Putovanje se približavalo kraju; zidovi tunela nisu više promicali pored njih vrtoglavom brzinom. Jarlan Zej je počeo da govori žurnim glasom, koji nije trpeo prigovore, što se prethodno nije dogodilo.
„Prošlost je gotova; mi smo obavili naš posao, po dobro ili zlo, i to je sada završeno. Kada si stvoren, Jeserače, tebi je usanen strah od spoljnog sveta, i prinuda da ne izlaziš iz grada; te osobine deliš sa svim žiteljima Diaspara. Sada znaš da je taj strah neosnovan, da ti je veštački nametnut. Ja, Jarlan Zej, koji sam ti ga usadio, sada te oslobanam njegovog ropstva. Da li razumeš?“
Sa poslednjim rečima, glas Jarlana Zeja postajao je sve zvučniji i zvučniji, sve dok nije počeo da odjekuje odasvud. Podzemno vozilo u kome je jurio zamutilo se i ustreptalo oko Jeseraka, kao da mu se san bližio kraju. Pa ipak, dok je prizor bledeo, on je i dalje čuo taj premoćan glas kako mu bubnji po mozgu: više se ne bojiš Jeserače. Više se ne bojiš.
Pohrlio je u susret budnosti, poput ronioca koji se uspinje iz okeanskih dubina natrag na površinu mora. Jarlan Zej je nestao, ali usledilo je neobično menustanje, u kome je čuo kako ga ohrabruju glasovi koje je poznavao, ali koje nije mogao da prepozna; osetio je kako ga prijateljske ruke obujmljuju, a onda ga je, poput hitre zore, ponovo obavila stvarnost.
Otvorio je oči i ugledao kako Alvin, Hilvar i Geran brižno stoje oko njega. Ali nije obratio pažnju na njih; um su mu preplavila čudesa koja su se pružala unaokolo: bila je to panorama šuma i reka, povrh koje se prostirao plavi svod otvorenog neba.
Bio je u Lisu; i nije se bojao.
Niko ga nije uznemiravao, dok mu se bezvremeni trenutak zauvek utiskivao u um.
Konačno, kada se sasvim uverio da je sve oko njega stvarno, okrenuo se ka prijateljima.
„Hvala, Gerane“, reče. „Nikada nisam verovao da ćeš uspeti.“
Osećajući se veoma zadovoljan samim sobom, psiholog je vršio tanana podešavanja na malom urenaju koji je lebdeo u vazduhu pored njega.
„Zadao si nam nekoliko brižnih trenutaka“, primeti on. „Jednom ili dva puta zaustio si da postaviš pitanja na koje se logički ne bi moglo odgovoriti, tako da sam se pobojao da ću morati da prekinem seansu.“
„Pretpostavimo da me Jarlan Zej nije ubedio; šta bi onda preduzeo?“
„Zadržali bismo te u nesvesnom stanju, a zatim vratili u Diaspar, gde bi mogao prirodno da se probudiš, uopšte ne znajući da si bio u Lisu.“
„A ona slika Jarlana Zeja koju si mi uneo u um... koliko je bilo istine u njegovim rečima?“
„Uglavnom sve, pretpostavljam. Znatno sam se više brinuo da moja mala saga deluje ubedljivo, a ne da bude istorijski tačna, ali Kalitraks ju je ispitao i nije pronašao nikakvu grešku. Ona je u svakom slučaju saglasna sa svim onim što znamo o Jarlanu Zeju i poreklu Diaspara.“
„Sada, dakle, odista možemo otvoriti grad“, reče Alvin. „To će možda poprilično potrajati, ali na kraju ćemo biti u stanju da potremo onaj strah, tako da će svako ko bude želeo moći da ode iz Diaspara.“
„Sigurno će poprilično potrajati“, uzvrati Geran pomalo setnim glasom. „Ne zaboravi da Lis ni izdaleka nije dovoljno veliki da primi nekoliko dodatnih miliona žitelja, u slučaju da svi tvoji sunarodnici odluče da prenu ovamo. Ne mislim da je sve to verovatno, ali je moguće.“
„Problem će se sam rešiti“, odgovori Alvin. „Lis je možda mali, ali svet je dovoljno veliki.
Zašto da ga i dalje prepuštamo pustinji?“
„I dalje sanjariš, Alvine“, reče Jeserak uz smešak. „Baš sam se upitao šta ćeš ti sada raditi“.
Alvin nije odgovorio; ovo pitanje sve više mu je zaokupljao um tokom nekoliko poslednjih nedelja. Ostao je zadubljen u misli, koračajući iza ostalih, dok su se spuštali niz brdo prema Erliju. Da li će vekovi koji su se pružali pred njim u budućnost predstavljati jedan dugi antiklimaks?
Odgovor se nalazio u njegovim rukama. Ispunio je svoju sudbinu; sad će, možda, moći početi da živi.
Postoji osobena seta u svesti o ispunjenu, u saznanju da je dugo željeni smer najzad ostvaren i da se život sada mora saobraziti novim stremljenjima. Alvin je iskusio tu setu dok je sam šetao šumom i poljima Lisa. Društvo mu nije pravio čak ni Hilvar, pošto ima trenutaka kada je čoveku suvišno prisustvo i najprisnijih prijatelja.
Nije tumarao besciljno, premda nije imao pojma koje će mu selo biti naredna usputna luka.
Nije tragao ni za kakvim posebnim mestom, već za raspoloženjem, uticajem — zapravo za načinom života. Diasparu više nije bio potreban; fermenti koje je uneo u grad dejstvovali su trenutno i ništa nije moglo ubrzati ili usporiti promene koje su se tamo zbivale.
I ova spokojna zemlja se promenila. Često se pitao nije li postupio pogrešno, u neumirivom porivu da zadovolji vlastitu radoznalost, kada je otvorio drevni put izmenu dve kulture. Ipak, nesumnjivo je bilo bolje da i Lis zna istinu — da se, naime, kao i Diaspar delimično temeljio na strahovima i obmanama.
Ponekad bi razmišljao o tome kako će izgledati novo društvo. Smatrao je da Diaspar mora pobeći iz tamnice Banaka Sećanja i ponovo uspostaviti ciklus života i smrti. Znao je da je Hilvar ubenen da je to izvodljivo, premda su njegova objašnjenja bila odveć tehnička, tako da se on nije razabirao u njima. Možda će ponovo doći vreme kada ljubav u Diasparu više neće biti potpuno jalova.
Nije li to možda ono, upitao se Alvin, što mu je oduvek nedostajalo u Diasparu — ono za čim je odista tragao? Sada je znao da kada su moć, stremljenja i radoznalost zadovoljeni, i dalje ostaju čežnje srca. Niko nije stvarno živeo dok nije ostvario taj spoj ljubavi i želje, o kome on ni u snu nije sanjao da postoji sve dok nije došao u Lis.
Stupio je nogom na planete Sedam Sunaca — prvi čovek koji je to učinio za milijardu godina. Pa ipak, to mu je sada malo značilo; ponekad je pomišljao da bi dao sve što je ostvario kada bi mogao da čuje plač novoronenčeta i da zna da je ovo njegovo.
U Lisu će možda jednoga dana naći ono što je želeo; kod ovog naroda postojali su razumevanje i toplina, koji su, sada je to shvatio, nedostajali Diasparu. Ali pre no što otpočine, pre no što nane svoj mir, morao je da donese još jednu odluku.
Dobio je moć u ruke i njome je još raspolagao. Tu odgovornost je nekada tražio i žudno prihvatio, ali sada je znao da neće imati mira dok ona bude na njegovim plećima. Pa ipak, kada bi je odbacio od sebe, bilo bi to izneveravanje poverenja.
Nalazio se u jednom selu sa malim kanalima, na obali velikog jezera, kada je najzad doneo odluku. Raznobojne kuće, koje kao da su stajale usidrene na blagim talasima, oblikovale su prizor gotovo nestvarne lepote. Ovde je bilo života, topline i udobnosti — svega što mu je nedostajalo u pustošnoj velelepnosti Sedam Sunaca.
Jednoga dana, čovečanstvo će ponovo biti spremno za svemir. Alvin nije znao kakvo će novo poglavlje Čovek ispisati menu zvezdama. To i nije bila njegova briga; Alvinova budućnost nalazila se ovde, na Zemlji.
Ali, moraće se otisnuti na još jedan let pre no što okrene lena zvezdama.
Kada je Alvin zaustavio dalje uspinjanje broda, grad se nalazio odveć daleko da bi se razabrao kao delo Čovekovih ruku, a zakrivljenost planete već je bila vidljiva. Ubrzo su uočili liniju sumraka, hiljadama milja ispod, u svom beskrajnom maršu preko pustinje. Iznad i oko njih stajale su zvezde, i dalje blistave, uprkos svoj slavi koju su izgubile.
Hilvar i Jeserak su ćutali; naslućivali su ali nisu jamačno znali zbog čega je Alvin preduzeo ovaj let i zašto ih je pozvao da ponu sa njim. Nisu ni imali želju da govore, dok je sumorna panorama promicala pod njima. Njena pustoš tištala ih je obojicu i Jeserak je najednom osetio oholu srdžbu prema ljudima prošlosti koji su iz čiste nemarnosti dopustili da Zemljina lepota uvene.
Nadao se da su Alvinovi snovi istiniti i da će se sve to moći preinačiti. Moć i znanje još su postojali — i bila je potrebna samo volja da se stoleća vrate unazad i da okeani ponovo zašume talasima. Vode je i dalje bilo, duboko u skrovitim nedrima Zemlje; u slučaju nužde, mogle su se odgajiti i transmutacione biljke koje bi je stvarale.