Pomisao je bila uznemirujuća, premda za vreme puta uopšte nije imao osećaj kretanja. Znatno je više, menutim, dovodila u zabunu činjenica da je do pre samo jednog dana ovo bleštavo obličje ležalo skriveno ispod debelog sloja stena čvrstih poput čelika: tu oblogu i dalje je imala na sebi kada se oslobodila zagrljaja pustinje. Tek kada je Alvin stigao do broda i opekao prste pošto ih je neoprezno stavio na trup letelice, postalo mu je jasno šta se, u stvari, dogodilo. Blizu krmenog dela i dalje je bilo tragova zemlje, ali ona se rastopila u lavu. Sve ostalo je otpalo, ostavivši nepokriven postojani spoljni omotač, koga nisu mogli da okrnje ni vreme, niti bilo koja prirodna sila.
Sa Hilvarom uz sebe, Alvin je zastao u otvorenim vratima i pogledao nadole, prema senatorima, koji su i dalje bili bez reči. Upitao se na šta sada misle, odnosno šta sada ceo Lis misli. Izrazi lica su im odavali nešto što je gotovo predstavljalo potpunu prazninu uma.
„Idem u Šalmiran“, reče Alvin, „i vratiću se u Erli kroz otprlike jedan čas. Ali to je samo početak, a dok budem odsutan, evo vam nešto o čemu ćete moći da razmišljate.
Ovo nije obična letelica u kakvima su ljudi putovali oko Zemlje. To je svemirski brod, jedan od najbržih koji su ikada sazdani. Ako hoćete da saznate odakle mi on, odgovor vas čeka u Diasparu. Ali u tom slučaju moraćete da odete tamo, pošto Diaspar nikada neće doći k vama.“
Okrenuo se ka Hilvaru i pokazao mu prema vratima. Hilvar je oklevao samo za trenutak, bacivši još jedan pogled na poznate prizore oko sebe. A onda je zakoračio u vazdušnu komoru.
Senatori su posmatrali kako brod, koji se sada kretao sasvim polako, pošto je imao da prevali sasvim kratak put, nestaje u pravcu juga. A onda, mladić pepeljaste kose koji je predvodio skupinu, filosofski slegnu ramenima i okrenu se prema jednom od svojih kolega.
„Uvek si nam protivurečio kada smo želeli promenu“, reče on, „i do sada si uvek bivao ubedljiviji. Ali sumnjam da budućnost leži u bilo kom od naša dva tabora. Lis i Diaspar zajedno su došli do kraja jednog razdoblja, i to valja na najbolji način iskoristiti.“
„Bojim se da si u pravu“, usledio je sumoran odgovor. „Suočeni smo sa krizom, a Alvin je jamačno znao šta govori kada nam je kazao da odemo u Diaspar. Oni sada znaju o nama, tako da više nema nikakve svrhe skrivati se. Mislim da nam ne preostaje ništa drugo nego da uspostavimo vezu sa našim ronacima, koji se sada mogu pokazati znatno raspoloženiji za saradnju.“
„Ali podzemni put je zatvoren na oba kraja!“
„Mi ćemo otvoriti naš; neće proći dugo vremena, a Diaspar će učiniti isto.“
Umovi senatora, kako ovih u Erliju, tako i onih razunenih po celom Lisu, razmotrili su problem i zaključi da im se on nimalo ne dopada. Ali druge mogućnosti nije bilo.
Znatno brže nego što je Alvin imao prava da očekuje, seme koje je zasejao počelo je da urana plodom.
Planine su i dalje plivale u senci kada su stigli u Šalmiran. Sa njihove visine, velika uvala utvrnenja izgledala je sasvim mala; činilo se nemogućim da je nekada sudbina Zemlje zavisila od tog sićušnog abonosnog kruga.
Kada je Alvin zaustavio brod menu ruševinama pored jezera, potišenost se sručula na njega, ledeći mu dušu. Otvorio je vazdušnu komoru i utihlost ovog mesta uvukla mu se u brod. Hilvar, koji gotovo nije progovorio ni reči tokom celog puta, upita tiho: „Zašto si ponovo došao ovamo?“
Alvin nije odgovorio sve dok nisu stigli gotovo do ruba jezera. „Hteo sam da ti pokažem kako izgleda brod“, reče. „Takone sam se nadao da se polip već mogao povratiti u prenašnje stanje; imam osećaj da mu nešto dugujem i želim da mu kažem šta sam otkrio.“
„U tom slučaju“, uzvrati Hilvar, „moraćeš da sačekaš. Prilično si poranio.“
Alvin je to očekivao; postojali su veoma mršavi izgledi, tako da se on nije odveć razočarao kada su se izjalovili. Vodena površina jezera bila je savršeno mirna; više je nije remetio onaj postojan ritam koji ih je tako začudio prilikom prve posete. Klekao je uz ivicu vode i zagledao se u hladne, tamne dubine.
Sićušna, prozračna zvonca, vukući gotovo nevidljive pipke, kretala su se na sve strane ispod površine. Alvin zagnjuri ruku i izvadi jedno. Ali odmah ga je bacio uz ljutiti uzvik.
Zvonce ga je ubolo.
Jednoga dana, možda mnogo godina ili mnogo stoleća u budućnosti, ove bezimene meduze ponovo će se ujediniti i veliki polip još jednom će biti ronen, kada mu se sećanja budu ustrojila, a svest blesnula u postojanje. Alvin se pitao kako će ovaj primiti otkriće do koga je on došao; možda mu se neće dopasti da sazna istinu o Gospodaru. U stvari, verovatno će odbiti da prihvati da su svi vekovi strpljivo čekanja protekli uzalud.
Ali da li je odista tako? Ma koliko ova stvorenja bila razočarana, njihovo dugo bdenje ipak nije ostalo jalovo. Kao nekim čudom, ona su spasla od prošlosti saznanje koje je inače moglo biti izgubljeno zauvek. Najzad su mogla da otpočinu, dok im je veru čekala ista sudbina kao i milione ostalih koje su nekada sebe smatrale večnim.
Udubljeni u misli, Hilvar i Alvin vratili su se u tišini do broda, kojih ih je čekao; ubrzo potom, utvrnenje je ponovo postalo samo tamna senka menu brdima. Hitro je iščezavalo, sve dok se nije pretvorilo u oko bez kapka, večito upravljeno prema svemiru; konačno se sasvim izgubilo u velikoj panorami Lisa.
Alvin ništa nije preduzeo da upravlja mašinom; i dalje su se uspinjali, sve dok se pod njima nije rasprostro ceo Lis; zeleno ostrvo u okernom okeanu. Alvin još nikada nije bio tako visoko; kada su se konačno zaustavili, ispod se mogao videti ceo Zemljin srp. Lis je sada izgledao sasvim sićušno: tek smaragdna mrljica sred pustinje boje rne; ali u daljini, na samoj zakrivljenosti kugle, nešto je blistalo poput dragulja, koji su uobličile ljudske ruke. Bilo je to pvi put da se pred Hilvarovim očima pojavio Diaspar.
Proveli su dugo vremena posmatrajući kako se Zemlja okreće pod njima, od svih Čovekovih drevnih moći, ovo je jamačno bila poslednja koja se smela izgubiti. Alvin je poželeo da može da pokaže svet, onako kako ga sada vidi, vladaocima Lisa i Diaspara.
„Hilvare“, reče konačno, „misliš li da je na mestu ovo što radim?“
Pitanje je iznenadilo Hilvara, koji nije slutio da mu prijatelja povremeno obuzimaju sumnje; on takone nije ništa znao o Alvinovom susretu sa Centralnim Kompjuterom i posledicama koje su odatle proistekle. Odgovor nije mogao biti ni lak, ni nepristrasan; slično Kedronu, premda sa manje razloga, Hilvar je osećao kako polako gubi tle pod nogama.
Bespomoćno je tonuo u vrtlog, koji je Alvin uskovitlao za sobom na putu kroz život.
„Smatram da si u pravu“ , odgovori Hilvar polako. „Naša dva naroda bila su dugo razdvojena.“ Ovo je, pomisli on, tačno, premda je znao da mu se odgovor temelji na osećanjima. Ali Alvin je i dalje izgledao zabrinut.
„Postoji jedan problem koji mi ne da mira“, reče on uznemirenim glasom. „Posredi je razlika izmenu naših životnih vekova.“ Nije više ništa kazao, ali obojica su znala šta je drugome na umu.
„I mene to zabrinjava“, priznade Hilvar, „ali mislim da će se problem sam od sebe rešiti kada se naša dva naroda ponovo zbliže. I jedni i drugi ne možemo biti u pravu: naši životi su odveć kratki, dok su vaši, naprotiv, suviše dugi. Moraćemo pronaći neko srednje rešenje.“
Alvin se zamislio. Tačno je da je u tom pravcu ležala jedina nada, ali prelazno razdoblje biće nesumnjivo teško. Ponovo su mu pale na um gorke Seranisine reči: „On i ja bićemo mrtvi već stolećima a ti ćeš i dalje biti mlad.“ Vrlo dobro; prihvatiće uslove. I u Diasparu se na sva prijateljstva nadnosila ista senka; da li će to biti kroz sto ili milion godina, u krajnoj liniji bilo je sasvim svejedno.
Pouzdanošću koja je sezala izvan logike, Alvin je znao da dobrodit rase nalaže mešanje ove dve kulture; pod takvim okolnostima, pojedinačna sreća postajala je nevažna. Za trenutak, Alvin je video čovečanstvo kao nešto više od životnog zalena njegovog vlastitog postojanja i bez roptanja je prihvatio nesrećnost do koje će jednoga dana dovesti njegov izbor.