Атлетика и разни спортови, укључујући ту и многе који су се могли упражњавати само контролом силе теже, чинили су пријатним првих неколико векова младости. Што се пустоловина и вежбања маште тиче, саге су нудиле све што се могло пожелети. Оне су представљале неизбежан завршни производ настојања да се створи савршена опсена стварности — настојања које је почело када су људи по први пут репродуковали покретне слике и снимили звук, а затим употребили ове технике да би опатворили призоре из стварног или замишљеног живота. У сагама, све опсене биле су беспрекорне, пошто су сви утисци чула потицали непосредно из мозга, док су ометајући подражаји бивали одстрањивани. Учесник посматрач остајао је потпуно одсечен од стварности докле год је пустоловима трајала, било је то као да је живео у сну, а ипак веровао да је будан.
У свету поретка и постојаности, који се у својим главним одликама није мењао милијарду година, можда није било изненанујуће установити замашно интересовање за игре на срећу.
Људски род је одувек био опчињен тајнама окретања коцкица, распореда карата у шпилу, кружења куглице на рулету. На својим најнижим нивоима, ово интересовање имало је у залену пуку похлепу; таквом једном осећању није, менутим, било места у свету где је свако могао да поседује оно што му је с разлогом било потребно. Када је ова побуда отпала, остала је само чистоинтелектуална опчињеност случајем, која је заводљиво мамила и најумније духове.
Машине које су се понашале потпуно насумично и збивања чији се исход никако није могао предвидети, ма са колико се информација располагало, пружали су подједнака и изванредна уживања како философима, тако и коцкарима.
Коначно, свим људима су стајали на располагању још и спојени светови љубави и уметности.
Спојени, зато што љубав без уметности представља само пуко утаживање жеље, а у уметности се не може уживати уколико јој се не прине с љубављу.
Човек је посегао за лепотом у многим облицима — у низовима звука, у цртама на хартији, у површини камена, у кретњама људског тела, у бојама распршеним кроз простор. Сви ови медији и даље су постојали у Диаспару, а током векова придодавани су им и нови. Нико, менутим, није знао да ли су већ откривене све могућности уметности; исто је тако било неизвесно има ли она каквог смисла изван човековог ума.
А све је то важило и за љубав.
Јесерак је непомично седео у вртлогу цифара. Првих хиљаду простих бројева, изражених у бинарном систему који се користио за све аритметичке операције од открића електронских рачунара, низали су се у поретку пред њим. Бескрајне серије састављене од само два симбола, ‘1’ и ‘0’, неуморно су промицале пред Јесераковим очима, употпуњавајући след оних бројева чије је главно својство да се могу делити само самим собом и јединицом. Постојала је извесна тајанственост у вези са простим бројевима која је одувек опчињавала човека, и они су још заокупљали његову машту.
Јесерак није био математичар, премда му се понекад допадало да верује како јесте. Све што је могао урадити било је да трага по бескрајном реду простих бројева за посебним односима и правилима које би надаренији људи објединили у опште законе. Он је био у стању да пронане како се бројеви понашају, али није умео да објасни зашто. Уживао је у томе да крчи за себе пут кроз аритметичку џунглу, а с времена на време уочавао би необичности које су промакле знатно умешнијим истраживачима.
Поставио је матрицу свих могућих природних бројева и подесио компјутер да ниже просте бројеве преко њене површине, што је личило на перле распоренене по сециштима неке мреже.
Јесерак је то учинио већ стотину пута, али никада ништа није открио. Менутим, опчињавао га је начин на који су цифре што их је изучавао биле размештене, на први поглед без икакве правилности, по низу природних бројева. Знао је за законе дистрибуције који су већ били утврнени, али није губио наду да ће установити нешто ново.
Тешко да се могао пожалити што је био прекинут. Ако је желео да га не ометају, требало је само да подеси свој најављивач. Када му се блага звоњава огласила у ушима, зид цифара се затресао, бројке су се менусобно претопиле и Јесерак се вратио у свет обичне стварности.
Одмах је препознао Кедрона, што му није било одвећ мило. Јесерак није марио ако би му омели устаљен начин живота, али Кедрон је представљао непредвидљиво. Па ипак, поздравио је свог посетиоца прилично љубазно, прикривши све трагове извесне забринутости.
Када би се два човека срела у Диаспару по први пут — или по стоти, свеједно — владао је обичај да проведу око један час измењујући учтивости пре но што би прешли на посао, ако га је уопште било. Кедрон је помало увредио Јесерака окончавши ове формалности за циглих петнаест минута.
«Волео бих да разговарамо о Алвину», рече му изненада. «Ти си његов старатељ, зар не?»
«Тако је», узврати Јесерак. «Још га винам неколико пута недељно... у ствари, како он то одлучи.»
«Да ли ти се чини да је ваљан ученик?»
Јесерак се на час замислио; тешко је било одговорити на ово питање. Однос измену старатеља и ученика био је изузетно важан и представљао је, заправо, један од темеља живота у Диаспару.
У просеку је десет хиљада нових умова долазило у град сваке године. Њихова претходна сећања још су била притајена, тако да им је у првих двадесет година живота све унаоколо изгледало свеже и необично. Морали су да науче да се служе читавим мноштвом машина и уренаја који су сачињавали основу свакодневног живота и да се привикну на најсложеније друштво које је Човек икада саздао.
Прва упутства примали су од парова који су били изабрани да буду родитељи новим грананима.
Селекција се вршила жребом, а дужности нису биле одвећ тешке. Еристон и Етанија једва да су посветили трећину свог времена Алвиновом подизању, и предузели су све оно што се очекивало од њих.
Јасеракове дужности биле су усредсренене на формалније видове Алвиновог образовања; сматрало се да би родитељи требало да га науче како да се опходи у друштву и да га упознају са све ширим кругом пријатеља. Они су били одговорни за његов карактер, а Јесерак за ум.
«Тешко ми је да одговорим на твоје питање», узврати Јесерак. «Свакако, све је у најбољем реду са Алвиновом интелигенцијом, али многе ствари које би требало да га занимају као да га остављају потпуно равнодушним. С друге стране, он испољава настрану радозналост за ствари о којима ми углавном избегавамо да расправљамо.»
«Као што је свет изван Диаспара, на пример?»
«Да... али, како знаш?»
Кедрон је оклевао за тренутак, питајући се колико би поверење могао да има у Јесерака.
Знао је да је Јесерак благ и добронамеран, али му је исто тако било јасно да га спутавају исти табуи који су управљали свима у Диаспару — свима, изузев Алвином.
«Подозревао сам», рече најзад.
Јесерак се удобније завали у столицу коју је управо материјализовао. Околности су биле занимљиве и он је желео да их што подробније размотри. Мало је, менутим, било наде да ће нешто сазнати, уколико Кедрон не буде вољан за сарадњу.
Требало је да наслути да ће се Алвин једнога дана срести са Лакрдијашем, као и да ће тај сусрет имати непредвидиве последице. Кедрон је представљао другу особу у граду за коју се могло рећи да је настрана али његову настраност су ипланирали творци Диаспара. Одавно је било откривено да без извесног злодела и нереда Утопија убрзо постаје неподношљиво досадна. По природи ствари, менутим, није се могло јемчити да ће злочин постојати на оптималном нивоу који је захтевала социјална једначина. Уколико је, наиме, опуномоћен и регулисан, он престаје да буде злочин.
Позив Лакрдијаша представљао је решење — на први поглед наивно, па ипак веома танано — које су усавршили пројектанти града. У читавој историји Диаспара није било ни две стотине особа чија су ментална својства одговарала овој нарочитој улози. Ови људи уживали су извесне погодности које су их штитиле од последица њиховог делања, премда је било и таквих Лакрдијаша који су прешли допуштене границе и били кажњени једином казном која се могла извршити у Диаспару — прогнани су у будућност пре но што се њихово текуће бивствовање окончало.