„Vratio sam se“, nastavi on, „po slobodnom izboru i zato što imam neke važne novosti za vas. Menutim, s obzirom na našu prethodnu nesuglasicu, za sada ću ostati po strani. Ako se pojavim lično, da li mi obećavate da više nećete pokušati da ograničite moje kretanje?“
Za trenutak, niko nije ništa progovorio i Alvin se upita kakve se misli sada bešumno izmenjuju. A onda, Seranis progovori u ime svih prisutnih.
„Nećemo više pokušavati da te kontrolišemo, premda ni prošli put nismo bili baš osobito uspešni.“
„Vrlo dobro“, uzvrati Alvin. „Doći ću u Erli što brže mogu.“
Sačekao je da se robot vrati, a onda je, veoma brižljivo, izdao mašini uputstva i naložio joj da mu ih ponovi. Bio je uveren da Seranis neće prekršiti datu reč; pa ipak, nije bilo zgoreg da za svaki slučaj obezbedi uzmak.
Kada je izišao iz broda, vazdušna komora se bešumno zatvorila za njim. Trenutak potom, začulo se šaptavo hisss... slično otegnutom uzdahu iznenanenja, dok je vazduh pravio mesta brodu koji se uspinjao. Začas, tamna senka prešla je preko zvezda, a onda je brod nestao.
Tek kada je iščezao sa vidika, Alvin je shvatio da je počinio sićušnu, ali kobnu grešku, zbog kakvih su propadali i najbolje skovani planovi. Zaboravio je da su robotova čula znatno tananija od njegovih, a noć je bila tamnija nego što je očekivao. U više navrata, sasvim je skretao sa staze, a nekoliko puta je za dlaku izbegao sudar sa drvećem. U šumi se gotovo nije video ni prst pred okom, a jednom je nešto veliko krenulo ka njemu kroz šiblje. Začulo se slabašno pucketanje grančica i dva smaragdna oka upreše se u njega sa visine struka. Oteo mu se prugušeni krik, a neverovatno dugi jezik hrapavo mu prene preko ruke. Trenutak kasnije, snažno telo nežno se očeša o njega i produži bez šuma. Nije imao pojma šta bi to moglo biti.
Konačno, svetlosti sela promoliše se kroz krošnje, ali više mu nije bio potreban njihov putokaz, pošto mu se staza pod nogama pretvorila u reku tamnoplavog plamena. Mahovina kojom je koračao jasno se sjajila, a njegove stope ostavljale su tamne tragove, koji su se polako gubili iza njega. Bio je to divan i očaravajući prizor, a kada se Alvin zaustavio i ubrao malo neobične mahovine, ona je minutima svetlucala u njegovim skupljenim šakama pre no što joj je zračenje zgaslo.
Hilvar ga je po drugi put dočekao pred kućom i ponovo ga najavio Seranis i senatorina.
Pozdravili su ga opreznim i nevoljnim poštovanjem; ako su se i pitali gde se deo robot, to ničim nisu pokazali.
„Veoma mi je žao“, počeo Alvin, „što sam bio primoran da napustim vašu zemlju na tako nedostojan način. Možda će vas zanimati da ništa lakše nije bilo ni pobeći iz Diaspara.“
Sačekao je da ova opaska stvori utisak, a onda je brzo dodao: „Ispričao sam mom narodu sve o Lisu i preduzeo sam sve što je bilo u mojoj moći da ostavim što povoljniji dojam. Ali Diaspar ne želi da ima nikakva posla sa vama. Bez obzira na sve što sam izložio, on želi da predupredi mešanje sa podrenenom kulturom.“
Osetio je veliko zadovoljstvo, posmatrajući reakciju senatora; čak je i uglanena Seranis blago promenila boju na ove reči. Ako mu pone za rukom da u dovoljnoj meri okrene Lis i Diaspar jedno protiv drugog, rešiće više od polovine problema. Obe zajednice upreće se iz petinih žila da dokažu nadrenenost vlastitog načina života, tako da će barijere izmenu njih ubrzo morati da padnu.
„Zbog čega si se vratio u Lis?“ upita Seranis.
„Zato što hoću da ubedim vas, baš kao i Diaspar, da ste počinili grešku.“ Nije ništa kazao o drugom razlogu: da mu se, naime, u Lisu nalazi jedini prijatelj u koga može imati poverenja i čija mu je pomoć sada bila potrebna.
Senatori su i dalje ćutali, čekajući da on nastavi; Alvin je znao da posredstvom njihovih očiju i ušiju sve ovo sada vide i čuju mnogi drugi umovi. Bio je predstavnik Diaspara i ceo Lis sudio je o njemu po onome što će reći. Odgovornost je bila velika i on zadrhta pri pomisli na nju. Pribrao je malo misli, a onda ponovo počeo da govori.
Tema je bila Diaspar. Opisao je grad onako kako ga je video poslednji put, usnulog na prsima pustinje, sa kulama koje blistaju poput očaravajućih duga spram neba. Iz riznice sećanja prizvao je napeve koje su pesnici starine spevali u slavu Diaspara, a onda je kazivao o nebrojenim ljudima koji su proveli živote povećavajući mu lepotu. Nemoguće je, rekao im je, ikada iscrpsti blaga grada, ma koliko se živelo; uvek postoji nešto novo. Zatim je opisivao neka čuda koja su proizveli žitelji Diaspara; pokušao je da im dočara bar tračak ljupkosti koju su umetnici prošlosti stvorili za večno divljenje budućih naraštaja. Pitao se, pomalo zamišljeno, da li je stvarno muzika Diaspara predstavljala poslednje zvuke koje je Zemlja odaslala ka zvezdama.
Saslušali su ga do kraja, ne prekidajući ga pitanjima. Kada je završio, bilo je veoma kasno i on se osetio umornim više nego ikada ranije, bar koliko ga je sećanje služilo. Napor i uzbunenje dugog dana konačno su se počeli održavati na njemu i gotovo istog časa on je utonuo u san.
Kada se probudio, obreo se u nepoznatoj prostoriji i bilo mu je potrebno izvesno vreme da shvati da se više ne nalazi u Diasparu. Sa povratkom svesti i svetlost se pojačavala oko njega; kupao se u blagom, hladnjikavom zračenju jutarnjeg sunca, koje se slivalo kroz sada prozirne zidove. Ležao je u dremljivoj omamljenosti, prisećajući se doganaja prethodnog dana i pitajući se kakve li je sile sada stavio u pokret.
Uz nežan, muzički ton, jedan od zidova počeo je da se nabira nagore, na tako složen način da ga oko nije moglo sasvim razabrati. Kroz otvor koji je nastao promolio se Hilvar i pogledao Alvina sa izrazom koji je predtsavljao mešavinu šale i zbilje.
„Sada kada si se probudio, Alvine“, reče on, „možda ćeš mi najzad kazati šta dalje imaš u planu i kako ti je pošlo za rukom da se vratiš ovamo. Senatori su upravo otišli da vide u čemu je stvar sa podzemnim prolazom; nije im jasno kako si uspeo da se poslužiš njime. Pitam se da li je to uopšte tačno.“
Alvin skoči iz postelje i snažno se protegnu.
„Možda je bolje da ih zaustavimo“, reče. „Ne želim da samo traće vreme. Što se tiče pitanja koje si mi postavio, uskoro ću ti pokazati odgovor na njega.“
Senatori su stigli tek u blizinu jezera i dve skupine izmenjaše lake naklone. Istražni odbor video je da je Alvinu poznato kuda se on zaputio, a ovaj neočekivani susret očigledno ga je doveo u nedoumicu.
„Bojim se da sam vas noćas uputio na pogrešan trag“, reče Alvin veselo. „Nisam došao u Lis starim putem, tako da je vaš trud oko njegovog zatvaranja bio sasvim nepotreban. Štaviše, i diasparsko Veće takone je zaprelo svoj kraj, ali isto tako bez stvarnog razloga.“
Lica senatora predstavljala su ogledalo sušte zbunjenosti, dok su rešenja smenjivala jedno drugo u njihovim umovima.
„Kako si onda stigao ovamo?“ upita vona. Iznenada je blesnuo tračak razumevanja u njegovim očima i Alvin pomisli da je ovaj počeo da nagana istinu. Pitao se da nije možda uhvatio narenenje koje je njegov um upravo poslao preko planina. Ali ništa nije kazao, već je samo u tišini upro prstom prema severnom delu neba.
Odveć brzo da bi je oko pratilo, jedna srebrna igla svetlosti napravila je luk preko planina, ostavljajući za sobom usijani trag dugačak čitavu milju. A onda se zaustavila, dvadeset hiljada stopa iznad Lisa. Nije bilo usporavanja, niti polakog kočenja njene džinovske brzine.
Zaustavila se tako naglo, da je oko nastavilo da se kreće zamišljenom putanjom njenog kretanja još dobru četvrtinu neba, pre no što je mozgu uspelo da ga obuzda. Odozgo se razlegao moćan pucanj groma: zvuk vazduha koji je prolazak broda potisnuo i sabio. Sjajno blistajući na suncu, letelica se ubrzo spustila na obronak brda, stotinak metara dalje.
Teško se moglo reći ko je više iznenanen, ali Alvin je prvi povratio prisustvo duha. Dok je išao, gotovo trčeći, prema brodu, upitao se da li on i inače putuje na ovaj meteorski način.