Hladnoća, koja mu se uvlačila u kosti, nagnala ga je da se vrati u grad. Iskobeljao se nekako iz rešetke, i krvotok mu je ponovo počeo normalno da struji udovima. Svetlost koja je kroz hodnik pred njim dopirala iz Diaspara bila je tako blistava da je on na čas morao da zakloni oči. Izvan grada postojao je ciklus dana i noći, ali ovde je večno vladao dan. Kada bi sunce zašlo, nebo iznad Diaspara ispunilo bi se svetlošću i niko ne bi opazio kada je iščezlo prirodno osvetljenje. Još pre no što su ljudi izgubili potrebu za snom, oni su izgnali tamu iz svojih gradova. Jedina noć koja se ikada spuštala u Diasparu bilo je retko i nepredvidljivo zatamnjivanje koje se ponekad zbivalo u parku, pretvarajući ga u poprište tajanstvenosti.
Alvin se polako vratio kroz dvoranu ogledala, dok su mu u umu i dalje obitavali noć i zvezde. Osećao se nadahnuto, ali i potišteno. Izgledalo je da nema načina na koji bi utekao u onu ogromnu prazninu — baš kao ni nekog razumnog razloga zbog čega bi to učinio. Jeserak je kazao da bi čovek ubrzo umro napolju u pustinji i Alvin nije video zašto mu ne bi verovao.
Možda će jednoga dana otkriti kako da izine iz Diaspara, ali čak i u tom slučaju znao je da će brzo morati da se vrati. Otići u pustinju — to bi bila samo zabavna igra i ništa više, tu igru on nije mogao ni sa kim da podeli, i to ga nikuda ne bi odvelo. Ali možda bi ona ipak bila vredna truda, ukoliko bi mu pomogla da utaži čežnju koju je osećao u duši.
Nevoljan da se odmah vrati u poznati svet, Alvin se zadržao menu odrazima iz prošlosti.
Stao je ispred jednog od najvećih ogledala i posmatrao prizore koji su se odigravali u njegovim dubinama. Bez obzira na to kakav je mehanizam stvarao ove slike, on je bio uslovljen njegovim prisustvom, a u izvesnoj meri i njegovim mislima. Ogledala su bila prazna kada je Alvin ušao u prostoriju, ali su namah oživela čim je zakoračio menu njih.
Činilo se da stoji u velikom, otvorenom parku koji nikada u stvarnosti nije video, ali koji možda još postoji negde u Diasparu. Bilo je neobično mnogo sveta, pošto je izgledalo da se upravo održava nekakav javni skup. Dva čoveka nešto su uglaneno raspravljala na izdignutim platformama, dok su oni koji su ih podržavali stajali unaokolo i s vremena na vreme pravili upadice. Potpuna tišina doprinosila je privlačnosti prizora, pošto je odmah na scenu stupala mašta da nadoknadi odsustvo zvukova. O čemu li su se govornici sporili? upitao se Alvin.
Možda to uopšte nije bio stvarni doganaj iz prošlosti, već sasvim izmišljena epizoda. Brižljiva ravnoteža prilika, pomalo formalne kretnje — sve je to prizor činilo odveć veštačkim.
Alvin je posmatrao lica u gomili, pokušavajući da prepozna nekog. Ovde nije uočio nikog takvog, ali uopšte nije bilo isključeno da gleda prijatelje sa kojima će se upoznati tek posle mnogo vekova. Koliko li je tu bilo mogućih tipova ljudske fiziognomije? Broj je sigurno bio veliki, ali je ipak bio konačan, posebno kada su odstranjene sve neestetske varijacije.
Ljudi u svetu ogledala nastavili su svoju davno zaboravljenu raspravu, prenebregavajući sliku Alvina koji je nepomično stajao menu njima. Ponekad je doista bilo teško ne poverovati da i on sam ne predstavlja deo prizora, pošto je opsena bila besprekorna. Kada bi neka prilika u ogledalu otišla iza Alvina, ona je nestajala, baš kao što bi se to dogodilo i sa nekim stvarnim predmetom; a kada bi neko prošao ispred njega, onda bi on bivao zaklonjen.
Alvin se upravo spremao da krene kada mu je pogled pao na neobično odevenog čoveka, koji je stajao malo po strani od glavne grupe. Njegove kretnje, odeća i sve ostalo izgledali su pomalo neprilični na jednom ovakvom skupu; on je narušavao poredak stvari; kao i Alvin, i on je predstavljao anahronizam.
U stvari, bio je znatno više od toga: pripadao je stvarnosti i posmatrao je Alvina sa blago podrugljivim smeškom na usnama.
U toku svog kratkog života, Alvin se nije upoznao ni sa hiljaditim delom žitelja Diaspara.
Nije ga stoga začudila činjenica što mu je čovek sa kojim se sreo bio stranac. Iznenadilo ga je, menutim, to što je uopšte naišao na nekoga ovde, u ovoj samotnoj kuli, tako blizu granice nepoznatog.
On okrenu lena svetu ogledala i suoči se sa uljezom. Ali pre no što je uspeo da prozbori i jednu reč, nepoznati mu se prvi obratio.
„Ti si Alvin, ako se ne varam. Kada sam ustanovio da neko dolazi ovamo, odmah sam posumnjao na tebe.“
Opaska očigledno nije bila izrečena sa namerom da zvuči kao uvreda; predstavljala je samo puko konstatovanje činjeničnog stanja i Alvin ju je prihvatio kao takvu. Nije ga iznenadilo što ga je čovek prepoznao; dopadalo mu se to ili ne, bio je poznat svima u gradu po svojoj jedinstvenosti i po još neotkrivenim sposobnostima.
„Ja sam Kedron“, nastavi stranac, kao da time objašnjava sve. „Zovu me Lakrdijaš.“
Alvin ga je prazno pogledao i Kedron slegnu ramenima sa pritvorenom rezigniranošću.
„Šta ćeš, takva je slava! Doduše, ti si mlad i za tvoga veka nije bilo nikakvih lakrdija. To te opravdava zbog neznanja.“
Postojalo je nešto izazovno neobično u vezi sa Kedronom. Alvin je počeo da prebira po pamćenju, tragajući za značenjem nepoznate reči ‘Lakrdijaš’; ona je budila prisenke dosećanja, ali se nije mogla sasvim razabrati. Postojalo je čitavo mnoštvo takvih zvanja u složenoj socijalnoj strukturi grada i bio je potreban čitav jedan životni vek da bi se ona sva upoznala.
„Dolaziš li često ovamo?“ upita Alvin, sa prizvukom ljubomore. Već se navikao na pomisao da Loranova Kula predstavlja njegovo privatno vlasništvo, tako da ga je pomalo onespokojila činjenica da i neko drugi zna za ova čudesa. Za čas se upitao, da li je i Kedron ikada bacio pogled prema pustinji ili posmatrao zvezde kako poniru ka zapadu?
„Ne“, reče Kedron, kao da je odgovarao na njegove neizrečene misli. „Nikada ranije nisam bio ovde. Ali rado se upoznajem sa svim neobičnim zbivanjima u gradu, a proteklo je veoma mnogo vremena od kada je neko bio u Loranovoj Kuli.“
Alvina je u magnovenju začudilo kako to da Kedron zna za njegove prethodne posete ovom mestu, ali je odmah odagnao sve nedoumice. Diaspar je bio pun očiju, ušiju i drugih još tananijih organa čula, koja su grad obaveštavali o svemu što se dogana u njemu. Svako koga bi to u dovoljnoj meri zanimalo, nesumnjivo je mogao da nane načina da se uključi u te kanale.
„Čak i ako je neobično da bilo ko navrati ovamo“, reče Alvin, ne odustajući od verbalnog okršaja, „zašto bi to tebe zanimalo?“
„Zato što“, uzvrati Kedron, „neobično u Diasparu spada u moju nadležnost. Odavno si mi ti na oku; znao sam da ćemo se sresti jednog dana. Prema mojim vlastitim nazorima, i ja sam jedinstven. Ah, svakako ne tako kao ti; ovo nije moj prvi život. Već sam najmanje hiljadu puta izašao iz Dvorane Stvaranja. Ali negde daleko, na početku, bio sam izabran da budem Lakrdijaš, a u Diasparu ne može da bude više od jednog Lakrdijaša odjednom. Mnogi ljudi misle da je i taj jedan suvišan.“
Postojala je izvesna ironičnost u Kedronovim rečima, što je Alvina još više dovodilo u pometnju. Nije bilo baš najpriličnije postavljati otvorena lična pitanja, ali Kedron je prvi načeo taj predmet.
„Žao mi je što nisam upućen“, reče Alvin, „Ali šta je to Lakrdijaš i šta on radi?“
„Ti si pitao ‘šta’, uzvrati Kedron, „ali ja ću ti radije odgovoriti ‘zašto’. U pitanju je duga priča, ali uveren sam da će te zanimati.“
„Mene sve zanima“, reče Alvin, prilično uverljivo.
„Vrlo dobro. Ljudi (ako su to uopšte bili ljudi, u šta ja ponekad sumnjam) koji su projektovali Diaspar morali su da reše jedan neverovatno složen problem. Diaspar nije puka mašina, znaš, već živi organizam, i to besmrtan. Mi smo se u toj meri navikli na naš oblik društva da nam je sada nepojamno koliko je ono moralo da izgleda neobično našim prvim precima. Ovde imamo sićušan, zatvoreni svet koji se uopšte ne menja, izuzev u sitnim pojedinostima, i koji je savršeno postojan u vremenskom toku. On verovatno već traje duže i od čitave ostale istorije ljudskog roda, pa ipak smatra se da je u toj istoriji bilo na hiljade zasebnih kultura i civilizacija koje su kratko postojale, a zatim se brzo gasile. Kako je Diaspar postigao ovu izuzetnu postojanost?“