„Mogao bih provesti mnogo vremena ovde,“ reče Hilvar, očigledno pod utiskom onoga što je upravo video. „Evolucija je sigurno dovela do krajnje zanimljivih ishoda u ovakvim uslovima. I to ne samo evolucija već i devolucija, pošto su viši oblici života regradirali kada je planeta opustošena. Do sada je sigurno već uspostavljena ravnoteža i... ha, zar već odlaziš?“
Glas mu je zazvučao prilično tužno kada je primetio da se pod njima predeo udaljuje.
„Odlazim“, reče Alvin, „Video sam svet bez života i svet sa odveć mnogo života: ne znam koji mi se od njih manje dopada.“
Na visini od pet hiljada stopa iznad ravnice, planeta im je priredila poslednje iznenanenje.
Susreli su se sa flotilom velikih, mlohavim balona koji su se kretali niz vetar. Iz svake poluprozirne opne njihali su se grozdovi pipaka, obrazujući nešto što je doslovce ličilo na preokrenutu šumu. Izgledalo je da su to neke biljke, koje su, u naporu da umaknu surovom sukobu na površini, stekle sposobnost ovladavanja vazduhom. Nekim čudom prilagonavanja, naučile su da izdvajaju vodonik i da ga smeštaju u mehurove, što im je omogućilo da se podignu u srazmeran mir nižih slojeva atmosfere.
Menutim, ni ovde kao da nisu našle potpunu sigurnost. Njihove nadole okrenute stabljike i lišće bili su zagušeni čitavom faunom paukolikih životinjica, koje su jamačno provodile život lebdeći visoko iznad površine kugle u neprestanoj i sveopštoj borbi za opstanak na svojim samotnim vazdušnim ostrvima. Verovatno su s vremena na vreme imale nekakvih dodira sa tlom; Alvin je video kako se jedan od velikih balona iznenada sažeo i strmoglavio sa neba, dok mu je puknuta opna služila kao grubi padobran. Upitao se da li je posredi nesrećni slučaj ili deo životnog ciklusa ovih neobičnih entiteta.
Hilvar je spavao dok su se nalazili na putu ka novoj planeti. Iz nekog razloga koji im robot nije mogao objasniti, brod je išao polako — bar u porenenju sa brzinom kojom je premošćavao Vaseljenu — sada kada se nalazio unutar sistema Sedam Sunaca. Proteklo je gotovo dva časa pre no što su stigli do sveta koji je Alvin izabrao kao njihovo treće odredište; bio je pomalo iznenanen što jedno obično menuplanetno putovanje toliko traje.
Probudio je Hilvara kada su počeli da ulaze u atmosferu.
„Šta ćemo ovde?“ upita ga on pokazavši na video-ekran.
Pod njima se pružao sumoran predeo crne i sive boje, bez ikakvog znaka vegetacije ili bilo koga drugog neposrednog pokazatelja života. Ali posredni pokazatelji su bili tu; niska brda i plitke udoline bili su prošarani savršeno uobličenim polukuglama, od kojih su neke obrazovale složene simetrične poretke.
Prethodna planeta naučila ih je opreznosti; pošto su pažljivo razmotrili sve mogućnosti, ostali su da lebde visoko u atmosferi, poslavši dole robota da ispita okolnosti. Posredstvom njegovih očiju, videli su jednu polukuglu kako se približava, a onda je robot nastavio da obilazi na udaljenosti od samo nekoliko stopa oko potpuno glatke površine, bez ikakvih obeležja.
Nije bilo ni traga nekom ulazu, niti se na osnovu nečega mogla pretpostaviti svrha kojoj ova struktura služi. Bila je veoma velika: preko sto stopa visoka. Postojale su, doduše, i takve polukugle koje su dostizale još veću visinu. Posredi je bila zgrada ali nije bilo jasno kako se iz nje moglo izići ili u nju ući.
Posle izvesnog oklevanja, Alvin je izdao robotu narenenje da krene napred i dodirne kupolu. Na njegovo krajnje iznenanenje, ovaj je odbio da ga posluša. Ovo je stvarno bila pobuna — ili je bar tako izgledalo na prvi pogled.
„Zbog čega nećeš da uradiš ono što ti kažem?“ upita Alvin, kada se malo pribrao od zbunjenosti.
„Zabranjeno je“, usledi odgovor.
„Ali, ko je zabranio?“
„Ne znam“.
„Pa kako onda... ne, prenebregni ovo. Da li je to narenenje ugraneno u tebe?“
„Nije.“
Jedna mogućnost bila je odstranjena. Neimari ovih kupola lako su mogli biti ista rasa koja je načinila robota i uključila taj tabu u provobitna uputstva mašine.
„Kada si primio narenenje?“ upita Alvin.
„Primio sam ga kada sam se spustio.“
Alvin se okrenuo prema Hilvaru, dok mu je u očima zaiskričala nova nada.
„Ovde postoje razumna bića! Možeš li da ih osetiš?“
„Ne“, uzvrati Hilvar. „Ovo mesto mi izgleda podjednako mrtvo kao i prvi svet koji smo posetili.“
„Izići ću napolje i pridružiću se robotu. Ma ko da se obratio njemu, moći će da se obrati i meni.“
Hilvar se nije upustio u prepirku, iako nije bio odveć srećan zbog Alvinove odluke.
Spustili su brod stotinak metara od kupole, blizu robota koji ih je čekao, i otvorili vazdušnu komoru.
Alvin je znao da se komora ne može otvoriti ako mozak broda nije prethodno utvrdio da je atmosfera pogodna za disanje. Za trenutak mu se učinilo da je došlo do neke greške, pošto je vazduh bio suviše prorenen i gotovo da mu nije ispunjavao pluća. A onda, pošto je dublje udahnuo, utvrdio je da može uneti u sebe dovoljno kiseonika za opstanak, ali osetio je da ovde može izdržati najviše nekoliko minuta.
Duboko dišući, krenuli su prema robotu i zakrivljenom zidu zagonetne kupole. Napravili su još jedan korak, a onda se zajedno ukočili u mestu, kao da ih je obojicu pogodio neki iznenadni udarac. U njihovim umovima zabrujala je, poput odjeka nekog moćnog gonga, jednostavna poruka: OPASNOST NE PRIBLIŽUJTE SE To je bilo sve. Poruka nije izražena rečima, već čistom mišlju. Alvin je shvatio da bi svako biće, bez obzira na nivo inteligencije, primilo isto uopozorenje, na istovetan, nepogrešiv način: neposredno u dubine uma.
Bila je to opomena, ne pretnja. Nešto im je govorilo da ona nije uperena protiv njih; trebalo je da im pruži zaštitu. Ovde postoji nešto izuzetno opasno — kao da je glasilo upozorenje — a mi, koji smo to stvorili, ne želimo da iko nastrada, tako što će nehotice natrapati na to.
Alvin i Hilvar ustuknuli su nekoliko koraka, a zatim se menusobno pogledali, čekajući da neko prvi progovori i kaže šta ima na umu. Hilvar je prvi sabrao utiske.
„Bio sam u pravu, Alvine“, reče. „Ovde nema razumnih bića, Upozorenje je automatsko: naše prisustvo ga aktivira kada se isuviše približimo.“
Alvin je klimnuo u znak saglasnosti.
„Pitam se šta su pokušali da zaštite“, reče. „Pod ovim kupolama mogu da se nalaze zgrade... bilo šta, zapravo.“
„Nema načina da to utvrdimo, ako nam pristup u sve kupole budu sprečavala upozorenja.
Zanimljiva je, menutim, razlika izmenu tri planete koje smo posetili. Odneli su sve sa prve, drugu su napustili uopšte ne hajući o njoj, a ovde su se suočili sa mnoštvom poteškoća.
Možda su očekivali da će se vratiti jednoga dana, te su želeli da ih sve spremno dočeka.“
„Ali to se nije dogodilo, a od tada je proteklo mnogo vremena.“
„Možda su se u menuvremenu predomislili.“
Alvinu je palo na pamet kako je neobično to što su i on i Hilvar nesvesno počeli da koriste zamenicu ‘oni’. Ma ko ili ma šta da su ‘oni’ bili, njihovo prisustvo dolazilo je do izražaja na prvoj planeti, a ovde na trećoj, postalo je još snažnije. Ovaj svet brižljivo je upakovan i odložen za neku buduću upotrebu.
„Vraćamo se u brod“, prodahta Alvin. „Veoma teško dišem ovde.“
Čim se vazdušna komora zatvorila za njima i kada su malo predahnuli, počeli su da razmatraju naredni potez. Da bi se izvršilo podrobno ispitivanje, bilo bi potrebno obići veliki broj kupola u nadi da će pronaći bar jednu koja bi bila bez upozorenja i u koju bi se moglo ući. Ukoliko se to izjalovi... Ali Alvin nije hteo da se suoči sa ovom mogućnošću sve dok ne bude prinunen na to.
To se dogodilo jedan sat kasnije — i to na znatno dramatičniji način nego što je on pretpostavljao. Poslali su robota da ispita desetak kupola, uvek sa istim ishodom, kada su naišli na jedan prizor koji se nikako nije uklapao u ovaj uredan, pospremljen svet.
Pod njima se pružala prostrana dolina, po kojoj su bile raštrkane razdražujuće, nepristupačne kupole. U njenom središtu video se razgovetan trag velike eksplozije — eksplozije koja je miljama razbacala komade materije na sve strane i izdubila plitak krater u tlu.