Iako je Jeserak pokušao da ispita Alvina dok su se vraćali u Većnicu, ništa nije saznao o njegovom razgovoru sa Centralnim Kompjuterom. Nije to bila samo puka uzdržanost s Alvinove strane; i dalje je bio opčinjen onim što je video, odveć opijen uspehom, da bi vodio neki suvišni razgovor. Jeserak je morao da ispolji veliko strpljenje i nadao se da će Alvin konačno izići iz transa.
Ulice Diaspara kupale su se u svetlosti koja se činila sasvim bledom u porenenju sa bleštavošću grada mašina. Ali Alvin ih uopšte nije primećivao; na njega više nije delovala poznata lepota velikih kula koje su promicale pored njega ili ljubopitljivi pogledi sugranana.
Palo mu je na pamet da je veoma neobično kako je sve što mu se doganalo vodilo ka ovom trenutku. Od časa kada je sreo Kedrona, doganaji kao da su automatski potekli ka unapred odrenenom cilju. Monitori, Lis, Šalmiran — na svakom koraku mogao je skrenuti sa pravog puta, ali nešto ga je vodilo napred. Da li je sam bio tvorac svoje sudbine, ili je predstavljao posebnog miljenika Usuda? Možda je posredi bila puka verovatnoća, delovanje zakona slučaja. Bilo koji čovek mogao je pronaći put na kome je on ostavio svoje tragove i nebrojeno puta u prošlosti i drugi su stigli gotovo dokle i on. Ti prethodni Jedinstveni: na primer, šta se dogodilo sa njima? Možda je on naprosto bio prvi koji je imao sreće.
Tokom celog puta natrag kroz ulice Diaspara, Alvin je uspostavljao sve prisniju i prisniju vezu sa mašinom koju je oslobodio veševekovnog ropstva. Ona je oduvek bila u stanju da prima njegove misli, ali ranije on nije mogao znati da li će izvršiti narenenja koja joj izdaje.
Sada je ove neizvesnosti nestalo; mogao je da razgovara sa njom kao i sa svakim ljudskim stvorom. Doduše, pošto nije bio sam, naložio joj je da se ne služi govornim jezikom, već jednostavnim mislenim slikama koje je on bio u stanju da pojmi. Ponekad ga je vrenala činjenica što roboti mogu bez teškoća menusobno da opšte na telepatskom nivou, dok je to Čoveku bilo nemoguće — izuzev u Lisu. Bila je to još jedna sposobnost koju je Diaspar izgubio ili koje se hotimice odrekao.
Nastavio je bešuman, ali u nekoliko jednostran razgovor dok su čekali u predvorju Većnice. Bilo je nemoguće ne uporediti okolnosti u kojima se sada nalazio sa onima iz Lisa, kada su Seranis i njeni saradnici pokušali da ga potčine svojoj volji. Nadao se da neće biti potrebe za novim sukobom, ali ukoliko bi do njega ipak došlo, on je sada bio daleko bolje pripremljen.
Već prvi pogled na lica članova Veća rekao je Alvinu kakvu su odluku doneli. Nije bio ni iznenanen, niti osobito razočaran; takone nije ispoljio nijedno osećanje koje su Većnici možda očekivali dok je slušao Presednika.
„Alvine“, poče Predsednik, „veoma brižljivo smo razmotrili okolnosti do kojih je dovelo tvoje otkriće i doneli smo jednoglasnu odluku. Pošto niko ne želi ikakve promene u našem načinu života, kao i s obzirom na to da se svega jednom u mnogo miliona godina rana neko ko je sposoban da izine iz Diaspara, pod uslovom da je to izvodljivo, smatramo da tunelski sistem za Lis nije neophodan i da, u stvari, može predstavljati izvor opasnosti. Ulaz u halu sa pokretnim putevima bio je stoga zapreten.
Štaviše, pošto nije isključena mogućnost da postoje i drugi putevi koji vode iz grada, izvršiće se pregled jedinica sećanja monitora. On je već počeo.
Takone smo razmotrili šta bi i da li bi nešto trebalo preduzeti u pogledu tebe. S obzirom na tvoju mladost i na posebne okolnosti oko tvog ronenja, zaključeno je da ne možeš biti kažnjen za ono što si učinio. U stvari, otklonivši moguću opasnost po naš način života, ti si gradu učinio uslugu i mi ti zbog toga dugujemo zahvalnost.“
Oglasio se pljesak i na licima većnika pojavio se izraz zadovoljstva. Složene okolnosti brzo su razrešene, izbegli su neophodnost da strogo kazne Alvina i sada su se mogli razići s osećanjem da su, kao vodeći granani Diaspara, izvršili svoju dužnost. Uz malo sreće, možda će proteći vekovi pre no to opet budu morali da se sakupe.
Predsednik je pogledao Alvina s iščekivanjem; možda se nadao da će im Alvin uzvratiti istom merom i da će izraziti zahvalnost veću što ga je tako lako razrešilo krivice. Ali čekalo ga je razočarenje.
„Smem li nešto da pitam?“ reče Alvin učtivo.
„Razume se.“
„Centralni Kompjuter je jamačno odobrio vaše odluke?“
U normalnim okolnostima bilo je prilično neumesno postaviti ovakvo pitanje. Veće nije bilo dužno da pravda svoje odluke, niti da objašnjava kako ih je donelo. Ali Alvin je uživao poverenje Centralnog Kompjutera iz nekog neobjašnjivog razloga. Nalazio se u povlašćenom položaju.
Pitanje je očevidno izazvalo izvesnu pometnju i odgovor je usledio pomalo preko volje.
„Naravno da smo se posavetovali sa Centralnim Kompjuterom. Kazao nam je da postupamo prema vlastitoj presudi.“
Alvin je to očekivao. Centralni Kompjuter vodio je sastanak sa Većem u istom trenutku dok je razgovarao sa njim — istovremeno, zapravo, dok je bio udubljen u milion drugih poslova u Diasparu. Znao je, isto kao i Alvin, da je svaka odluka koju Veće sada donese sasvim nevažna. Budućnost se potpuno izmakla njihovom uplivu istog trena kada su, u blaženom neznanju, zaključili da je kriza bezbedno premošćena.
Alvin se nije osetio nadmoćnim, niti je uživao u naslućivanju predstojećeg trijumfa, kada je pogledao te budalaste starce koji su sebe smatrali vladaocima Diaspara. On je video pravog vladaoca grada i razgovarao je sa njim u zagrobnoj tišini njegovog blistavog, podzemnog sveta. Ovaj susret potro je gotovo svaku nadmenost u njegovoj duši, ali nje je ipak ostalo dovoljno za poslednju opasnost koja će nadmašiti sve prethodne.
Dok se opraštao od Veća, pitao se da li ih iznenanuje njegovo mirno pokoravanje i odsustvo ozlojenenosti zbog zatvaranja puta za Lis. Proktori ga nisu sledili; nije se više nalazio pod prismotrom, bar ne na tako neprikriven način. Samo je Jeserak krenuo za njim iz Većnice u šarolike ulice.
„Dakle, Alvine?“ reče on. „Vladanje ti je bilo besprekorno, ali mene ne možeš obmanuti.
Šta si sad smislio?“
Alvin se osmehnu.
„Znao sam da ćeš nešto posumnjati; ako poneš sa mnom, pokazaću ti zašto podzemni put za Lis nije više važan. Postoji još jedan opit koji bih želeo da oprobam; ništa ti se neće dogoditi, sem što ti se možda neće dopasti.“
„Vrlo dobro; ja se i dalje smatram tvojim starateljem, premda izgleda da su uloge sada promenjene. Kuda to nameravaš da me vodiš?“
„Idemo u Loranovu Kulu, odakle ću ti pokazati svet izvan Diaspara.“
Jeserak je pobledeo, ali je sačuvao prisustvo duha. A onda, kao da nema poverenja u vlastite reči, ukočeno je klimnuo i krenuo za Alvinom na glatko sklisku površinu pokretnog puta.
Jeserak se nije uplašio dok su koračali tunelom kojim je hladan vetar večito duvao u Diaspar. Tunel se sada promenio; kamena rešetka koja je sputavala pristup spoljnem svetu nestala je. Ona više nije služila nikakvoj strukturalnoj svrsi i Centralni Kompjuter ju je uklonio bez reči protivljenja kada je Alvin to zatražio. Kasnije će možda naložiti monitorima da se ponovo sete rešetke i da je vrate u postojanje. Ali za sada tunel je izbijao, nezapreten i nenadgledan, na spoljne, okomite gradske zidine.
Tek kada je Jeserak stigao gotovo do ruba vazdušne cevi, postalo mu je jasno da se spoljni svet nalazi tik pred njim. Pogledao je prema sve širem krugu neba, a koraci su počeli da mu bivaju sve nesigurniji, da bi konačno zastao. Alvin se setio kako se Alistra okrenula i pobegla glavom bez obzira sa ovog mesta i upitao se da li će moći da nagna Jeseraka da krene još malo napred.