О тој теми они никада не би разговарали, ако су могли да је избегну; било је то нешто нечисто и зло. Разлоге није хтео да му објасни ни Јесерак, његов старатељ.
Алистра га је и даље посматрала збуњеним, али благим очима. «Ти си несрећан, Алвине», рече му она. «Нико не треба да буде несрећан у Диаспару. Допусти ми да донем и да разговарам са тобом.»
Нимало увинавно. Алвин одмахну главом. Знао је куда би их то одвело, а овог часа је желео да буде сам. Двоструко разочарана Алистра ишчезну са зида.
У граду који је настањивало десет милиона људских бића, помисли Алвин, он није имао никога са ким би стварно могао да поприча. Еристон и Етанија волели су га на свој начин, али што се рок њиховог надзора ближио крају, били су срећни што могу све више да му препуштају да сам обликује како свој живот, тако и разоноде. У последњих неколико година, како је његово подвајање од уобичајеног обрасца постајало све очигледније, он је често осећао озлојененост својих родитеља. Не због њега самог — са тим би још можда могао да се суочи и да то превлада — већ због злехуде среће која је хтела да управо они буду изабрани, мену милионима осталих гранана, као његови родитељи када је изишао из Дворане Стварања пре двадесет година.
Двадесет година. Још се сећао првог тренутка и првих речи које је зачуо: «Добро дошао, Алвине. Ја сам Еристон; додељен сам ти као отац. Ово је Етанија, твоја мајка.»
Саме речи ништа му нису говориле, али његов ум их је забележио беспрекорном тачношћу.
Таконе се сећао како је погледао у своје тело; сада је био виши за који центиметар, али готово да се уопште није променио од часа свог ронења. Дошао је на овај свет готово потпуно одрастао, и сем у погледу висине остао би у длаку исти све до тренутка када буде требало да га напусти, хиљаду година касније. Пре овог првог сећања није постојало ништа. Једнога дана ће се, можда, то ништавило вратити, али и сама помисао на то била је одвећ далека, да би на било који начин узнемирила његова осећања.
Поново је управио свој ум ка тајни властитог ронења. Алвину није изгледало необично да су га, у неком датом тренутку времена, створиле силе и енергије које су материјализовале све остале предмете његовог свакодневног живота. Не, тајна није била у томе. Загонетка коју он сам није био у стању да разреши и коју му нико никада не би објаснио односила се на његову јединственост.
Јединствен. Била је то чудна, тужна реч — баш као што је чудно и тужно то бити. Када му је она била приписивана — што је он често чуо када нико није подозревао да прислушкује — обично је била изговорена злослутним гласом у коме се крила претња не само по његову властиту срећу.
Његови родитељи, његови старатељи, сви које је познавао покушали су да га заштите од истине у настојању да сачувају безбрижност његовог дугог детињства. Ово скривање ће, менутим, ускоро бити окончано; кроз неколико дана он ће постати пунолетни глананин Диаспара и ништа што он буде желео да сазна неће моћи да му буде ускраћено.
Зашто се, на пример, није уклапао у саге? Од много хиљада видова рекреације у граду, ова је уживала највећу популарност. Када унете у сагу, нисте само обичан пасивни посматрач, као у примитивним подухватима древних времена које је Алвин понекад предузимао. Место тога, ви сте активан судеоник и располажете — или изгледа да располажете — слободном вољом. Збивања и призоре који представљају сирову грану ваших пустоловина можда су унапред припремили неки заборављени уметници, али подручје је довољно пострано да допусти непрегледно мноштво варијација. Можете да одете у те утварне светове са својим пријатељима, у потрази за узбунењима којих није било у Диаспару — а докле год би сан трајао, он се никакко није могао разликовати од стварности. У ствари, ко је могао бити сигуран да и сам Диаспар не представља један такав сан.
Било је немогуће исцрпети све саге које су стваране и бележене од тренутка оснивања града.
Оне су укључивале сва осећања и садржале бескрајно разноврсне преливе. Саге које су, на пример, биле особито популарне мену омладином, односиле су се на једноставна драмска збивања пуна пустоловина и открића. Друге су представљале истраживања психолошких стања, док су неке, опет, биле везане за логичка и математичка вежбања, што је пружало најтананија уживања умовима склоним дубоком размишљању.
Иако је изгледало да саге задовољавају Алвинове пријатеље, у њему су стварале осећај непотпуности. Без обзира на сву њихову раскошност и узбудљивост, на њихову разноврсност локалитета и тема, ипак им је нешто недостајало.
Коначно му је постало јасно да саге, у ствари, никуда не воде. Оне су биле исликане на сасвим скученим платнима. Ту нису постојали пространи видици, валовити предели за којима је жудело његово срце. Поврх свега, није било ни трага оној бескрајности у којој су се одвијала истраживања древног човека — блистава празнина која је зјапила измену звезда и планета.
Уметници који су планирали саге патили су од исте необичне фобије која је обузела све гранане Диаспара. Чак и пустоловине доживљене кроз туна искуства морале су да се збивају у затвореном простору, у подземним јамама или складним малим долинама окруженим планинама које су одсецале читав остали свет.
Постојало је само једно објашњење. Дубоко у понорима прошлости можда још пре но што је сагранен Диаспар, догодило се нешто што не само да је угушило Човекова стремљења и радозналост, већ га је и вратило кући са звезда и нагнало да се склони у сићушан затворени свет последњег града на Земљи. Он се одрекао Васељене и повукао у вештачку утробу Диаспара.
Пламени, непоколебљив порив који га је повео путем преко Галаксије и до острва магле која леже још даље, сасвим је згаснуо. Ниједан брод није ушао у Сунчев систем већ небројене еоне; тамо далеко, мену звездама Човекови потомци вероватно и даље оснивају царства и сатиру сунца — али Земља не само да није знала за то, већ није ни марила.
Земља није. Али Алвин јесте.
Соба је била тамна, изузев једног сјајног зида на коме су се плиме и осеке боја смењивале како се Алвин рвао са властитим сновима. Део те шаре му се допадао; опчиниле су га узвинуте линије планина које су се издизале из мора. Те успињаче криве одисале су снагом и поносом; провео је дуго времена проучавајући их, а онда их је ускладиштио у јединицу сећања визуализера, где ће остати сачуване док он буде вршио опите са преосталим делом слике. Па ипак, нешто му је измицало, премда није знао шта. Непрестано је наново покушавао да испуни празне просторе, док је уренај читао покретне схеме из његовог ума и материјализовао их на зиду. То није било добро. Линије су биле мутне и нејасне, боје измешане и нечисе. Ако уметник није знао каквом циљу тежи, ни најчудеснија алатка му није могла помоћи.
Алвин обриса шкработину која га није задовољавала и мрзовољно се загледа у правоугаоник чије су три четвртине биле празне, а кога је он покушавао да испуни лепотом. Покренут изненадним поривом, он удвостручи величину постојећег цртежа и помери га у средиште оквира.
Не — тиме је само повланивао властитој лењости, а и равнотежа је била сасвим погрешна. Штавише, промена величине открила је недостатке у склопу, одсуство сигурности у тим, на први поглед задовољавајућим линијама. Мораће из почетка да се да на посао.
«Потпуно брисање», издао је наренење машини. Плаветнило мора се расточило; планине су се разишле попут магле, све док није преостао само го зид. Нестало их је, као да их никада није ни било — као да су ишчезли у лимб који је прогутао сва Земљина мора и планине пре много времена. Алвин је био ронен.
Светлост је поново преплавила собу и сјајни правоугаоник на који је Алвин пројектовао своје снове стопио се с околином и постао део зидова. Али, јесу ли то доиста били зидови? Некоме ко никада раније није видео овакво место, соба би изгледала крајње необично. Била је сасвим без облика и потпуно лишена намештаја, што је стварало утисак да Алвин стоји у средишту неке кугле.