostavno isključe ulazne vodove i delaju kao da im nije postavljeno pitanje.“
Alvin je požalio što je poveo reč o ovom predmetu i posle kratkog mentalnog kolebanja zaključio je da bi i on trebalo da pribegne istoj taktici i da se pretvara da mu nikakvo pitanje nije upućeno. U svakom slučaju, pouzdano je utvrdio bar jednu stvar: Centralni Kompjuter bio je potpuno pripravan da se uhvati ukoštac sa svakom neočekivanom zamkom koja može postojati u robotovim jedinicama sećanja. Alvin nije želeo da vidi mašinu svedenu na gomilu gvožnurije; umesto toga, znatno bi je radije vratio u Šalmiran sa neugroženim tajnama.
Čekao je što je mogao strpljivije da se zbije nemi, bestelesni susret dva intelekta. Bilo je to ogledanje dva uma, koje je stvorio ljudski genije u davno zapretenom zlatnom dobu svog najvećeg dostignuća. Sada su se obojica nalazila daleko izvan moći poimanja bilo kog živog čoveka.
Mnogo minuta kasnije ponovo je prozborio šupalj, neodrenen glas Centralnog Kompjutera.