Alvin i Hilvar spustili su se na periferiju parka, nedaleko od Većnice. Sve do poslednjeg trenutka Alvin nije bio siguran da li će mu uspeti da uvede brod u grad kroz štitnike koji su ogranivali njegovo nebo od spoljenjg sveta. Nebeski svod Diaspara, kao i sve drugo u vezi sa njim, bio je veštački, ili bar dobrim delom takav. Noć, sa svojim zvezdanim podsetnicima na sve ono što je Čovek izgubio, nikada nije smela da ugmiže u grad; on je takone bio zaštićen od oluja koje su ponekad besnele pustinjom, ispunjavajući vazduh pokretnim zidovima peska.
Nevidljivi stražari pustili su Alvina da prone i kada se Diaspar raspostro pod njim, on je najzad shvatio da se vratio kući. Ma koliko snažno osećao zov Vaseljene i svih njenih tajni, on je tu ronen i tu pripada. Grad ga nikada nije zadovoljavao, ali on bi mu se uvek vraćao.
Prevalio je pola puta kroz Galaksiju da bi shvatio ovu jednostavnu istinu.
Gomila se okupila još pre no što se brod spustio i Alvin se upitao kako će ga primiti njegovi sugranani, sada kada se vratio. Posmatrajući video-ekran pre no što će otvoriti vazdušnu komoru, lako je mogao razabrati njihova lica. Preovlanujuće osećanje kao da je bila radoznalost . Nešto što je samo po sebi bilo novo u Diasparu. Sa njom je bila izmešana zebnja, pošto su se mestimično mogli uočiti nepogrešivi znaci straha. Kao da nema nikog, pomisli Alvin pomalo sumorno, ko se radovao njegovom povratku.
S druge strane, za Veće je on sigurno bio dobrodošao, premda ne iz čisto prijateljskih pobuda. Iako je on izazvao ovu krizu, niko osim njega nije mogao da pruži činjenice na kojima će se temeljiti buduća politika. Bio je saslušan sa velikom pažnjom, dok je opisivao let do Sedam Sunaca i susret sa Venamondom. Onda je odgovarao na mnogobrojna pitanja, sa strpljivošću koja je verovatno iznenadila njegove sagovornike. Ubrzo je otkrio da ih najviše tišti strah od Osvajača, iako uopšte nisu pominjali to ime; bili su očigledno nesrećni kada je on neposredno izišao na sredu sa tim problemom.
„Ako se Osvajači još nalaze u Vaseljeni“, reče Alvin Veću, „onda sam ih ja jamačno morao sresti u samom njenom središtu. Ali u sistemu Sedam Sunaca ne postoji razuman život; mi smo to već pogodili pre no što nam je Venamond potvrdio. Smatram da su Osvajači otišli veoma davno; Venamond, koji je u najmanju ruku star isto koliko i Diaspar, sasvim sigurno ne zna ništa o njima.“
„Palo mi je nešto na um“, reče iznenada jedan od većnika. „Možda je Venamond potomak Osvajača, na neki način koji je sada izvan naše moći poimanja. Zaboravio je svoje poreklo, ali to ne znači da jednoga dana ne bi ponovo mogao da bude opasan.“
Hilvar, koji je bio prisutan samo kao posmatrač, nije sačekao na dopuštenje da govori. Bilo je to prvi put da ga je Alvin video ljutitog.
„Venamond je pogledao u moj um“, reče, „a i ja sam malo zavirio u njegov. Moji sunarodnici već su mnogo naučili o njemu, premda još nisu otkrili šta je on zapravo. Ali jedno je izvesno: prijateljski je raspoložen i bilo mu je drago što nas je pronašao. Nemamo ga se zbog čega bojati.“
Zavladala je kratka tišina posle ovog istupa i Hilvar je odahnuo sa pomalo smetenim izrazom lica. Bilo je uočljivo da je napetost popustila u Većnici, kao da se neki tmurni oblak podigao sa duhova prisutnih. Razume se, Predsednik nije izvršio svoju dužnost i prekorio Hilvara zbog ovog upada.
Dok je slušao raspravu, Alvin je uočio da u Veću postoje tri vrste mišljenja. Konzervativci, koji su bili u manjini, još su gajili nadu da časovnik može da krene unazad i da se nekako ponovo može uspostaviti stari poredak. Protiv svake zdrave pameti, oni su se uzdali da je moguće ubediti Diaspar i Lis da ponovo zaborave jedno na drugo.
Progresivisti su takone imali malobrojne zagovrnike; činjenica da ih je uopšte bilo u Veću prijatno je iznenadila Alvina. Oni nisu baš pozdravljali invaziju spoljnog sveta, ali su bili odlučni da je što bolje iskoriste. Pojedinci su išli tako daleko da su tvrdili kako je možda moguće provaliti psihološke barijere koje su tako dugo držale Diaspar zapreten znatno bolje od bilo kojih fizičkih.
Većina Veća, valjano odražavajući opšte raspoloženje grada, izabrala je stav pozornog opreza u iščekivanju novog ustrojstva budućnosti. Shvatili su da je još nemoguće izraditi generalni plan, niti pokušati sprovonenje odrenene politike, sve dok oluja ne prone.
Jeserak se pridružio Alvinu i Hilvaru kada je zasedanje završeno. Izgledalo je da se promenio od njihovog poslednjeg susreta — i poslednjeg rastanka — u Loranovoj Kuli, pod kojom se pružala pustinja. Ovakvu promenu Alvin nije očekivao, premda će se sa njom sve češće susretati u potonjim danima.
Jeserak je izgledao mlani, kao da su plamenovi života našli sveže gorivo i svetlije zaplamsali u njegovim žilama. Bez obzira na starost, on je spadao menu one koji su bili u stanju da prihvate izazov što ga je Alvin bacio u lice Diasparu.
„Imam neke novosti za tebe, Alvine“, reče on. „Mislim da poznaješ senatora Gerana.“
Alvin je kratko prebirao po pamćenju, a onda se prisetio.
„Svakako, on je bio jedan od prvih ljudi koje sam sreo u Lisu. Nije li on član njihovog izaslanstva?“
„Jeste; dobro smo upoznali jedan drugoga. On je izvrstan čovek i razume se u ljudski um znatno više nego što sam verovao da je uopšte moguće, premda tvrdi da je prema merilima Lisa tek početnik. Za vreme svog boravka ovde započeo je jedan projekat koji će se tebi osobito dopasti. Rešio je da ispita prirodu prinude koja nas vezuje za grad i veruje da će, kada jednom ustanovi kako nam je nametnuta, moći da je otkloni. Već dvadesetak nas saranuje sa njim.“
„Jesi li i ti jedan od njih?“
„Jesam“, uzvrati Jeserak sa izrazom koji je bio veoma blizak postinenosti; Alvin to nikada ranije nije video kod njega, niti će ikada više videti: „Nije lako, a svakako ne prijatno, ali je veoma podsticajno.“
„Kojim se postupkom služi Geran?“
„Radi pomoću saga. Sazdao ih je čitav niz, a sada proučava naše reakcije dok ih proživljamo. Ni u snu ne bih pomislio da ću se pod stare dane ponovo vratiti dečjim razonodama!“
„Šta su sage?“ upita Hilvar.
„Zamišljeni svetovi sna“, objasni Alvin. „U stvari, najveći deo je zamišljen, premda ima i takvih koji se temelje na istorijskim činjenicama. U ćelijama pamćenja grada zabeleženo je na milione saga; na raspolaganju ti stoji izbor svakovrsnih pustolovina ili iskustava, koje ti se čine sasvim stvarne dok ti je mozak napajan impulsima“. Okrenuo se prema Jeseraku.
„U kakve vas sage Geran uvodi!“
„Kao što bi se i očekivalo, većina je usredsrenena na izlaženje izvan Diaspara. Neke su nas vratile u veoma rane živote, što je bilo moguće bliže osnivanju grada. Geran smatra da što se više primakne poreklu i izvorištu prinude, to će lakše moći da je podrije.“
Alvina su ove vesti veoma osokolile. Njegov posao bio bi tek napola obavljen, ukoliko bi on samo otvorio vrata Diaspara — a onda ustanovio da se niko ne usunuje da izine napolje.
„Da li stvarno želiš da stekneš sposobnost izlaska iz Diaspara?“ upita Hilvar lukavo.
„Ne“, uzvrati Jeserak bez oklevanja. „I sama pomisao na to me užasava. Ali jasno mi je da uopšte nismo bili u pravu kada smo mislili da je Diaspar jedini svet koji vredi, a logika mi nalaže da nešto valja preduzeti da bi se otklonila greška. U pogledu osećanja, ja sam i dalje potpuno nesposoban da napustim grad; možda ću takav zauvek ostati. Geran misli da će uspeti da nekolicinu nas odvede u Lis i ja mu rado pomažem u pokusu, premda se pola vremena nadam da će on pretrpeti neuspeh.“
Alvin je pogledao starog staratelja sa novim poštovanjem. Više nije poricao moć ubenivanja, niti je potcenjivao sile koje su nagonile čoveka da dela u odbranu logike. Nije mogao odoleti a da ne uporedi Jeserakovu pribranu hrabrost sa Kedronovim paničnim bekstvom u budućnost, premda se, u svetlosti novih saznanja o ljudskoj prirodi, više nije zaleteo u osunivanju Lakrdijaša zbog onoga što je učinio.