Pozornica se ispunila maglom; a onda se magla pretvorila u Kalitraksa, vonu grupe čiji je zadatak bio da rekonstruiše prošlost na osnovu podataka koje je Venamond doneo na Zemlju.
Bio je to ogroman, gotovo nemoguć poduhvat, ne samo zbog vremena koje je zahtevao. Samo jednom, uz mentalnu pomoć Hilvara, Alvin je na čas zavirio u um čudnog bića koje su njih dvojica otkrili — ili koje je otkrilo njih. Alvinu su Vanamondove misli izgledale isto tako nesuvisle kao i hiljadu glasova koji bi zajedno vikali u nekoj ogromnoj, pećini punoj odjeka.
Pa ipak, ljudima iz Lisa uspevalo je da ih razmrse i da ih zabeleže, kako bi ih potom natenane ispitali. Već su se pronosile glasine — koje Hilvar, menutim, nije ni potvrnivao ni opovrgavao — da je otkriveno nešto u toj meri neobično, što gotovo da nije imalo nikakvu sličnost sa istorijom koju je ljudska rasa milenijumima prihvatala kao stvarnu.
Kalitraks je počeo da govori. Alvinu, kao i svima ostalima u Diasparu, izgledalo je da jasan i odmeren glas dolazi sa nekog mesta udaljenog svega nekoliko centimetara. A onda, na način koji se teško mogao opisati, baš kao što geometrija sna narušava zakone logike ali ne izaziva nikakvo iznenanenje u umu spavača, Alvin se obreo tik uz Kalitraksa, zadržavši u isto vreme svoje mesto visoko na strmini amfiteatra. Paradoks ga nije zbunio; jednostavno ga je prihvatio bez pitanja, kao i sve druge tajanstvenosti u vezi sa prostorom i vremenom koje mu je nauka pružala.
Kalitraks je napravio veoma kratak pregled prihvaćene istorije rase. Govorio je o nepoznatim narodima Ranih Civilizacija, koji su ostavili iza sebe tek pregršt velikih imena i predanja o Carstvu koja su polako bledela. Još od samog početka, glasila je priča, Čovek je žudeo za zvezdama — da bi ih konačno dostigao. Milionima godina širio se kroz Galaksiju, potčinjavajući sistem za sistemom. A onda, iz tame sa one strane rubova Vaseljene, pohrlili su Osvajači i preoteli mu sve što je osvojio.
Povlačenje u Sunčev sistem bilo je gorko i sigurno je trajalo mnogo vekova. Prilikom čuvene bitke oko Šalmirana umalo nije stradala i sama Zemlja. Kada se sve okončalo, Čoveku su preostala samo sećanja i svet na kome je ronen.
Od tada, sve se pretvorilo u veoma dug antiklimaks. Krajnja ironija ogledala se u činjenici da je rasa koja se nadala da će potčiniti Vaseljenu na kraju napustila najveći deo svog sićušnog sveta i podelila se u dve zasebne kulture Lisa i Diaspara — oaze života u pustinji koja ih je razdvajala znatno bolje od ponora što su zjapili menu zvezdama.
Kalitraks je zastao; Alvinu je izgledalo, baš kao i svakom drugom na velikom skupu, da istoričar gleda pravo u njega očima koje su videle čudesa u koja ni same nisu još mogle sasvim da poveruju.
„Toliko“, reče Kalitraks, „o pričama u koje smo verovali od kada datiraju naša svedočanstva. Sada vam moram reći da su one lažne, lažne u svakoj pojedinosti, čak toliko lažne da ih ni sada još nismo potpuno uskladili sa istinom.“
Sačekao je da slušaoci proniknu u pravo značenje njegovih reči. A onda, govoreći polako i odmereno, izložio je i Lisu i Diasparu saznanje stečeno iz Vanamondovog uma.
Uopšte nije bilo tačno da je Čovek stigao do zvezda. Njegovo malo carstvo prostiralo se samo do orbita Plutona i Persefone, pošto se menuzvezdani prostor pokazao kao barijera koju on nije mogao savladati samo svojim moćima. Čitava civilizacija ljudi tiskala se oko Sunca i bila je još veoma mlada — kada su zvezde stigle do nje.
Taj susret mora da je bio porazan. Bez obzira na vlastita nesavršenstva, Čovek nikada nije sumnjao da će jednoga dana zavladati kosmičkim prostranstvima. Takone je verovao da, ako se u Vaseljeni i nalaze njemu jednaki, nema onih koji bi mu bili nadreneni. Sada je shvatio da su oba ubenenja bila pogrešna i da menu zvezdama postoje umovi koji ga daleko nadmašuju.
Tokom mnogih stoleća, najpre u brodovima drugih rasa, a kasnije i u letelicama sagranenim uz pomoć pozajmljenog znanja, Čovek je istraživao Galaksiju. Svugde je pronalazio kulture koje je mogao razumeti, ali ne i nadmašiti, a mestimično je sretao i umove koji bi gotovo u potpunosti prevazilazili njegovu moć poimanja.
Šok je bio užasan, ali je ukazivao na proces razvoja rase. Tužniji i nesravnjivo mudriji, Čovek se vratio u Sunčev sistem da bi razmišljao o saznanju koje je stekao. Prihvatio je izazov i polako razradio plan koji je davao nade za budućnost.
Nekada su fizičke nauke predstavljale Čovekovo glavno zanimanje. Sada se još žešće bacio na genetiku i izučavanje uma. Po bilo koju cenu, dovešće sebe do granica vlastite evolucije.
Veliki opit trošio je čitavu snagu rase tokom miliona godina. Svi ti napori, sva ta žrtvovanja i patnje pretvorili su se samo u pregršt reči u Kalitraksovom izlaganju. Oni su doneli Čoveku njegove najveće pobede. Ukinuo je bolesti, mogao je večno da živi ako je želeo, a ovladavši telepatijom potčinio je svojoj volji najtananiju od svih moći.
Bio je spreman da se ponovo vine u svemir, ovoga puta samo svojim snagama, u ogromna prostranstva Galaksije. Mogao je kao sebi ravne, da sretne rase sa svetova od kojih je nekada ustuknuo. Sada je konačno bio pripravan da odigra svoju punu ulogu u istoriji Vaseljene.
To je i učinio. Iz tog razdoblja, možda najobuhvatnijeg u celoj povesti, poticala su predanja o Carstvu. Bilo je to Carstvo mnogih rasa, ali se to smelo s uma u drami, presnažnoj za tragediju, kojom se ono okončalo.
Carstvo je trajalo najmanje milion godina. Sigurno se suočilo sa mnogim krizama, možda čak i ratovima, ali je sve to nestalo u poletu velikih rasa koje su zajedno stremile ka zrelosti.
„Možemo biti ponosni“, nastavio je Kalitraks, „na deo koji je pripao našim precima u ovoj istoriji. Čak i kada su dostigli svoj kulturni zenit, nisu nimalo izgubili stare podstreke.
Nalazimo se na terenu nagananja, a ne proverenih činjenica, ali čini se izvesnim da je Čovek nadahnuo i upravljao opitima koji su u isti mah predstavljali krah i vrhunsku slavu Carstva.
Filosofija koja je ležala u temelju tih opita bila je sledeća. Kontakt sa drugim vrstama pokazao je Čoveku koliko duboko slika sveta jedne rase zavisi od njenog fizičkog tela i organa čula kojima ono raspolaže. Tvrdilo se da, ako je to uopšte moguće, do prave slike Vaseljene može doći samo onaj um koji je oslobonen takvih fizičkih ograničenja — zapravo, čista mentalnost. Ova zamisao predstavljala je opšte mesto menu mnogim drevnim religijskim verovanjima na Zemlji i izgledalo je neobično da jedna ideja koja nema racionalno poreklo konačno postaje jedan od najvećih ciljeva nauke.
U prirodnoj Vaseljeni nikada nije utvrneno postojanje bestelesne inteligencije; Carstvo je preuzelo na sebe da je stvori. Mi smo zaboravili, uz toliko drugih stvari, umešnost i znanje koji su to omogućili. Naučnici Carstva ovladali su svim silama Prirode, svim tajnama prostora i vremena. Kao što naši umovi predstavljaju usputni proizvod beskrajno složenog rasporeda moždanih ćelija, menusobno povezanih mrežom nervnog sistema, tako su i oni započeli stvaranje mozga čiji sastavni delovi nisu materijalne prirode, već sklopovi otisnuti u samom prostoru. Takav mozak, ukoliko se on uopšte tako može nazvati, koristio bi električne ili još više sile za svoje operacije i sasvim bi bio oslobonen tiranije materije. Mogao bi da funkcioniše neporedivo brže od svake organske inteligencije, a trajao bi do poslednjeg erga slobodne energije u Vaseljeni; njegovim moćima ne bi bilo granica. Kada bi jednom bio stvoren, sam bi nastavio da razvija potencijale koje ne bi mogli predvideti čak ni njegovi tvorci.
Poglavito na osnovu iskustva stečenog u vlastitoj regeneraciji, Čovek je predložio stvaranje jednog takvog bića. Bio je to najveći izazov koji je ikada upućen inteligenciji u Vaseljeni i posle mnogo vekova raspravljanja, on je najzad prihvaćen. Sve rase Galaksije udružile su snage da ostvare ovaj projekat.