Pod njima, svet je nastavljao svoje beskrajno kruženje. Poganajući prijateljevo raspoloženje, Hilvar nije ništa rekao; tišinu je konačno narušio Alvin.
„Kada sam prvi put otišao iz Diaspara“, reče, „uopšte nisam slutio šta ću naći. Bio bih zadovoljan Lisom, čak i više od toga, ali sada mi sve na Zemlji izgleda tako sićušno i nevažno. Svako otkriće do koga sam došao otvaralo je obuhvatnija pitanja, raskriljavalo šira obzorja. Pitam se čemu sve to vodi...“
Hilvar nikada nije video Alvina toliko predatog razmišljanjima i nije hteo da prekine njegov monolog. Naučio je veoma mnogo o svom prijatelju u poslednjih nekoliko minuta.
„Robot mi je kazao“, nastavi Alvin, „da brod može stići do Sedam Sunaca za manje od jednog dana. Misliš li da treba da odem tamo?“
„A da li ti misliš da te ja mogu sprečiti u tome?“ uzvrati Hilvar tiho.
Alvin se osmehnu.
„To nije odgovor“, reče. „Ko zna šta me čeka tamo u kosmosu? Osvajači su verovatno otišli iz Vaseljene, ali možda ima drugih inteligencija, neprijateljski raspoloženih prema čoveku.“
„Zašto bi ih bilo?“ upita Hilvar. „To je jedno od pitanja o kojima naši filosofi raspravljaju stolećima. Sasvim je neprilično da odista inteligentna rasa bude neprijateljska.“
„Ali Osvajači?“
„Oni su zagonetka, pretpostavljam. Ako su odista bili zli, do sada su morali sami sebe uništiti. Čak i ako do toga nije došlo...“ Hilvar pokaza prema nepreglednoj pustinji pod njima.
„Nekada smo imali Carstvo. Šta posedujemo sada što bi ih moglo privući?“
Alvin je bio pomalo iznenanen što još neko deli ovo mišljenje, koje se gotovo poklapalo sa njegovim.
„Da li svi tvoji sunarodnici isto misle?“ upita.
„Samo manjina. Obični ljudi uopšte se ne zanimaju za to, ali verovatno bi kazali da bi Osvajači, ako su zaista hteli da unište Zemlju, to već učinili u davnoj prošlosti. Čini mi se da ih se niko stvarno ne boji.“
„Situacija je sasvim drugačija u Diasparu“, reče Alvin. „Moji sunarodnici su velike kukavice. Užasavaju se pri pomisli da izinu iz grada i uopšte ne znam šta će se dogoditi kada čuju da sam došao u posed svemirskog broda. Jeserak je do sada sigurno već obavestio Veće o tome i baš bi me zanimalo da znam šta će ono preduzeti.“
„To ti ja mogu reći. Priprema se da primi prvo izaslanstvo iz Lisa. Serenis mi je to upravo saopštila.“
Alvin ponovo pogleda na ekran. Mogao je samo jednim pogledom da obuhvati celu razdaljinu izmenu Diaspara i Lisa; iako je ostvario jedan od ciljeva, to je sada izgledalo malo važno. Pa ipak, bilo mu je veoma drago; jalova izdvojenost, koja je trajala toliko vekova, najzad se bližila kraju.
Znanje koje je proisteklo iz onoga što mu je nekada bio glavni zadatak raspršilo je i poslednje sumnje iz Alvinove svesti. Ostvario je svoj naum ovde na Zemlji, znatno brže i potpunije nego što se i usunivao da pomisli. Pred njim se nalazio otvoreni put ka onome što mu je mogla biti poslednja, a u svakom slučaju najveća pustolovina.
„Hoćeš li poći sa mnom, Hilvare?“ upita on, sasvim svestan onoga što traži.
Hilvar ga odlučno pogleda.
„Nema potrebe da to pitaš, Alvine“, reče. „Već sam kazao Seranis i svim prijateljima da odlazim sa tobom... i to pre dobar sat.“
Nalazili su se veoma visoko, kada je Alvin dao robotu poslednja uputstva. Brod se gotovo zaustavio, a Zemlja se nalazila možda hiljadu milja pod njima, gotovo ispunjavajući nebo.
Nije izgledala nimalo privlačno; Alvin se upitao koliko li je brodova u prošlosti lebdelo ovde zakratko pre no što su nastavili svojim putem.
Usledila je izvesna pauza, kao da je robot proveravao upravljače i vodove koji nisu korišćeni čitava geološka razdoblja. A onda se oglasio veoma tanan zvuk, prvi koji je Alvin čuo iz mašine. Bilo je to slabašno brujanje koje se brzo pelo oktavu po oktavu, sve dok se nije izgubilo iz granice čujnosti. Nije postojao nikakav osećaj promene kretanja, ali on iznenada primeti da zvezde hrle preko ekrana. Zemlja se ponovo pojavi, zatim skliznu u stranu, pa izine još jednom, u nešto promenjenom položaju. Brod je ‘nišanio’, njišući se svemirom poput igle na kompasu koja traži sever. Minutima se nebo okretalo i izvijalo oko njih, sve dok se brod konačno nije umirio; najzad je postao džinovski projektil usmeren ka zvezdama.
U središtu ekrana nalazio se veliki prsten Sedam Sunaca, prelivajući se u raskošnosti duge.
Zemlja se još malo videla, kao tamni srp oivičen zlatnom i grimiznom bojom zalaska sunca.
Alvin je shvatio da se upravo dogana nešto što nakriljuje sva njegova iskustva. Čekao je, držeći se za stolicu, dok su sekunde sporo promicale, a Sedam Sunaca bleštalo na ekranu.
Nije bilo nikakvog zvuka, već samo iznenadni trzaj koji je zamutio vidik; istog trena, Zemlje je nestalo, kao da ju je pomela neka džinovska ruka. Bili su sami u svemiru, sami sa zvezdama i neobično smanjenim suncem, Zemlja je iščezla kao da je nikada nije bilo.
Ponovo je usledio trzaj, propraćen ovoga puta slabašnim zvukom, kao da su po prvi put generatori napregli jedan zamašniji deo svojih moći. Pa ipak, za trenutak je izgledalo da se ništa ne dogana; a onda je Alvin primetio da je i samo sunce nestalo i da zvezde lagano promiču pored broda. Osvrnuo se za čas unazad — i nije video ništa. Nebo je pozadi bilo potpuno iščezlo, zastrto polukuglom noći. Video je kako zvezde uranjaju u nju, da bi odmah nestale poput iskrica koje padaju u vodu. Brod se kretao znatno brže od svetlosti i Alvin je shvatio da se više ne nalaze u poznatom svemiru Zemlje i Sunca.
Kada se i po treći put razlegao iznenadni, vrtoglavi trzaj, srce mu je gotovo prestalo da kuca. Neobična zamrljanost vidnog polja sada je bila potpuna: za trenutak nije mogao da razabere svoju okolinu, koja kao da se sasvim izvitoperila. Smisao ovog izvitoperenja sinuo mu je u magnovenju lucidnosti čije poreklo nije mogao objasniti. Ono što je video bila je stvarnost, a ne samo opsena oka. Dok je prolazio kroz tananu opnu Sadašnjosti, uhvatio je odsev promena koje su se zbivale u prostoru oko njega.
U istom trenutku, brujanje generatora pretvorilo se u grmljavinu koja je potresla brod — nesumnjivo upečatljiv zvuk, pošto je to bilo prvi put da Alvin čuje krik protesta neke mašine.
A onda je sve bilo gotovo i iznenad muk počeo je da mu odzvanja u ušima. Veliki generatori obavili su svoj posao; oni više neće biti potrebni do kraja puta. Zvezde ispred njih blistale su plavo-belom bojom, da bi potom nestajale u ultraljubičastoj. Pa ipak, nekom čarolijom Nauke ili Prirode, Sedam Sunaca još je bilo vidljivo, mada su se sada njihovi položaji i boje donekle promenili. Brod je hrlio ka njima kroz tunel tame, sa one strane granica prostora i vremena, brzinom koja je nadmašala mogućnosti poimanja ljudskog uma.
Teško se moglo poverovati da su izbačeni iz Sunčevog sistema brzinom koja će ih, ukoliko ne bude smanjena, ubrzo provesti kroz srce Galaksije i zaputiti u ogromnu prazninu koja je zjapila iza nje. Alvin i Hilvar nisu bili u stanju da dokuče stvarnu veličinu prevaljenog puta; velike sage o istraživanjima potpuno su promenile Čovekovo vinenje Vaseljene, a čak i sada, mnogo miliona stoleća kasnije, drevno predanje još nije sasvim zamrlo. Legende su pričale o jednom brodu koji je oplovio Kosmos od izlaska do zalaska sunca. Pred takvim brzinama, milijarde milja koje su razdvajale zvezde nisu predstavljale ništa. Alvinu se ovo putovanje činilo samo malo veće i čak možda manje opasnije od prve vožnje za Lis.
Hilvar je prvi izrekao zajedničke misli dok je Sedam Sunaca blago sjalo pred njima.
„Alvine“, primeti on, „ovo ustrojstvo ne može biti prirodnog porekla.“
Prijatelj mu klimnu glavom.
„Mislio sam to već godinama, ali mi i dalje izgleda fantastično.“
„Možda taj sistem nije sazdao Čovek“, složi se Hilvar, „ali iza njegovog nastanka jamačno stoji inteligencija. Priroda nikada ne bi bila u stanju da obrazuje tako besprekoran krug zvezda, od kojih su sve podjednako sjajne. Osim toga, u vidljivom delu Vaseljene nema ničeg sličnog Središnjem Suncu.